Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Арктички конвоји

5
(1)

Кроз ватру, маглу и лед

Пловидбе конвоја за Малту и арктичке луке Совјетског Савеза представљају најдраматичније епизоде поморских догађаја у другом светском рату. Савезнички бродови су у оба случаја били изложени нападима непријатељских снага на мору, испод морске површине и у ваздуху.

Пут који води у северне совјетске луке Мурманск и Архангелск одувек се, због климатских услова сматрао једним од најтежих пловних путева. Због Голфске струје, тамо преовладава магла; а због кише, снега и града, ове пусте области су право искушење за поморце и у нормална времена, а камоли за време рата. Граница поларног леда се зими приближава Нордкапу на 80 наутичких миља, остављајући само уски канал за пловидбу. У летњим месецима се поларни лед повлачи у северном правцу тако да ослобађа Медвеђе острво и јужни Шпицберген. Бродови на овом путу у нормалним условима уживају једну предност, а то је да од априла до септембра плове по светлу летњих поларних ноћи. За време рата су, међутим, савезнички бродови били готово увек изложени јаким нападима немачких авиона и подморница.

Чланови посаде HMS Inglefield чисте прамчани део палубе од леда.

Иако су Сједињене Државе, у принципу, одредиле да само совјетски бродови могу да долазе у Сједињене Државе по материјал за Совјетски Савез, убрзо се испоставило да Совјети не могу ни приближно да прикупе довољно тонаже да би превозили овај материјал. Три главне руте водиле су из Сједињених Држава у Совјетски Савез: преко Пацифика до Владивостока, око Рта добре наде и кроз Индијски океан до Басре у Персијском заливу, и преко Баренцовог мореуза до Мурманска и Архангелска. Совјетски бродови су пловили искључиво преко Пацифика. Тамо су имали највише бродова, а Јапанци нису представљали готово никакву опасност. Пут поред Рта добре наде дуг је 14 500 наутичких миља, и требало је пловити 26 дана, тако да није много долазио у обзир. Преостао је само најкраћи, али и најопаснији пут који је ишао од атлантске обале Сједињених Држава, између Шкотске и Исланда за Мурманск, а био је дугачак од 4000 -7000 наутичких миља. Први конвоји који су се упутили према Мурманску кренули су у августу 1941. године. На путу их је штитила већ другим задацима преоптерећена британска морнарица. Америчка морнарица је ту и тамо сарађивала са Британцима потпомажући пратњом и помоћним службама. Још у децембру 1941. године немачка Врховна команда је закључила да ће евентуална – савезничка инвазија бити упућена према Норвешкој, идеја која их није напуштала током целог рата. Ради тога су велики немачки бродови, међу којима бојни бродови и тешке крстарице, били пребазирани у северну Норвешку, изван домашаја савезничких авиона стационираних у Британији. Ова флота је самим својим постојањем представљала непрекидну опасност за поморске комуникације Савезника. Немачка морнарица је изабрала Алтенфјорд, Трондхејм и Нарвик за базе својих већих бродова, а у Трондхејму и Бергену биле су базе за немачке подморнице. Поред тога, Немци су у северној Норвешкој изградили и велики број аеродрома, као Боде, Нарвик, Бардафус, Тромсе, Банак и Киркенес, као и Пецамо у Финској, одакле се најлакше авијацијом могло спречавати савезничко комуницирање у северним водама. Конвоји из САД најпре су пловили према шкотској луци Лох Ив, онда кроз Дански пролаз између Исланда и Гренланда, па према Мурманску. Из база у Шкотској пловило се директно поред границе леда јужно од Медвеђег острва.

arkticki-konvoji-mapa
Главни путеви конвоја у Атлантском океану. На малој карти: пример немачке тактике чопора за време напада на велике конвоје. Оваква дејства подморница у групама наносила су велике губитке савезничким бродовима.

Конвоји који су се кретали за Совјетски Савез, прво су означени скраћеницом РQ и бројевима, а они који су се враћали обележавани су са QР и бројем. Касније су употребљаване и друге скраћенице.

Цео ток комуницирања из САД у СССР и обратно може се поделити на четири фазе. Прва фаза је почела у августу 1941. и трајала до јуна 1942. године, друга од септрембра 1942. до марта 1943. године, трећа од новембра 1943. до маја 1944. године, а последња, четврта, од августа 1944. до маја 1945. године.

У првој фази упућено је у Совјетски Савез 19 конвоја са укупно 250 трговачких бродова. Први конвој је замишљен као пробни и назван је Дервиш. Године 1941. пловило се још седам пута, и то без губитака. Британска морнарица је на овим путовањима стекла велика искуства. У међувремену, Немци су приметили да се овим путем шаљу знатне количине материјала и ратне опреме за Совјетски Савез, тако да су у јануару 1942. године почели да полажу мине у приобалним водама северних делова Совјетског Савеза. Конвој РQ 17 имао је најтеже губитке за време ове прве фазе: од 36 бродова свега је 11 стигло на циљ. Од 250 бродова који су кренули у првој фази, до циља је стигло свега 190; од ових је 180 кренуло назад у 13 конвоја, а изгубљено је 11 бродова. Десет бродова који су преостали из ове фазе били су у толикој мери оштећени да нису могли одмах да се врате. Морали су да презиме у Мурманску. Укупно су 32 конвоја са 430 бродова пловила овим путем. Непријатељским дејствима уништен је 51 брод док се 26 није вратило из других разлога, као што је оштећење од леда и слично.

Tirpitz
Немачки бојни брод Tirpitz

Против савезничког саобраћаја у северним водама Немачка је марта 1942. године по први пут употребила бојни брод Тирпиц, али он није имао успеха јер су га при повратку у базу напали торпедни авиони са носача авиона Викторијас. За Немце је ово био повод за опрез у ангажовању површинских бродова. Савезници су за време друге фазе, која је отпочела септембра 1942. године, располагали већим броjем разарача, а поврх тога су се Совјети сагласили да Савезници могу да држе неколико ескадрила авиона на полуострву Коли у близини Мурманска, тако да би бродови при задњем делу пута били боље заштићени из ваздуха. Ипак је 10 бродова конвоја РQ 18, који се састојао од 40 бродова, потопила немачка авијација, а 3 брода су потопиле подморнице. Ово је био последњи конвој који се тешко оштећен вратио са путовања.

Дубинске бомбе – мера безбедности против подморница

Немци су после савезничког искрцавања у северној Африци, новембра 1942. године, били присиљени да из Норвешке повуку део своје Пете ваздухопловне армије. Очевидно је да су сада губици конвоја били мањи. Тако је од 223 брода која су у овој фази пловила за Мурманск изгубљено свега 28 бродова, иако је 13 бродова пловило ван конвоја.

Савезницима је у пролеће 1943. године пошло за руком да добију битку на Атлантику против немачких подморница. У септембру исте године британске џепне подморнице оштетиле су Тирпиц и избациле га из употребе за више месеци. Потом су Совјети дали Савезницима на употребу базу Поларноје. Ту су уређене болнице за болесне и рањене поморце. Када је 25. децембра 1943. године немачки бојни брод Шарнхорст хтео да нападне конвој који је пловио за Мурманск, напао га је британски бојни брод Дјук оф Јорк са групом разарача и потопио га код Медвеђег острва. После тога губици савезничких бродова могу да се, тако рећи, занемаре, што је важило и за четврту, последњу фазу, када је 12. новембра 1944. године потопљен Тирпиц после британског ваздушног напада. Са 41 конвојем за Мурманск пренето је 4 милиона тона материјала, између осталог 5000 тенкова, и више од 7000 авиона. Од укупно 811 трговачких бродова који су у конвојима пловили за СССР изгубљено је 58, што значи губитак од 7,5%, насупрот 0,7% колико су имали трансатлански конвоји. У обратном смеру пловило је 35 конвоја с укупно 717 бродова.

Конвоји су, најпре, страдали посебно због недостатка ескортних бродова. Касније, када су их Савезници имали у довољном броју, смањени су и губици. Почетком 1944. године Британци су први пут могли да додају конвојима неколико ескортних носача авиона, тако да су губици били још више ограничени.

На другој страни, Немци су имали не мале губитке: два бојна брода, три разарача, 38 подморница и неколико десетина авиона. Совјетска Северна флота, почев од марта 1942, изводила је читаве операције за прихватање арктичких конвоја. Разарачи и патролни бродови укључивали су се у непосредно осигурање конвоја; подморнице су се развијале на правцима дејства крупних немачких бродова; авијација флоте дејствовала је против непријатељских аеродрома и база. Ове снаге биле су развијене источно од меридијана Медвеђе острво – Тромзе на дужини од 1000 наутичких миља. За осигурање конвоја у својој зони, Северна флота је сваки пут одвајала око 40 бродова и до 2 ваздухопловне дивизије.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *