Форум Други светски рат

Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Освајање Нове Гвинеје

5
(2)

Продор на Птичју главу

На англо-америчкој конферениији у Квибеку, названој „Квадрант“ од 14. до 23. августа 1943. одлучено је да се најпре ослободи источна Нова Гвинеја до Вевака. Требало је такође да се освоје Острва Адмиралти и Бизмарков архипелаг, јер су јапански авиони на овим острвима представљали опасност за бок снага Југозападног подручја генерала Мекартура. Његове снаге би после кренуле дуж северне обале Нове Гвинеје према полуострву Птичја глава, значи наступање у западном правцу методом узастопних поморских десаната. Истовремено би адмирал Нимиц прешао у офанзиву из централног Пацифика. која је, као што смо већ видели, отпочела новембра 1943. освајањем Гилбертових острва. Јапански генералштаб у Токију издао је, последњег дана септембра 1943. директиву број 280, којом се захтева од ратне морнарице и копнене војске да сарађују при одбрани линије која се пружала од Холандске Источне Индије и Нове Гвинеје до централног Пацифика (Маријанска острва). Што се година више ближила крају, Јапанци су почели са изградњом десетина аеродрома, јер су схватили да најважнија  одбрамбена линија иде од Западне Нове Гвинеје преко Тимора према Целебесу. После освајања острва Манус у архипелагу Адмиралти и Кваџалина, једног од Маршалских острва, америчка морнарица је почела да користи погодности ових база. Осим тога, обруч око Рабаула био је затворен, тако да је Јапанцима било практично немогуће да снабдевају ову базу.

pacifik-situacija-1942-3
Савезничке операције у централном Пацифику у марту 1943.

У почетку су Американци хтели да, пре него што крену даље, освоје и Кавијенг на Новој Ирској и Залив Ханса између Маданга и Вевака. Међутим, генерал Мекартур је израдио одважнији план: директан напад на место и поморску луку Холандију чији је залив био природно заштићен и могао да послужи као сидриште за све бродове.

Здружени одбор САД је 12. марта 1944. одобрио нови операцијски план. Према том плану генерал Мекартур је морао да настави своје напредовање ка западној Новој Гвинеји, а јапанску посаду на острву Труку требало је неутралисати помоћу ваздушних напада са носача авиона. Инвазија на Маријанска острва требало је да отпочне 15. јуна 1944, а 15. новембра је требало да се Мекартур искрца на Филипине, при чему би га подржавала Пацифичка флота. На Филипинима би се тако спојила оба крака америчке офанзиве, а снаге Југозападног и Централног пацифичког подручја први пут би садејствовале у исто време на истом задатку и простору. Мекартур је, дакле, добио оно шта је желео. Могао је да прескочи Вевак и искрца се директно у Холандији. У почетку је Вевак био важна јапанска база, али Јапанци су се после неколико тешких бомбардовања, августа 1943, преселили у подручје лукс и места Холандије где се, марта 1944. налазила јапанска посада од, отприлике 14 000 људи.

Припреме за напад на јапанске положаје код места и луке Холандије (операција „Реклес“) почеле су 30. марта 1944. ваздушним нападима на јапанске базе Палау, Јап и Волеј, а следећег дана су поновљени.

Такође су, 30. марта, нападнута три аеродрома у подручју Холандије. После 6 дана непрекидног бомбардовања ови аеродроми постали су потпуно неупотребљиви. Операција „Реклес“ почела је 22. априла искрцавањем на три места: у Заливу Танамера, Хумболтовом заливу и на помоћном правцу Ајтапеа. Циљ је био да се освоји област која би могла да се употреби као база за тешке бомбардере. Тешке бомбардере требало је овамо пребацити како би били ближе да туку јапанске положаје на Острвима Палау, западној Новој Гвинеји и Халмахери. На тај начин би се уједно пресекла јапанска веза за упоришта Вевак и Маданг.

Ссдма амфибијска ескадра, под командом контраадмирала Д. Е. Барбија, подељена је на три десантна одреда за искрцавање на три поменута места. Искрцавање код Ајтапеа подржавала је оперативна ескадра састављена од 8 ескортних носача авиона. Стратегијску стабилност целој операцији пружала је Педесет осма оперативна ескадра под командом контраадмирала М. А. Мичера. Осим тога, авиони са 12 носача авиона требало је да подржавају искрцавање у Хумболтовом заливу и Танамери и да нападну острвце Вакте и луку Сарми. Операција је почела по плану 22. априла. Један пук 41. пешадијске дивизије искрцао се код Ајтапеа, мало источније од планираних места на обали. Упркос томе, пук је успео да без великог отпора освоји аеродром који је после брзих оправки могао да прими ловачке авионе. Код Танамере нико није бранио залив. Када су се искрцавала два батаљона и једна батерија, испоставило се да је место непогодно за даље десантирање, па је решено да се остале јединице искрцају у Хумболтовом заливу. У овом заливу очекивао се јачи отпор непријатеља. Али већина Јапанаца се повукла, а остали су се предали, што је било веома необично. На дан 26. априла, још три аеродрома пала су у руке Савезника. Ускоро је заузета и база код Порт Морезбија и Добадура. У борбама код места Холандије Јапанци су имали 1800 мртвих, готово 400 људи је заробљено. Овом десантном операцијом је око 50 000 Јапанаца у источној Новој Гвинеји одсечено од својих главних снага.

Десантна средства на путу ка заливу Хумболт, операција Реклес.

Због малог капацитета аеродрома код места Холандије, генерал Мекартур је одлучио да продужи наступање за још 130 миља западније да би заузео острво Вакте и област Залива Мафин. Ако би овај напад успео, имао би на располагању аеродроме са којих би могао да пружа подршку наредним операцијама у Заливу Гелвинк и на полуострву Птичја глава.

Острво Вакте (операција „Стретлајн“) требало је да нападне ојачана борбена група 163. пука, око 9700 војника. Обавештајна служба сматрала је да острво брани 6000 Јапанаца. Американци су се искрцали 17. маја и после 36 часова борбе јапански отпор је био сломљен.

Када је аеродром на Вактеу био оправљен, могао је да прими прве ловачке авионе. Тиме је испуњен први услов за освајање Бијака, највећег острва у архипелагу Шаутен, које се налазило на улазу у Залив Гелвинк. Десант на Бијак (операција „Хорликс“) требало је да почне код Босника на јужној обали, десет дана после искрцавања на Вактеу. Ова искрцавања ће бити најтежа од свих која су у овом подручју изведена. и то због географског положаја и због широких и оштрих коралних спрудова дуж целе обале, који су у време осеке остајали на сувом са својим шиљастим врховима. Ценило се да јапанска посада броји 4500 људи, а стварно их је било око 10 000, али је од тога мање од 40% било из борбених јединица. За организацију одбране Јапанци су користили непогодан терен.

Јапанци су после десанта код места Холандије очекивали напад на Бијак, али су мислили да ће овај да почне код аеродрома Мокмер. Тако су Американци, после снажног бомбардовања Босника, искрцавши се нешто источније на копно, наишли на врло слаб отпор. У року од пола часа све је било под њиховом контролом.

Јапански командант, пуковник Кузуме, је врло успешно припремао одбрану аеродрома на Бијаку, тако да је могао дуже да пружи отпор америчком наступању. Мокмер је пао 7. јуна, а 13 дана касније освојени су Соридо и Боруку. Последњи јапански отпор сломљен је 2. јула. Тог дана је Американцима пала у руке јапанска порука у којој се јављало да ће Јапанци свим снагама бранити Халмахеру и Соронг, а да ће и Маноквари и Бијак бранити што дуже буде могуће. Јапански генералштаб оценио је да би губитак Бијака био најтежи пораз у југозападном делу Пацифика, јер би освајањем Бијака Савезници продрли кроз јапанску унутрашњу одбрамбену линију и озбиљно угрозили јапанску одбрану према Филипинима. Због тога је командант јапанске Комбиноване флоте, чим је сазнао за десант на Бијак, одмах одлучио да пошаље појачање на тај сектор.

Међутим, 11. и 12. јуна за Токио је искрснуо нови проблем: Американци су напали Гуам и Сајпан. Очевидно је било да су Маријанска острва следећи савезнички циљ у централном Пацифику, а не архипелаг Палау који су Јапанци после губитка Трука учврстили као своју најважнију базу. Савезници су Бијак брзо претворили у значајну ваздухопловну базу. Међутим, за потпуније коришћење базе на Бијаку требало им је да западније од Бијака имају истурене положаје са којих би благовремено приметили долазак јапанских авиона. Таква истурена „осматрачница“ било је острво Нумфор које је бранило око 2000 Јапанаца. Ојачани амерички 158. пешадијски пук добио је задатак да се 2. јула 1944. искрца на Нумфор.

desant numfor
Десант на острво Нумфор.

Десанту на Нумфор, који јс извршен 2. јула, претходила су тешка бомбардовања из авиона и са бродова. Први пут је ватрена припрема постигла у потпуности свој циљ, јер када су америчке трупе у 8 изјутра крочиле на обалу, браниоци су били толико изнемогли да нису пружали отпор. Један од аеродрома, Камири, одмах је оспособљен за употребу. Два дана касније освојен је следећи аеродром, а 6. јула и трећи. После тога су се остали јапански војници повукли у унутрашњост, тако да је ова операција, названа „Теблтенис“, била завршена тек крајем августа.

Већ дуго је Мекартур тражио базу на западном делу полуострва Птичја глава. У почетку је мислио на Соронг. Само 45 километара од Соронга била су нафтоносна поља и острво Вајгео које је одлично одговарало за поморско-ваздушну базу. Каснијим испитивањем установило се да Вајгео, ипак, не одговара најбоље, јер је савезничко напредовање на Пацифику било тако брзо, да коришћење нафте из ових извора не би било довољно за борбе на овом подручју. Мекартур је одустао да напада на Соронг, и 30. јула напао је Сансапор (операција „Глобтротер“). Искрцавање је овде извршено без припремног бомбардовања. Јапанци нису пружили никакав отпор. Острва Миделбург и Амстердам, која су лежала близу обале, заузета су 30. јула и 1. августа, и на њима је изграђен аеродром и база за разараче. Сансапор је било последње место које је Мекартур освојио на Новој Гвинеји. Његов следећи „жабљи скок“ требало је да буде освајање острва Моротај северно од Халмахере.

Овим савезничким наступањем је за Јапанце Нова Гвинеја престала да постоји као база. Истовремено она је послужила Савезницима као основица за даље напредовање ка Филипинима. На Новој Гвинеји и другим околним острвима било је, наравно, још оштрих борби. Али операције чишћења ових острва од јапанских снага, Американци су првог октобра 1944. године препустили Аустралијанцима.

Захваљујући превласти у ваздуху, Савезници су могли да спрече сваки покушај Јапанаца да ојачају своје посаде или базе на овим острвима. Савезници су сада имали слободу маневра која је дошла до пуног изражаја у амфибијским операцијама које су извођене тамо где су сматрали да је најпотребније. Могли су успешно да изводе „жабље скокове“ и на северном делу Нове Гвинеје. За Јапанце је савезничко наступање на Холандској Новој Гвинеји, бар неко време, било много опасније него напредовање у централном Пацифику, јер је Мекартур стигао до линије којом су се кретали бродови из Холандске Источне Индије према Јапану и превозили нафту и друге сировине. У јуну 1944. године постало је јасно да се Савезници интересују за Маријане. Тек тада је Токио коначно схватио да стварна опасност за јапанско царство долази из централног Пацифика.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *