Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Освајање Гилбертових и Маршалских острва

5
(2)

Бродови против атола

Здружени одбор начелника генералштабова САД, одлучио је у лето 1943. да се освоје Гилбертова острва, као неопходан предуслов за наредни корак даље – искрцавање на Маршалска острва. Одлучујући чинилац у изради ових планова у духу офанзивне стратегије „прескакања“, био је, у ствари, радијус авијације базиране на копненим аеродромима.

Јапанци су децембра 1941. освојили британска Гилбертова острва и није било познато у коју су их сврху, у ствари, употребљавали. Уопште се о овим острвима врло мало знало. Августа 1942. америчка морнаричка пешадија напала је атол Макин, северно од Тараве, но осим што су уништили радио-станицу, напад није био од посебног значаја. Ипак су Јапанци послали појачања, нарочито на Тараву. Јапански команданти су утврдили атоле у толикој мери, да би сваки амерички напад могао да буде одбијен.

Искрцавање Американаца на острва Макина у Гилбертовом архиpелагу 20. новембра 1944. године. И поред јаког отpора, острво је освојено 4 дана касније

Гилбертова острва имала су кључни геостратегијски положај. Северно од њих налазила су се Маршалска острва, западно Каролини – обе острвске скупине у јапанским рукама – док су на југу и истоку лежале скупине острва које су припадале Савезницима. Ова острва била су од великог значаја јер је преко њих водио пут из Сједињених Држава ка Аустралији и Новом Зеланду, и што се, ослонцем на њих, могло најлакше наступати према Филипинима. Американци су се у 1942. и првој половини 1943. свом снагом трудили да ову виталну поморску комуникацију осигурају. Да би то остварили, водили су борбе на Соломоновим острвима и на Новој Гвинеји. У лето 1943. вицеадмирал Виљем Холзи стигао је до Нове Џорџије, а његов следећи циљ био је Рт Торокина на Бугенвилу. Даље према западу, генерал Даглас Мекартур био је спреман да се искрца на Нову Британију, како би, без бојазни да ће га Јапанци напасти с бока, могао да користи Пролаз Дампје и да, држећи се обале Нове Гвинеје, продре до Филипина.

На састанку Здруженог одбора начелника генералштабова САД, марта 1943, одбијен је Мекартуров план за освајање јапанске базе у Рабаулу. Мекартур је сматрао да је за ово потребно још пет пешадијских дивизија и јака ваздухопловна снага, али нити је било људства нити авиона, па се од планова морало одустати. Тако је адмиралу Нимицу пружена шанса да покрене своје снаге на централном Пацифику. Прво је било планирано да се нападну Маршалска острва, али се затим показало да је ризик исувише велик, јер се о јапанској одбрани на овим острвима мало знало, а поготово јер је јака јапанска база Трук била ближе Маршалским него Гилбертовим острвима. Зато је решено да се прво нападне атол Тарава у групи Гилбертових острва.

Адмирал Нимиц је, 20. јула 1943, добио наређење од Здруженог одбора да направи план за освајање Тараве, Макина и Науруа. Инвазија на Гилбертова острва названа је операција „Галваник“.

Борбена дејства на острву Тарава.
Борбена дејства на острву Тарава.

Јапанци су добро проценили да ће уследити напад на Гилбертова и Маршалска острва, па су зато маја 1943. израдили план „З“ – који се састојао из изградње спољног одбрамбеног појаса освојених подручја. Одбрана је требало да се ослања на флотне снаге базиране у Труку, које би истовремено требало да служе као подршка дејствима авијације са копнених аеродрома, а такође посадама на острвима. Када се у лето, прилично брзо, јапанска ситуација на Соломоновим острвима погоршала, променио се и план „З“, тако да су Гилбертова и Маршалска острва дошла изван зоне коју је бранила флота.

За команданта флотних снага у наступајућим операцијама, амерички адмирал Нимиц је одредио вицеадмирала Рејмона Спруенса, једног од победника битке код Мидвеја. Спруенс је команду инвазионих снага поверио контраадмиралу Ричмонду Тарнеру који је добио своја одликовања у борби код Гвадалканала и других Соломонових острва. За команданта јединица морнаричке пешадије одређен је генерал-мајор Холенд Смит који је био потчињен Тарнеру.

До тада се америчка флота још никада није удаљила више од 300 наутичких миља од савезничких аеродрома, а када би пловила у осигурању конвоја, чак ни даље од 150 миља. Тарава је, међутим, била удаљена отприлике 700 наутичких миља од најближег америчког аеродрома (Фунафути), па је зато овог пута и одлучено да се примени стратегија „прескакања острва“ уз подршку носача авиона. Носачи авиона су се од 1943. заједно са бојним бродовима, крстарицама и разарачима прикључили флоти у централном Пацифику (марта 1943. те снаге су формирале Пету флоту). У саставу Пете флоте, формирана је и Инвазиона (амфибијска) ескадра која је требало да припрема и врши искрцавања на непријатељско тло. Контраадмирал Тарнер примио је 24. августа команду Инвазионе ескадре, поделио је у две групе стављајући на чело једне од група контраадмирала Харија Хила. Тарнерови бродови се 24. августа још нису налазили у Тихом океану, јединице су се налазиле на Хавајима, Новом Зеланду, Калифорнији и на Самоа острвима. Петнаестог септембра су Тарнер и Смит дознали шта им је одређено за циљ и које су им јединице додељене.

Од нарочите важности било је пребацивање људства и средстава са десантних бродова на обалу, при чему су корални спрудови представљали велику препреку. Зато је морнаричка пешадија захтевала да добије амфибијско возило, познато под именом „буфало“. То је било гусенично транспортно возило, први пут употребљено при искрцавању на Гвадалканалу, а могло је да пређе преко коралних спрудова. Напад на атол Тараву одређен је за 20. новембар. Као главни циљ напада на атол Тараву изабрано је острво Бетио, које је Јапанцима служило за смештај команде при одбрани Гилбертових острва и које је било брањено бункерима, подземним рововима и митраљеским гнездима. На Тарави је било, отприлике, око 2500 јапанских војника и радило је још око две хиљаде радника, углавном корејског порекла. Припреме за десант вршене су бомбардовањем из ваздуха и са мора неколико дана пре самог искрцавања. Макин је нападнут 20. новембра. И поред жестоког отпора 800 јапанских војника, командант јединица које су нападале био је у стању да 24. новембра јави да је Макин заузет.

Са Таравом је било сасвим друкчије. Бродови и авиони су од пет часова ујутро 20. новембра сипали на острво жестоку ватру. Четири часа касније, америчка поморска пешадија почела је да се искрцава. Јапанци су пружили врло јак отпор. Између искрцаних јединица, ту и тамо, биле су прекинуте међусобне везе, а појачања у материјалу и људству стизала су у малим количинама.

Расположење Американаца било је врло добро и 21. новембра обновили су напад. Јапанци су и тада, свом снагом, узвраћали ударце. Око 15 000 Американаца, иако споро, успело је да савлада један по један јапански положај. Генерал Смит је, рано поподне 23. новембра, јавио да је Бетио у америчким рукама, али потрајало је још неколико дана док су сва острва била очишћена од Јапанаца. Обострани губици су били велики. Американци су имали више од 3000 мртвих и рањених, док је од јапанске посаде заробљено само 145 људи, већином корејских радника.

У ноћи између 20. и 21. новембра, Савезници су извршили напад на острво Абемами. Напад је извело 78 војника, који су се искрцали из једне подморнице. Највећи део јапанске посаде извршио је самоубиство.

Тако су Гилбертова острва пала у америчке руке. Одмах је отпочела градња аеродрома и база за нападе на Маршалска острва. До краја 1943. четири аеродрома су била готова и стављена у употребу. Од њих су три била намењена тешким бомбардерима.

Американци су још у мају 1943. почели са израдом планова за освајање Маршалских острва. Као и у свим претходним операцијама на Пацифику, требало је заузети она острва која су била важна за Савезнике, док је за остала било довољно да се јапанске посаде само изолују и неутралишу систематским бомбардовањем с мора и из ваздуха.

За инвазију на Маршалска острва одређена је иста командна гарнитура као и за Гилбертова острва: Спруенс, Тарнер, Хил и Смит. У овој операцији, чији је кодирани назив био „Флинтлок“, поново су уведена нова оружја: десантне артиљеријске пенише и амфибијска возила новог типа. Американци су, наравно, искористили искуство стечено приликом освајања Гилбертових острва, а осим тога сада су имали више материјалних средстава и људства на располагању. Тиме су били предодређени и циљеви напада. За напад је утврђен 31. јануар.

Једна од лекција са Тараве била је да претходна авијацијска и артиљеријска ватрена припрема мора да буде много ефикаснија. Очекивало се да ће се помоћу ових припрем- них дејстава знатно оштетити резервоари горива, докови, складишта муниције, авиони и друге војне инсталације, и тиме у много чему олакшати извршење задатака. Главни десант требало је да се изврши на највећи корални атол на свету Кваџалин, односно на острва тог атола – Рој, Намур и Кваџалин. Овај атол био је кључ за Маршалска острва. Јапанци су још од новембра 1943. предузели обимне мере за његову одбрану. Највећу пажњу посветили су јужним острвима, нарочито Милију, јер су претпостављали да ће она бити прво нападнута. Амерички напад на Кваџалин представљао је за њих право изненађење. Инвазија на Маршалска острва почела је 30. јануара искрцавањем на атол Маџуро где није било јапанских јединица. Сутрадан извршен је десант на острво Рој, али због великих губитака десантних бродова појачања су стигла тек следећег дана. Јапански отпор је сломљен дејством са бродова и авиона, тако да је још истог дана Рој био заузет. На Намуру је јапански отпор био далеко јачи јер је земљиште давало браниоцима више предности. Али, другог фебруара поподне заузет је и Намур.

Припадници америчке 7. пешадијске дивизије нападају на утврђени јапански положај на о. Кваџалин

Острво Кваџалин је нападнуто са запада првог фебруара. Премда су Американци још истог дана после тешке борбе освојили аеродром, тек четвртог фебруара је острво било у њиховим рукама. Четири дана касније сав отпор је сломљен. У одбрани атола Кваџалина погинуло је 8386 јапанских војника. Американци су имали 486 мртвих и 1296 рањених војника и официра. Код Јапанца су и овде заробљеници били, углавном, корејски радници.

У међувремену, Американци су 2. фебруара одлучили да атол Ениветок, отприлике 325 миља северно од Рој-Намура, не нападну 1. маја, као што је првобитно планирано већ много раније – 17. фeбруара. Ову операцију “Кечпол” требало је да изведe 22. пук морнаричке пешадије и 106. пешадијски пук под генерал-мајором морнаричке пешадије Т. Вотсоном.

На дане 18, 19. и 22. фебруара нападнута су острвца Енгеби, Пари и Ениветок, а 19, 21. и 23. фебруара ови делови Ениветоковог атола већ су били у савезничким рукама. Опет су јапански губици били врло велики: око 3400 мртвих, док су Американци имали 384 погинула војника. Освајање Ениветока представљало је за Савезнике важан успех. Сада су могли да спрече Јапанце да снабдевају гарнизоне који су, захваљујући америчкој стратегији, били прескочени.

Припреме обрушавајућег бомбардера SBD-2 Dauntless за полетање са носача авиона USS Enterprise (CV-6), 1. фебруар 1942.

После освајања Маршалских острва, за Американце је острво Трук постало важан циљ. Јапанска Комбинована флота је од јула 1942. употребљавала ово острво као истурену операцијску базу. Зато је решено да се острво нападне 17. и 18. фебруара, и то не само због осигурања операције на Ениветоку, већ и ради уништења јапанске флоте, пре него што ова окрене против Мекартура који је оперисао на Новој Гвинеји и на Бизмарковом архипелагу. Дванаестог и тринаестог фебруара, прикупљена је оперативна ескадра, чије језгро су сачињавали: пет тешких и четири лакша носача авиона са укупно 570 апарата. Ова 58. оперативна ескадра – ударна снага Пацифика, под командом адмирала Спруенса – требало је да уништи непријатељске бродове, авионе и залихе и поруши војне инсталације на Труку.

Напад је отпочео 17. фебруара. Јапанци нису успели да добро организују своју одбрану, а поврх тога, многи од авијатичара нису били довољно обучени. Резултат је био катастрофалан. У року од два дана Американци су имали 1250 авио-полетања. Познати амерички историчар, адмирал Семјуел Морисон, наводи да је овај препад доказао да је „носач авиона постао капитални брод будућности с неограниченим могућностима“. Авиони с америчких носача, подржавани од бојних бродова и тешких крстарица, уништили су 200 и оштетили 70 јапанских авиона, те потопили 15 ратних (укључујући 2 крстарице, и 4 разарача) и 24 транспортна брода (укупно 200 000 т) Амерички губици износили су свега 25 авиона. Дводневни поморско-ваздушни препад на Трук, један од најуспешнијих препада америчке флоте у целом рату, значио је коначну неутрализацију тог снажног поморског и ваздухопловног упоришта, омогућио несметано заузимање Ениветока и даљи продор Пете флоте према Маријанским острвима.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *