Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Почетак опсаде Рабаула

5
(2)

Јапан се повлачи

Генерал Мекартур одредио је 30. јуни 1943. за почетак друге етапе офанзиве против Нове Гвинеје и Соломоновог архипелага. Јединице Југозападног Пацифика, које су стајале директно под његовом командом, поделио је у тзв. снаге „Аламо“, искључиво састављене од Американаца, и снаге „Нова Гвинеја“ које су се, између маја и августа, састојале од пет аустралијских дивизија и неколико америчких пукова. По Мекартуровом плану, прво је требало да снаге „Аламо“ окупирају острва Киривина и Вудларк у архипелагу Тробрајанд, док би снаге „Нова Гвинеја“ морале да покушају да освоје места Лај, Саламауа, Маданг и Финч Харбор, која су Јананци резервама ојачали. Истовремено су снаге Јужног Пацифика, које су биле под командом адмирала Холзија морале да продру у дивље, пусте делове Нове Џорџије у централном делу Соломонових острва. После тога би снаге „Аламо“, под заштитом авиона, покушале да из Лаја и Саламауе окупирају Нову Британију, док би Холзи освојио Кјсту на источној обали острва Бугенвил и неутрализовао јапански аеродром на острву Буки. Ова истовремена и разнолика офанзива названа Елктон, имала је за циљ да изолује главну јапанску поморско-ваздухопловну базу у Рабаулу, на североисточној обали Нове Британије. Сматрало се, наиме, да би директни напад на ову базу био сувише скуп и доста тежак. Стратегијски гледано, положај Рабаула, који су Јапанци окупирали још 22. јануара 1942, био је идеалан. Рабаул има једну од најбољих природних лука на свету и пет аеродрома, па је представљао нервни центар читавог јужног дела Тихог океана. Када би Американци успели да ову базу неутралишу, пробили би баријеру коју представља Бизмарков архипелаг и добили би одрешене руке за операције у Бизмарковом мору. Најпре изоловање, а онда неутралисање јапанске одбране потпуно се уклапало у садржај америчке стратегије „прескакања острва“, што је изненадило јапански Генералштаб. Из касније нађених јапанских докумената испоставило се да је ова нова америчка стратегија довела до очајања велики број јапанских команданата. Тачно на унапред одређени дан, 30. јуна, отпочела је савезничка офанзива истовременим нападом на три места: 1. На Вудларк и Киривину, 2. на Залив Насау, 100 км јужно од Лаја, који је требало да постане база за снабдевање снага „Нова Гвинеја“ и 3. на Нову Џорџију, уз истовремено ваздушно бомбардовање јапанских база на Бугенвилу и Буки. Последње недеље јуна већ су извођена слична бомбардовања јапанских база на Амбону и Тимору, ради припремања и одвраћања пажње од главног правца наступања. Острва Вудларк и Киривина имала су велику важност, јер су била свега 500 км удаљена од Рабаула. Одавде је требало да узлећу ловци који прате бомбардере у нападима на Рабаул, а после тога би имали још довољно горива да се врате у своје базе. Интересантно је да су амерички команданти знали да на Вудларку и Киривини нема јапанских војника, али о томе нису обавестили јединице. Зато су се оне искрцавале под пуном ратном спремом, да би стекле већа ратна искуства, пре него што отпочне истинска, огорчена борба. Ова искуства била су од непроцењиве важности, јер се радило о првој комбинованој операцији ваздушних, поморских и сувоземних снага. Непуна два месеца после „мирољубивог“ искрцавања на Вудларк и Киривину узлетеће ловци са аеродрома који су на брзину постављени на овим острвима, да би пратили бомбардере у њиховим жестоким нападима на Рабаул.

americki-desant-rendova
Америчке трупе на острву Рендова

У Заливу Насау искрцао се батаљон америчког 162. пука. Истог дана аустралијски генералмајор С. Џ. Севиџ отпочео је са својим јединицама напад на Саламауу. Аустралијанци су напад извели из градића Вау где се налазио рудник злата. Ово место, које је имало аеродром, до тада је мала група Аустралијанаца успешно бранила од жестоког напада надмоћнијих Јапанаца. Док је амерички 162. пук, сад већ у пуном саставу, напредовао обалом од Залива Насау ка Саламауи, од које га је крајем јуна одвајало свега 10 км, Аустралијанци су у унутрашњости извршавали највећи и најтежи задатак. Упркос брдима, дивљим, брзим рекама, мочварама, испарењима, врућинама, ноћним хладноћама и тропским болестима, Аустралијанци су успели да 19. августа потисну Јапанце на последње одбрамбене линије око Саламауе. С обзиром на то да је напад на овај град, у ствари, требало да маскира главни циљ савезничке офанзиве у правцу луке Лај, Севиџ је добио наредбу да сачека са ударом на Саламауу док временске прилике буду повољне за одлучни напад на Лај. Тако су операције у овој области биле обустављене до почетка септембра. Тридесетог јуна снаге под командом адмирала Холзија отпочеле су, такође, напад на пусту и варљиву Нову Џорџију. Овом нападу претходило је неколико мањих, припремних искрцавања, при којима је официр аустралијских обалних осматрача у тој области, Доналд Џ. Кенеди, играо специфичну и врло важну улогу. Кенеди, који је код Рта Сеги основао герилску базу домородаца, где је уједно имао радио-станицу, преносио је обавештења и спашавао пилоте из оборених авиона. Био је то човек на кога су Савезници могли да рачунају. Брзо после Перл Харбора наредио је да се у свим селима прочита проглас у којем је, између осталог, стајало: „У случају да Јапанци и дођу, остаћемо поред вас и отераћемо их.“ Када је до тога и дошло, одржао је реч усмртивши, из заседе, више од стотину Јапанаца који су се приближили његовом заклону. Јапанци, који су покушали да се приближе Рту Сеги са мора нису боље прошли. Кенеди је од домородачког становништва формирао посебне јединице, које су на рибарским бродићима дејствовале против Јапанаца. Његов командни брод шкуна Давадата, победила је, између осталог, и у борби са малим јапанским китоловцем са којим се сукобила. Отворила је на њега ватру, да би му најзад уништила палубу кишом ручних бомби. Јапанци, којима је Кенеди много сметао, покушали су да га наговоре да се преда, обећавајући му да ће, као затвореник, бити првокласно негован. Ако се не преда, тако су претили, чекала га је страшна судбина. Како Кенеди није реаговао, јапански мајор Хара пошао је са четом пешадије и митраљеским водом из Вируа, да окупира Сеги. Кенеди је успео да их завара, а затим је, радио-путем тражио помоћ.

minobacac-nova-gvineja
Амерички војници у џунглама Нове Џорџије.

Адмирал Вурнер, који је веома ценио Кенедија, послао је увече, 20. јуна, два разарача на којима су биле укрцане две чете морнаричке пешадије. Време је било рђаво, а и у нормалним околностима било је потребно велико поморачко искуство да се приђе обали кроз те плитке и опасне воде. Иако је Кенеди на то упозорио и упалио велике ватре на обали, и упркос домородачким пилотима на разарачима, оба су се ипак насукала. На срећу, убрзо су успели да се ослободе и када је Кенеди пресрећан јавио да им је курс добар, могли су да се толико приближе обали да су при свитању дана морнари могли да се пребаце на копно. У року од два часа успели су да искрцају сва појачања, а да непријатељ ништа није приметио. Овај подвиг су следећег дана поновила друга два разарача који су искрцали две чете пешадије копнене војске и једну јединицу морнаричке пешадије. Адмирал Холзи је сада желео да што пре освоји аеродром Мунду. Будући да директан напад на обалу код Мунде није био могућ због опасних спрудова, изведен је 30. јуна изненадни напад на Рендову, острво у близини, где су Американци уништили гарнизон од 300 Јапанаца. После извесног времена, ступили су у акцију јапански разарачи који су нанели извесну штету десантним бродовима. Јапанске обалне батерије, које су одуговлачиле са паљбом очекујући директни напад, такође су се умешале у борбу и постигле неколико погодака, али америчка бродска артиљерија убрзо их је ућуткала. Првог јула су Американци такође успели да дођу до луке Вируа на Новој Џорџији. Јединице које су се спустиле на Рендову почеле су другог јула да се пребацују на обалу источно од Мунде, где су се већ после три дана налазила два пука пешадије. Тог истог 5. јула, Американци су се искрцали код Рајс Енкореџа, на северозападном делу Нове Џорџије. Том приликом је Јапанцима успело да униште један разарач. После свих ових акција могло је да отпочне напредовање ка тако важном аеродрому Мунде на Новој Џорџији.

У овим операцијама Американци су се сукобљавали са неописивим тешкоћама. Док се непријатељ, у почетку, једва показивао и док је природа поред обале са плавим лагунама и палмама које се њишу, подсећала на земаљски рај, све се променило када су зашли дубље у унутрашњост. Џунгла је била још гушћа и скривала више опасности него на Гвадалканалу. Пљускови тропске кише смењивали су се са периодима у којима је ужарено сунце палило ознојена тела војника, који су често морали да ходају кроз блато високо до појаса.

operacije-pacifik
Преглед операција на југозападном Пацифику током јула и августа 1943.

По наређењу Генералштаба да централна острва Соломоновог архипелага морају да се бране до крајњих граница, Јапанци су на хитном састанку, 4. јула, одлучили да се гарнизон на острву Коломбангари, северозападно од Нове Џорџије појача са 4 батаљона. Но, Американци су открили јапански састав који је одмах после тога кренуо за Коломбангару. Адмирал Холзи је наредио да ескадра под командом адмирала Волдена Ејнзворта нападне противника. У 2 часа ноћу, амерички бродови су у Заливу Кула опазили на својим радарима две непријатељске групе бродова. Ејнзворт им се приближио на готово 7000 метара и отворио ватру, тако да је један јапански разарач потопљен. У међувремену су Јапанци испалили торпедни плотун и баш када је Ејнзворт почео напад на другу групу, три торпеда су тешко оштетила крстарицу Хелену. Тада је Ејнзворт изгубио везу са Јапанцима. Три јапанска разарача који су се већ пре ове битке у Заливу Кула одвојили од главнине, успели су у међувремену да искрцају 1200 војника и доста материјала код Виле, на југу Коломбангаре. Недељу дана касније одиграла се у Заливу Кула друга поморска битка, позната као битка код Коломбангаре. Ејнзвортова ескадра, у међувремену појачана са 6 разарача, док је новозеландска крстарица Леандер заменила Хелену, поново је напала један јапански флотни одред. Одред се састојао од лаке крстарице Џинцу и пет разарача који су пратили других пет на којима је било укрцано 1700 војника и нешто материјала. После свега 5 минута паљбе са америчких бродова, крстарица Џинцу је погођена и мало затим заувек је нестала у таласима океана, иако је преживела толике борбе у водама Холандске Источне Индије и Соломоновог архипелага. Но, и овог пута су Јапанци узвратили. Док су америчке крстарице окретале у курс паралелно с противником, један торпедо је погодио крстарицу Леандер и избацио је из борбе. У међувремену је пет јапанских разарача искористило прилику да се приближи Вили, где су искрцали 1700 војника и резерве борбених потреба. Разарачи пратње истовремено су напунили своје лансирне цеви новим торпедима и 14. јула, у два часа ноћу, отприлике 12 часова после почетка борбе, поново су потражили Американце. Како адмирал Ејнзворт није био сигуран да ли пред собом има своје или непријатељске бродове, није одмах отворио ватру. Ово оклевање Јапанци су у пуној мери искористили. Пре него што су Американци опалили иједан метак, две крстарице и један разарач били су погођени торпедима великог домета, моћним јапанским оружјем чију тајну Американци још нису били открили, иако је то оружје конструисано десет година раније. Ипак су савезничке крстарице касније успеле саме да уплове у луку. Последица ове битке била је да се Јапанци више нису појављивали у Заливу Кула. Код Виле су ипак искрцана знатна појачања, која су добила задатак да бране до крајњих могућности Коломбангару.

Исти пресудни задатак добили су и јапански војници на Новој Џорџији. Њих је, заједно са становништвом, било око 11 000. Они су се укопали дубоко под земљу или су се угнездили у крошње дрвећа и сатима непомично чекали, да им неки Американац дође на нишан. Тешкоће прашуме и још више солидна одбрана Јапанаца, снажно су утицали на морал већином још младих и неискусних америчких војника. Ноћи у прашуми биле су прави пакао кроз који су они пролазили. Фосфоресцентне биљке које труну, мукло пуцање гасних мехура у мочварама, крикови непознатих животиња, и зујање десетина хиљада инсеката, доводили су војнике до избезумљења, па су из страха који их је захватао у ноћима џунгле убијали сопствене другове. Због нервног растројства је само из једног пука 335 војника пребачено на Гвадалканал. Пошто се и после двонедељних борби фронт уопште није померао, 16. јула је генерал-мајор Оскар Гризволд из 14. америчког корпуса постављен за команданта копнених снага на југу Нове Џорџије.

Најзад је 25. јула могао да отпочне напад на аеродром Мунде. И поред најтежег америчког ваздушног напада који је до тада на Пацифику изведен, и поред артиљеријске подршке са разарача, Јапанци су, ипак, успели да још 10 дана пружају отпор. У међувремену су, преко Залива Вела довозили појачања у Вилу. Петог августа, аеродром код Мунде пао је у америчке руке. Истог дана је Холзи добио обавештење да Јапанци намеравају да искрцају нова појачања. Одмах је послао 6 разарача из Тулагија у правцу Виле. Амерички састав је 6. августа, убрзо после поноћи, мање-више случајно, налетео на непријатељски састав разарача у Заливу Вела. У вешто изведеној акцији, која је трајала свега 45 минута, Американци су потопили три од четири јапанска брода. Први пут су амерички разарачи, иначе чврсто везани за пратњу крстарица, сами успешно водили борбу. Ипак, и поред овог успеха, требало је да прође још 19 дана да би Американци успели да уђу у Бајроко, јужно од Рајс Енкориџа, чиме је, најзад завршено освајање Нове Џорџије.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *