Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Премоћ у Соломоновом мору

5
(1)

Борбе за окружење Рабаула

Захваљујући операцијама крајем јуна – почетком јула 1943, Савезници су освојили три базе у подручју Залива Насау, и на острвима Киривини и Вудларку, и то готово без губитака. Међутим, положаји на овим острвима нису пружали неку значајнију стратегијску предност. База у Заливу Насау само је олакшавала снабдевање аустралијских трупа које су, са великом муком, крчиле себи пут кроз џунглу ка Саламауи. Киривина и Вудларк, као ваздухопловне базе, нису никада одиграле тако важну улогу каква се у почетку од њих очекивала. Много важнија је била следећа фаза офанзиве: у периоду септембар-октобар 1943. Она се одвијала дуж северне обале Нове Гвинеје, а њен главни циљ био је: стећи потпуну контролу над северозападним прилазима Соломоновом мору. Северозападне прилазе острву Умбоју делила су два пролаза: Витијас између Умбоја и Нове Гвинеје, и Дампје између Умбоја и Нове Британије. Ако би овај амерички план успео, Јапанцима би убудуће биле отежане било какве операције у водама Соломоновог мора. Зато је Јапанцима, после искрцавања у Заливу Насау, и те како било јасно да ће Савезници свој следећи ударац у овој области усмерити на њихове гарнизоне у Саламауи, Лају и Финч Харбору. Зато су покушали да ове гарнизоне ојачају довођењем помоћи из Нове Британије, и то већином помоћу специјалних, лаких, моторних бродова са равним дном, од којих се највише употребљавани тип кретао брзином од 8 наутичких миља на час, носивости 10 до 15 тона или 100 до 120 људи. Савезници су их непрекидно ометали шаљући преко дана авионе, а ноћу разараче. У међувремену су савезнички планови за једновремени напад на три циља у Заливу Хјуон добијали своју дефинитивну форму. Први је био Лај. Ујутро, 4. септембра, на две плаже отприлике 25 км источно од самог села, искрцало се 7800 војника из састава Девете аустралијске пешадијске дивизије, под командом генерал-мајора Г. Ф. Вутена. Истог дана следио је преостали део дивизије, који су као и претходницу транспортовале снаге Седмог здруженог десантног одреда контраадмирала Д. Е. Барбија.

rabaul-1
Маринци се пробијају кроз таласе који ударају о обалу према прашуми Нове Британије

Аустралијанцима, ветеранима рата у џунгли, који, међутим, нису познавали амфибијско ратовање, ретко се ко супротставио на обали. Јапанским ваздушним нападом, изведеним рано ујутро за време првог искрцавања Савезника, потопљен је један десантни брод за пешадију. Почетком поподнева, осамдесетак авиона, који су узлетели на тражење Рабаула за помоћ, отпочео је други ваздушни напад. Радар америчког разарача Рејд, који је патролирао испред Финч Харбора да би на време указао на долазак непријатељских авиона, открио је ову формацију још док је била над Новом Британијом. Центар за управљање ватром са разарача Рејд послао је у сусрет Јапанцима 48 ловаца типа Лајтнинг који су, управљани преко бродског оперативног центра, напали непријатељску формацију и изгубили два апарата, али су зато оборили 23 јапанска авиона. Остатак јапанских ваздухопловних снага наставио је лет у јужном правцу где се на висини Рта Ворд Ханта, сусрео са слабо заштићеним саставом од 6 десантних тенконосаца од којих је два оштетио. И Вутенове јединице су после искрцавања наишле на слаб отпор, али због тешког терена, напредовање у правцу Лаја одвијало се врло споро. Због тога је требало десет дана, да би Аустралијанци дошли до источног сектора јапанске одбрамбене линије код Лаја. Ова линија је и у западном сектору била под притиском Савезника. Само дан после искрцавања са мора, после уводног бомбардовања, на аеродром Надзаб, северозападно од Лаја, спуштено је још 1700 падобранаца из састава америчког 503. пука. Два часа по спуштању, аеродром је био у два најлакша правца, морем, односно долином реке Маркам. Тако Јапанцима није преостало ништа друго, него да крену преко брдовитог полуострва Хјуон.

rabaul-2
Један велики десантни брод за тенкове (ЛСТ) који се натоварен људством и материјалом упутио према Рту Глостер.

На дан када је пао Лај, истакнута је у Саламауи иста застава коју су аустралијски добровољци са Нове Гвинеје понели са собом 1942. године када су морали да предају град Јапанцима. Овај догађај представљао је завршетак вишемесечног тешког рата кроз џунглу који је Аустралијанце и Американце стајао много људских живота. И из Саламауе су Јапанци успели да евакуишу највећи део трупа. Овог пута могли су да то изведу морем, што је, наравно, стајало мање губитака него евакуација Лаја. Повлачење трупа је успело. На трећи циљ, Финч Харбор, извршен је десант рано ујутро 22. септембра. Напад је извела аустралијска Двадесета пешадијска бригада, под командом генерал-мајора В. Виндејера, која се већ раније искрцала код Лаја. Командант јапанског гарнизона, генерал-мајор Јамада, очекивао је овај напад, али је сматрао да ће доћи са копна. Због тога је обала, отприлике 20 км северно од Финч Харбора, била веома слабо брањена. Аустралијанци су дубље у унутрашњости наишли на већи отпор и зато је Финч Харбор заузет тек 2. октобра. У међувремену Јамада се повукао у северозападном правцу и припремао се за противнапад у рејону Сателберга, помоћу појачања која су му послата из удаљених јапанских база на северу.

Операциони план за овај противнапад је 12. октобра издао генерал-потпуковник Катагири, командант Двадесете пешадијске дивизије, који се из Маданга прикључио трупама у Сателбергу. Али три дана касније, план је пао у руке аустралијске патроле. Тако су Аустралијанци добили могућност да се припреме за напад из три правца. Требало је, наиме, да две јапанске колоне крену копном из области Сателберга, док би трећа требало да се искрца с мора и изврши напад на утврђени савезнички положај северно од Финч Харбора. Напад је претрпео тоталан неуспех, али су ипак Катагиријеве јединице успеле да продру скоро до савезничког утврђеног положаја. Најзад, крајем октобра, јапански напад се угасио, због снажног отпора Аустралијанаца и због маларије која је многе Јапанце избацила из борбе.

Даље борбе у овој области могле би се назвати „операцијом чишћења“. То, међутим, не значи да Аустралијанци више нису имали тешкоћа после неуспеле октобарске офанзиве Јапанаца. Остале су велике теренске тешкоће, а 22. новембра око 6000 Јапанаца напало је савезничке положаје доводећи их у велику опасност али за кратко време. Тек је 24. новембра цела област Сателберга била заузета и борба за Финч Харбор завршена.

rabaul-3
Амерички маринци, на којима се виде трагови тешких тридесетодневних борби, чекају на обали Нове Британије да буду транспортовани. Они су 26. децембра 1943. стигли на Рт Глостер.

Превласт Савезника у ваздуху, која је много допринела да се успешно одвијају описане операције, изражавала се на посебан начин. Дванаестог октобра полетело је 349 савезничких авиона – све што је било на располагању и што је могло да лети тако далеко – са једним јединим циљем: Рабаул. Први напад на луке, аеродроме и складишта најважније јапанске базе у области Нове Гвинеје, била је најобимнија ваздушна операција која је до тада предузета на Пацифику. Јапанци су у тој операцији изгубили три брода од којих је најважнији био трапспортни брод од 6000 тона, велике количине резерви и неколико авиона, тачан број се не зна.

Амфибијска дејства која су, по месту и времену, била тесно повезана са ваздушном офанзивом на Рабаул, представљала су наставак борби у области Нове Џорџије. Овај последњи судар завршио се у ноћи између 6. и 7. октобра поморском битком, између дивизиона од 6 америчких разарача, под командом капетана бојног брода Френка Вокера и 9 јапанских разарача, који су обезбеђивали конвој којим је требало да се евакуише гарнизон са острва Вела Лавела, северозападно од Коломбангаре. У овом сукобу Јапанци и Американци изгубили су по један разарач, док су два друга америчка разарача тешко оштећена. Евакуација јапанских снага са Веле Лавеле извршена је готово по плану. Тако су сва јапанска упоришта у централном делу Соломоновог архипелага била уништена, евакуисана или су се предала. То је значило много, јер су Савезници били још један корак ближе коначном циљу. Северозападни део Соломоновог архипелага био је за Американце важан само као база за ловце и лаке бомбардере, који би одавде полетали ради пратње тешких бомбардера који су са аеродрома Мунде нападали Рабаул. Тако су били у могућности да нападају Рабаул авионима који су имали бољу заштиту. Ови захтеви одредили су карактер наредних америчких дејстава. Јапанске гарнизоне је требало што је више могуће оставити на миру (као што се и раније радило, између осталог, за време освајања Коломбангаре), да би се пажња усредсредила на проналажење погодног места за изградњу нове ваздухопловне базе. Одабран је Рт Торокина у Заливу царице Аугусте на западној обали острва Бугенвил. Као време за искрцавање на острво Бугенвил одређен је први новембар. Ваздухопловна команда Соломонових острва је током октобра врло интензивно бомбардовала јапанске аеродроме у подручју Бугенвила. За тих месец дана извршено је 158 борбених полетања. Затим је 27. октобра искрцано 6300 војника на Острва Трежери, док је следеће ноћи изведен диверзиони десант на острво Шоазел – да би се одвратила пажња Јапанаца од Бугенвила. Морнаричка пешадија је 4. децембра напустила Шоазел, док су Острва Трежери остала поседнута због изградње радарских станица и зато што је требало да острва послуже као база за разараче и друге мање бродове.

Трећа америчка поморско-десантна дивизија, која се искрцала у подручју Рта Торокине, наишла је на снажан отпор. Најгоре је, међутим, било што су ове трупе, којима је командовао генерал-мајор А. X. Барнеџ, добиле од извидница крајем септембра исувише повољну слику о тој области, будући да оне нису ишле до Рта Торокине, већ су стигле на 10-15 миља даље на север. Испоставило се, да је део обале одређен за искрцавање „тотално неупотребљив“, јер је био сувише стрм. У непосредној близини обале налазиле су се, осим тога, мочваре кроз које су само два уска, узајамно повезана гребена водила ка унутрашњости острва. Ипак су маринци успели да се до вечери утврде и очисте терен од Јапанаца. При томе су 24 дресирана пса морнаричке пешадије изванредно извршили своју дужност, откривајући многе скривене снајперисте.

Транспортни бродови, који су за 8 часова успели да истоваре 6200 тона терета, послани су предвече на пучину иако нису завршили истовар. Ово је учињено јер је постојала бојазан да ће Јапанци, који су тог јутра два пута авионима из Рабаула напали подручје искрцавања, упутити ноћу своје бродове и извршити напад на исти начин како су то учинили код Гвадалканала. Ова бојазан се и обистинила. У пет часова после подне из Рабаула је испловио здружени одред јапанских ратних бродова под командом вицеадмирала Сентаро Оморија, који се састојао од две лаке и две тешке крстарице, седам разарача осигурања и пет транспортних разарача. Ови последњи превозили су 1000 војника као појачање за браниоце у Заливу царице Аугусте. Остали део Оморијевих снага имао је задатак да артиљеријом и торпедима нападне америчке снаге које су се искрцавале.

Када је адмирал Омори уочио да га је непријатељ приметио, тражио је и добио дозволу да врати транспортне разараче, док је сам, на челу главнине, наставио да плови великом брзином ка југу. До циља није стигао јер га је, отприлике два часа после поноћи, пресрео амерички оперативни одред, који се састојао од 4 лаке крстарице и 8 разарача. Битка, која је имала да почне, показала је како су Американци добро изучили свој занат у ранијим ноћним борбама овог типа. Чим су Јапанци откривени, командант америчког одреда, контраадмирал Арон Мерил, дао је својим разарачима потпуну слободу маневра, док је крстарицама наредио да са највеће удаљености отворе ватру, непрекидно мењајући правац кретања, да би избегле јапанска торпеда. Резултат је био да су се Јапанци повукли, пошто су изгубили крстарицу Сендај и два разарача, и после знатних оштећења нанетих извесном броју њихових бродова. Бродови су оштећени и због судара који су били последица неочекиваних маневара, да би избегли америчку артиљеријску ватру. Мерилов одред није имао губитака, чак ни када је стотинак јапанских авиона напало крстарице, другог новембра ујутро. Овим је последњи важан сукоб површинских бродова у водама Соломоновог архипелага завршен савезничком победом. Осам крстарица и четири разарача који су под вицеадмиралом Такеом Куритом испловили из Трука да поправе Оморијев неуспех, нису стигли даље од Рабаула. Тамо их је, петог новембра, напало стотинак авиога са носача авиона Саратога и Принстон. Иако су обале које окружују сидриште Рабаула биле идеалне за организацију ефикасне противваздушне одбране, ипак су амерички авијатичари успели да погоде осам јапанских бродова. Ниједан од њих није потопљен, али је штета била довољно велика да примора Јапанце да повуку Куритине снаге на Трук.

Други напад на Рабаул, изведен 11. новембра са носача авиона, поново је нанео знатну штету и довео до жестоких ваздушних борби између америчких авиона са носача Банкер Хил, Есекс и Индипенденс и готово свих јапанских авиона који су се налазили на аеродромима Рабаула. После ових борби, остала је у Рабаулу само половина ловаца, 15 % обрушавајућих бомбардера и 10% торпедних авиона. Значај ових губитака био је веома велик, посебно због тога што су, управо у то време, Американци припремали офанзиву у централном Пацифику, док је њихов положај на Бугенвилу био учвршћен.

У децембру су Савезници начинили корак даље у окружењу Рабаула. У време савезничких искрцавања код Араве и код Рта Глостера на Новој Британији, која су извршена 15. и 26. децембра, Американци су на Бугенвилу располагали већ са две полетно-слетне стазе које су одиграле важну улогу у новој офанзиви. Треба рећи да је ова офанзива, донекле, умањила значај Рабаула као офанзивне базе, али он ипак тиме није постао потпуно безначајан.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *