Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Поново освајање Алеута

5
(1)

Морнарица у магли

У склопу напада на Мидвеј, јапанске снаге под командом адмирала Бошире Хосогаје, заузеле су 7. јуна 1942. америчка острва Ету и Киску на Алеутима. Авиони са Хосогајиних носача напали су Дач Харбор на острву Аналаски. Токио није имао у плану да освоји Аљаску, а амерички стратези су одустали да преко ове прилично кратке, али готово неупотребљиве северне руте, продру у Јапан. С обзиром на то да су Јапанци хтели да задрже Алеуте, Американци су морали да непријатељу у што већој мери онемогуће да их користи. Али, за сада, ни амерички ни јапански команданти нису имали довољно снага и средстава на располагању, да би остварили ове циљеве, јер борбе у централном делу Тихог океана апсорбовале су главнину снага. Осим тога, радило се о фантастичном растојању. База адмирала Хосогаје налазила се у Парамуширу на Курилима, 1200 наутичких миља северно од Токија и 650 миља западно од Етуа.

aleutska-ostrva
Алеутска острва

Амерички контраадмирал Роберт Теобалд, чији се штаб налазио на острву Кодијаку у Заливу Аљаска имао је неколико крстарица контраадмирала Смита, дивизион разарача, шест подморница старе „С“ класе и неколико мањих бродова. Ваздухопловство у овој области стајало је под командом бригадног генерала Виљема Батлера. Он је командовао Једанаестом ваздухопловном армијом која се састојала од средњих бомбардера, ловаца, неколико летећих тврђава и извиђачких авиона Каталина. Мали гарнизон у Форт Мороу на Аљасци, био је под командом генерал мајора Сајмона Бакнера.

Огромне удаљености и неповољне временске прилике у овој области утицале су како на америчке, тако и на јапанске операције. Форт Глен на Умнеку, најзападнији амерички аеродром, био је у ваздушној линији 536 наутичких миља удаљен од Киске на истоку, а преко мора 660 наутичких миља. Шездесет миља источније налазио се Дач Харбор, једина поморска база у овој зони. Форт Рендал у Заливу Колд, лежао је у ваздушној линији још око 155 наутичких миља источније (преко мора раздаљина је износила 185 миља), док се штаб контраадмирала Теобалда на Кодијаку налазио 372 миље ваздушне линије источно од Залива Колд, а преко мора и свих 550 наутичких миља. Залихе које су Американци морали да дотурају, долазиле су из Сјетла и морале су да пређу пут од 1742, а преко мора 1957 наутичких миља. У пролеће 1943. ситуација је била углавном непромењена. Ипак треба поменути неке догађаје. Седмог августа 1942. контраадмирал Смит на челу састава од четири крстарице, четири разарача и осам брзих минополагача напао је острво Киску, но није постигао већи успех. Америчке подморнице су потопиле или оштетиле неколико јапанских теретних бродова, разарача и подморница. Почетком јануара 1943, контраадмирала Теобалда заменио је контраадмирал Томас Кинкејд, а уместо контраадмирала Смита, дошао је Чарлс Мекморис као командант ескадре крстарица и разарача. Нови командант је 18. фебруара 1943. са две крстарице и четири разарача извео артиљеријски препад на Ету, но, и он је имао мало успеха. Неколико дана касније, 26. марта, вођена је у северном Пацифику прва – и једина – већа битка, позната као битка код Командорских острва. Са својим одредом, који се састојао од крстарица Ричмонд и Солт Лејк Сити и четири разарача, којима је командовао капетан бојног брода Ралф Ригс, контраадмирал Мекморис сусрео се са готово целом Петом флотом адмирала  Хосогаје.

USS_Salt_Lake_City
Америчка тешка крстарица USS Salt Lake City у бици код Командорских острва 26. марта 1943.

Амерички адмирал крстарио је са својим одредом већ неколико дана на путу између Етуа и Камчатке да би спречио јапанско снабдевање острва. Борба се водила 180 наутичких миља западно од Етуа. Јапанске снаге састојале су се од тешких крстарица Начи и Маја, лаких крстарица Тама и Абукума, четири разарача и два наоружана транспортна брода с материјалом за посаде на Алеутима. Јапанци су, дакле, били два пута јачи од Американаца, али, држећи се старог правила да је напад најбоља одбрана, амерички командант се, ипак, одлучио да нападне непријатеља. За време битке, која је трајала више од три часа, обе стране су имале неколико погодака. Али, око 12 часова, баш када је у критичној ситуацији за Американце (85% муниције је утрошено, а Солт Лејк Сити је морала да стане, јер је море почело продирати у крмени машински простор), Мекморис је упутио три разарача у торпедни напад на противника који се опасно приближавао. Међутим, пре него што су амерички разарачи лансирали своја торпеда, јапански састав је изненада окренуо на запад и прекинуо борбу. Обострани губици у бици били су мали: 7 мртвих и 20 рањених Американаца и 14 мртвих и 26 рањених Јапанаца. Јапански транспорти, заједно са заштитним одредом, морали су се вратити у базу Парамуширо.

Тек после рата, Американци су дознали због чега су Јапанци прекинули борбу. Залихе горива биле су се спустиле испод дозвољеног минимума, а поред тога је јапански адмирал био незадовољан успехом разарача. Он није приметио да је америчка крстарица изишла из борбе, и још се бојао да ће га сваког момента напасти амерички бомбардери са Адака и Амтсјитка. Више руководство јапанске морнарице било је врло незадовољно Хосогајином тактиком за време ове битке. Зато је, ни месец дана касније, послат у пензију. Заменио га је вицеадмирал Кавасе.

vadm boshiro hosogaya
Јапански вицеадмирал Хосогаја

У пролеће 1943, Вашингтон је сачинио планове за поновно освајање Етуа, а контраадмирал Френсис Роквел наименован је за команданта десантних снага северног Пацифика. У амфибијском ратовању они су имали искуства само на Гвадалканалу и у северној Африци, тако да би напад на Ету представљао добру припрему. За артиљеријску ватрену припрему, Роквел је имао на располагању бојне бродове Пенсилванију, Ајдахо и Неваду, док је, први пут на Пацифику, лаки носач авиона Насау такође додељен Роквеловом саставу. Крајем априла 1943. Седма пешадијска дивизија се укрцала у Сан Франциску. Пошто је, због лошег времена, напад био одгођен на неколико дана, десант на Ету извршен је 11. маја. Искрцавање је извршено на два места: на северну обалу западно од Залива Холц и на јужну обалу у Заливу Масакр. Одред од 1500 војника, који се искрцао на северну обалу, убрзо је тражио помоћ, па су бојни бродови у неколико наврата тукли артиљеријом јапанске положаје. Јапански отпор престао је 29. маја, пошто је пуковник Јамазаки повео својих 1000 војника у последњи јуриш. Од укупно 2630 Јапанаца, на острву је погинуло 2351. Американци, који су искрцали око 11000 људи, имали су 600 мртвих и 1200 рањених.

atu
Амерички војници савлађују простор под снегом током битке за Ету, маја 1943.

Командант јапанске Комбиноване флоте, адмирал Кога, намеравао је да флоту адмирала Кавасеа појача крстарицама Мијоко и Хагуро и лично је 16. и 17. маја отпловио из Трука за Токијски залив са бојним бродовима Мусаши, Конго и Харуна, носачем авиона Хијо, две крстарице и пет разарача. Дошао је, међутим, исувише касно да благовремено пружи помоћ. Из ратних операција на северу Американци су извукли поуке и на југу. Крајем јуна, вицеадмирал Тарнер је у подручју централних Соломонових острва могао да пребаци трупе на острво Рендову, а да Јапанци нису реаговали.

Још пре завршетка борби за Ету, Американци су почели са изградњом полетно-слетне стазе на острву, да би могли да што пре употребе авионе у нападу на Киску.

Контраадмирал Роберт Џифен на челу одреда од четири крстарице и четири разарача отворио је 6. јула јаку артиљеријску ватру на јапанске положаје, а у времену између 8. и 20. јула, овом бомбардовању се придружило још неколико америчких разарача. Команда Пацифичке флоте поновно је појачала снаге у водама Алеута са бојним бродовима Мисисипи и Њу Мексико, пет крстарица и девет разарача. Ова бродска артиљеријска група бомбардовала је Киску 22. јула, али добро укопани Јапанци нису имали губитака.

Команда јапанске флоте већ раније је предвиђала америчку инвазију, па је одлучила да евакуише гарнизон на острву Киску. Између 26. маја и 21. јуна тринаест великих подморница успело је да евакуише 820 људи. Седам, од ових тринаест бродова, Американци су потопили, или тешко оштетили. Да би брже извукао преостале јединице, адмирал Кавасе је одлучио да употреби брзе ратне бродове. Овај, у поморачком смислу мајсторски подухват, извеле су три лаке крстарице и једанаест разарача под командом контраадмирала Масатомија Кимуре, који је 28. јула, под заштитом кише и густе магле, у рекордном року од 55 минута, укрцао 5183 војника и цивила и пребацио их у Парамуширо. Американци нису уопште знали да су Јапанци напустили Киску.

US_landings_on_Kiska
Америчко искрцавање на острво Киска

Због тога је контраадмирал Џифен 25. јуна поново снажно бомбардовао острво. То се поновило још неколико пута да би се, најзад, 15. августа на тло Киске искрцало 34 426 војника, под командом генерал мајора Чарлса Корлета. Амфибијске снаге вицеадмирала Роквела бројале су укупно око 100 бродова, разне врсте. Острво је освојено без борбе. Поновним освајањем Алеута ослобођене су знатне савезничке поморске, ваздухопловне и копнене снаге, које су се могле корисно употребити на другим подручјима пространог пацифичког ратишта.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *