Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Спаљени Рангун

5
(1)

Борбе у сливу реке Иравади

Бурма је 1937. под притиском бурманског народноослободилачког покрета, одвојена од британске администрације у Индији, али тиме није изгубила свој колонијални статус. Борба Бурманаца за национално ослобођење није престајала. Њоме од 1939. године руководи „Блок слободне Бурме“, у којем значајну улогу има Комунистичка партија основана управо почетком те године. Тражећи у иностранству подршку у борби за независност и слободу, вође бурманског ослободилачког покрета одлазе и у Токио, где је ускоро створено и језгро „Бурманске армије независности“. Међутим, бурмански борци су после јапанске инвазије увидели да су Јапанци изиграли тежње бурманског народа, те организују покрет отпора и прелазе на илегалну борбу против јапанских окупатора.

japanski vojnici na biciklama
Јапанска бициклистичка јединица на једном од малобројних путева кроз џунглу упутила се у Рангун, главни град Бурме

Чанг Кај Шек је 1937. издао наредбу да се сагради пут од Чунг-Чинга до Бурме. Годину и по дана стотине хиљада Кинеза радило је на њему. Амерички инжењери су га побољшавали, јапански авијатичари бомбардовали, амерички ловци – без америчких ознака – су на њему нападали Јапанце. На америчким авионима се уместо устаљених ознака налазио тигар, па су ови авиони и добили надимак „летећи тигрови“. Госпођа Чанг Кај Шек их је захвално називала и „летећи анђели“, што није изненађујуће, јер откада су све кинеске луке пале у јапанске руке, британски и амерички ратни материјал стизао је само овим путем.

Пресецање ове кинеске „жиле куцавице“ представљало је за Јапанце крајем 1941. важан мотив да нападну Бурму. Важан, али ни приближно једини мотив. Бурма у то време није била само највећи произвођач тиковог дрвета на свету, већ је извозила огромне количине пиринча за британску Индију, покривала 35% потреба Комонвелта за волфрамом и прерађивала своју нафту у великој рафинерији код Рангуна. Јапанци су желели да освоје Бурму због њеног пиринча, нафте, волфрама, а и да би заштитили западни бок својих снага на Малајском полуострву. Британци су, исто тако, желели да задрже Бурму због њеног пиринча, нафте и волфрама, а и да би заштитили свој источни бок у Индији. То је било утолико важније што су у источној Индији постојале бројне фабрике муниције које су радиле пуном паром.

battle_invasionburma2
Танкови Бурманске петролејске компаније у пламену.

Откад је генерал Арчибалд Вејвел, у јуну 1941, постао командант британских снага у Индији, покушао је да Бурму, која је била у савезничкој команди Далеког истока, стави под своју власт. То му је 11. децембра 1941. и успело. Значи, тек по избијању рата на Далеком истоку. Није ни слутио да је тиме само навукао невољу на своја леђа. Пошто се дуго година сматрало да Бурма није у опасности, она је тек 1939. добила прве регуларне војне јединице, и то два британска и четири бурманска батаљона и неке мање делове. Унутрашњу безбедност и граничну заштиту обезбеђивала је бурманска војна полиција која је имала девет батаљона. Јачање одбрамбене моћи Бурме између 1939. и 1941. није ишло брзо због малог војног апарата, недостатка оружја и других ратних потреба. У јесен 1941. када се назирала јапанска агресија, одбрана Бурме била је још пуна „рупа“. Јединице оперативне војске само делимично су биле обучене, нису имале артиљерију, инжењерију, ни покретне медицинске ни административне јединице. Резерви оружја није било. Залихе митраљеза, топова, граната, противтенковских мина и шлемова нису биле довољне. Извиђачке јединице нису имале радио-станице, а на брзину формирани пук противавионске артиљерије морао је месецима да вежба без иједног противавионског топа. Од авијације је крајем 1941. у целој Бурми био само један сквадрон британског ратног ваздухопловства од 16 ловаца „буфало“ и један сквадрон ловаца „томахаук-П 40“. Морнарица је располагала са 5 моторних слупова и неколико помоћних бродова. Обавештајна служба Бурме била је тако слаба, да су информације стизале са закашњењем и нису се могле користити.

Борбена дејства у Бурми почела су тиме што је 143. пук јапанске 55. дивизије, који је три дана пре тога стигао у Џумбхорн, прешао 11. септембра 1941. сијамско-бурманску границу. Он је по освајању најјужније тачке Бурме Рта Викторије још пре краја године дошао до Рахенга, у Сијаму (Тајланд), 750 км северније, где је 55. дивизија већ успоставила своју команду, покушавајући да поправи пут који је кроз брда водио за Маламјаинг. Истовремено Јапанци су испитивали стање ваздушне одбране Рангуна, највећег града и луке Бурме, који лежи 40 км удаљен од мора, на делти Иравадија, и имао је тада пола милиона становника. На поморско-лучким радовима у Бурми радили су индијски лучки радници који, осим својом платом, ничим нису били везани за Бурму. После првог јапанског напада из ваздуха, 23. децембра, већина их је побегла. Овом нападу, због потпуне одсутности противавионске одбране, једино се супротставило неколико савезничких ловаца. Од становништва, које није потражило склоништа, већ на улицама пратило ток борбе у ваздуху, рањено је 2000 људи. Поворка избеглица из града потпуно је закрчила луку. Други напад из ваздуха изведен је 26. децембра и убрзао је општу панику. Два дана касније стигао је у Рангун генерал-пуковник Хатон, Вејвелов начелник штаба, да преузме команду над целом Бурмом. Овај херкулски задатак – у ствари, јалов посао – отежан је тиме што су Јапанци последњег дана јануара освојили Маламјаинг: град, луку и аеродром.

Рангун, полумилионски град, због гласина да Јапанци намеравају да 15 дана узастопце бомбардују град, упола је био испражњен. Потпуно исељавање Рангуна почело је 20. фебруара. Свим становницима који нису радили неки хитан посао, наређено је да се евакуишу. Рафинерија је затворена. Дан касније су пацијенти из болница возом пребачени за Мандалеј. Медицинско особље истерало је умоболне из душевних болница, а затвори су отворени. Од тог момента нестало је закона и реда. Свуда су беснеле ватре. Неке су настале од јапанских бомби, неке од бурманских група за рушење, неке од агената пете колоне, али још много више од душевних болесника.

mandalay-bombing
Јапанци су тешко бомбардовали Мандалеј, бурмански град са многим пагодама. Врло мало је остало од древне лепоте града.

Готово сва полиција била је такође напустила град. Пљачкане су радње и нови. Читаве четврти су нестале у пламену. Тада је издата наредба да се забрањује излазак из Рангуна и да јединице војне полиције могу на лицу места да убију пљачкаше. То је у извесној мери смањило пљачку и палеже, али није их обуздало. Кулминација је настала када су Јапанци, 25. и 26. фебруара, покушали да изборе превласт у ваздуху над Рангуном. У тим борбама изгубили су петину од 170 ловаца и бомбардера, јер су британски радари увек на време сигнализирали ваздушну опасност. Јапанцима је понестало храбрости и одустали су од намере да изборе превласт у ваздуху. Неко време се уопште нису појављивали изнад Рангуна. Тако су онда неометано стигла последња појачања за бурманску војску преко рангунске луке, а касније је преко ње вршена неометана евакуација града.

Генерал Хатон је 28. фебруара наредио да се отпочне са следећом фазом евакуације Рангуна. Само су групе за рушење могле да остану, сви остали морали су одмах да напусте град. Већ дан касније требало је да отпочне трећа и уједно последња фаза евакуације. Ово је по Вејвеловој наредби одгођено, док у Рангун не стигну појачања која су већ кренула преко мора. Таква је била ситуација када је Хатон, за кога се сматрало да је и сувише млитав, после једва 60 дана, морао да преда команду генералу Александеру. Овај је, у почетку, сматрао да још има мало наде да се задржи град. Међутим, када се 6. марта испоставило да су се Јапанци много приближили, његов оптимизам је спласнуо. Те исте ноћи отпочело је велико рушење и уништавање објеката. Рафинерија, танкови за нафту, електрична централа, и многе јавне зграде бачени су у ваздух, или нестали у пламену. Машине, локомотиве, и возила, која нису могла да се евакуишу, оштећена су, тако да су постала неупотребљива. У луци су докови и складишта дигнути у ваздух, динамит је ломио дизалицу за дизалицом, потапани су бродови у луци. Ипак, било је премало људи да би могли све да униште. Зато су бројна складишта, фабрике, оперативна обала и докови у луци остали неоштећени. Британски историчар В. Кирби у свом делу „Рат против Јапана“ са жалошћу констатује да је рангунска лука после рушења и евакуације „могла да прими више дивизија него што су Јапанци икада били у стању да доведу у Бурму“.

burma
Преглед јапанског напредовања у Бурми 1941. и 1942. године. Најважнији циљ ове операције био је пресецање тзв. Бурманског пута који је био једини за
пребацивање британског и америчког материјала у Кину пошто су Јапанци заузели кинеске луке. Британски отпор био је преслаб да би задржао непријатеља

Морнарица је своје вредније бродове послала у Акјаб, наредила да се одвуче неколико минополагача, док је остале уништила. У пола осам изјутра, 7. марта, последњи воз напустио је Рангун. Нешто касније је дански брод „Хеприх Јенсен“, заједно са групама за рушење, као последњи испловио из луке. За то време је поред 55. стигла и 33. јапанска дивизија, чији 215. пук је 8. марта, око 12 часова, дошао до Рангуна. На њихово изненађење град је био потпуно испражњен. Две недеље касније следило је освајање стратегијски важних Андаманских острва, на којима је Порт Блер представљао прворазредну потенцијалну базу за авионе и подморнице. Пад Рангуна донео је потпуни преокрет у борби за Бурму. Сада нису више Савезници, него Јапанци, имали предност да се служе добрим поморским комуникацијама. Тако је генерал Лида ускоро могао да појача 15. армију трупама из Малаје и Холандске Источне Индије. Конвоји из Јапана превезли су још скоро целу дивизију, а број авиона повећан је на 420. Јапанска авијација протерала је Британце са аеродрома Магве и Акјаб, тако да су своје базе морали да преместе у источну Индију. Јапанци су поставили бомбе и митраљеска гнезда на раскрсницама путева и пруга, при чему су Мејктила и Мандалеј тешко оштећени. На исти начин Јапанци су се осигурали дуж реке Иравади. Масовно бекство становништва у прашуму, укључујући полицију и железничаре, изазвало је тоталну дезорганизацију и олакшало јапанско двоструко напредовање на север долином река Ситонг и Иравади. Вејвел је већину авијације држао у источној Индији. Свега 6 „бленхајма“ и 8 „харикена“ је још неко време дејствовало над Бурмом. Расположење британских и осталих трупа које већ недељама нису виделе британске авионе, опасно је опало. Јапанци су, 30. марта освојили Таунгу, а 2. априла Проум. Сарадња са Кинезима, благо речено, није била најбоља. Чанг Кај Шек је прихватио америчког генерала Стилвела као начелника штаба и команданта свих кинеских трупа које су оперисале у Бурми (у Бурми је била 5, 6. и 66. кинеска армија) али са сваком Стилвеловом наредбом (говорио је одлично кинески) морао је Чанг Кај Шек да се сложи.

Савезници су после пада Таунгуа и Проума хтели да 100 км северније пруже отпор. Јапанска 15. армија наставила је гоњење савезничких снага на север према Мандалеју где је почињао тзв. Бурмански пут, дугачак 1152 км, који је ишао до Јинона у Кини, и преко кога је текла савезничка помоћ Кини.

За Савезнике се ситуација стално погоршавала и поред импровизације и сналажљивости, и поред смелих противнапада. Нарочито су дизентерија и маларија косиле савезничке војнике. У потпуно изгорели Мандалеј ушли су Јапанци 29. априла, а истовремено су заузели и град Лашио. Тиме је Бурмански пут ка Кини био пресечен на два најосетљивија места, код Мандалеја и Лашија. Генерал Александер је сада сматрао да је његов најважнији задатак да повуче трупе у Кину и Индију и да одбрани Индију. Тако је и учинио. Због наиласка монсуна, као и због потребе да се на освојеној територији заведе ред, Јапанци су половином маја обуставили гоњење, што је британским и кинеским снагама омогућило да се до краја тог месеца повуку у Индију и Кину.

После пет и по месеци борби, Јапанци су успели да пређу 1600 км и да заузму целу Бурму. Савезничке трупе изгубиле су 13 463 војника, док су јапански губици износили 4 597 погинулих и рањених. Савезници су изгубили 116, а Јапанци 117 авиона.

japanci-ulaze-mandalay
Када су Јапанци ушли у Мандалеј, у целом граду било је трагова тешких бомбардовања. Истог дана заузет је и град Лашио.

Губитком Бурме још се више погоршао општи положај савезничких снага на Пацифику и Далеком истоку. Тиме је посебно била угрожена Кина, која је остала потпуно одвојена од Савезника. Остала јој је једино ваздушна веза с Индијом.

Кад су избили на бурманско-индијску границу, Јапанци нису покушавали да продру на територију Индије, већ су остали у дефанзиви. Јапански Генералштаб је наредио 15. армији у Бурми да не креће даље, иако је у почетку постојала идеја да се поразе британске јединице у Индији, изазове побуна и створе услови за њено ослобођење од британске власти и подвргавање под јапанску доминацију.

Како су Савезници, због недостатка снага и средстава, одустали од замишљене офанзиве за ослобођење Бурме у 1942. години, командант британских снага у Индији, инструкцијом број 11 од 17. септембра 1942. наредио је Источној армији да у току сувог периода 1942/43. године предузме напад у Бурми. Први напад је требало да се изведе дуж обала Бенгалског залива да би се заузели лука и аеродроми око Акјаба. У томе, међутим, нису успели, јер су их Јапанци одбацили после вишемесечних борби. Најуспелији савезнички подухват био је напад на фронту Асама и убацивање специјалне британске 77. бригаде са 3200 војника и 1100 мазги око 300 км дубоко у јапанску позадину. Они су за четири месеца, уз губитке од преко хиљаду мртвих, прешли до две и по хиљаде километара, и задали Јапанцима велике бриге и не мале губитке. За то време у Бурми се снажно развио партизански ослободилачки рат, нарочито у северној и централној Бурми, јер је сурова окупаторска јапанска политика, уз економску експлоатацију, убрзала револт бурманског народа, који је, уместо очекиване слободе, доживео још теже ропство него под претходном британском управом. Партизанска дејства у Бурми приморала су Јапанце да држе веће окупационе снаге ради заштите окупационог режима и ради експлоатације стратегијских сировина. Ни на савезничкој конференцији у Квибеку, у августу 1943. године, није прихваћена идеја о офанзиви за ослобођење Бурме. Само је одлучено да се у току сувог периода 1943/44. године изврше мањи напади. Тако је Бурмански пут и даље остао пресечен и није могао да се користи за слање савезничке помоћи Кини.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *