Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Пропаст Худа и Бизмарка

5
(1)

Више среће него памети

Касно увече 18. маја 1941. дигли су сидра најновији тешки бродови немачке ратне морнарице – бојни брод Бизмарк и тешка крстарица Принц Еуген напуштајући последњи пут заједно пристаниште Гдиње. Њихов „период дотеривања“ је прошао – време које је сваком ратном броду потребно да би се по напуштању бродоградилишта, помоћу интензивног програма, тестирања и вежби брода и посаде добила ефикасна борбена јединица. Оба брода су била под командом адмирала Гинтера Литјенса.

Бизмарк и Принц Еуген добили су задатак да се пробију у Атлантски океан како би тамо водили крстарички рат против савезничког трговачког бродовља.

Британци су открили ове немачке намере и у сусрет немачком бродовљу упућена је Домовинска флота. Њен командант, адмирал Џон Тоуви имао је још много задатака, а поред тога је баш у то време морао да води рачуна о покретима других немачких површинских бродова у области која је била под његовом командом. Настала ситуација га је присилила да подели своје и онако малобројне снаге, да би бар најважнији конвоји добили одговарајућу пратњу за одбрану од напада немачких гусара. Првих дана маја било је неколико крстарица које су могле ефикасно да контролишу Дански пролаз и област између Исланда и Фарерских острва. Истовремено је предузео мере да бојни бродови и бојни крсташи буду спремни да нападну Принц Еугена и Бизмарка чим ови изађу из зоне у којој је немачко ваздухопловство имало стратегијску превласт.

Британска будност се још више појачала чим су установили како око 10. маја немачки извиђачки авиони осматрају Скапа Флоу, главну Тоувијеву базу, и зону између Гренланда и Јан Мајена. Рано ујутро 21. маја, британски Адмиралитет је обавештен да су два велика немачка брода прошла кроз Скагерак, али их та информација није много изненадила. Захваљујући интензивном ваздушном извиђању које је одмах после ове информације предузела Обална команда, немачки бродови су још истог дана примећени код Бергена где се Принц Еуген снабдео горивом из танкера Волин. Тоуви је наредио вицеадмиралу Холенду да се бојним крсташем Худом, бојним бродом Принцом од Велса и шест разарача крене из Скапа Флоуа ка Хвалфјорду на западној обали Исланда, како би ухватили немачке бродове адмирала Литјенса, ако би овај покушао да се пробије кроз Дански пролаз. Он је сам остао са својим командним бродом Кинг Џорџ V и неколико крстарица и разарача у Скапа Флоу да би могао брзо да реагује у случају да се немачки бродови покушају пробити између Исланда и Фарерских острва.

Бојни брод Бизмарк отвара ватру током битке у Данским вратима

Увече 23. маја Британци су приметили да су Немци изабрали најзападнији пут који води кроз Дански пролаз. Тада је тешка крстарица Сафок опазила Бизмарка и Принца Еугена који су се у том моменту налазили у северном делу Данског пролаза, отприлике између границе леда испред обале Гренланда и минских поља којима су Британци делимично затворили пролаз. Пошто су идентификована оба брода, крстарица Сафок се повукла у маглу. Британска крстарица је била у стању да, захваљујући новом недавно монтираном радару, настави да следи немачки састав и ван видљивог хоризонта. Крстарица Сафок је обавештавала Тоувија и Холенда, који су у међувремену испловили, о кретањима ова два немачка брода. Холенд је био близу. Налазио се на југозападној страни Исланда, када је Сафок први пут јавила да је приметила немачке бродове. Убрзо после поноћи крстарица Сафок и њен брод-близанац Норфок изгубили су у снсжној олуји траг непријатељских бродова (Норфок је био командни брод контраадмирала Вокера, који се после Сафока сусрео са немачким бродовима и на њега је са Бизмарка отворена ватра). Када је адмирал Холенд за то чуо, кренуо је са својим командним бродом Худом и седам других бродова према северу, претпостављајући, вероватно, да су се Немци ослободили Вејк-Вокерових крстарица. Холенд је наставио пловидбу у северном правцу до два часа, када је са Худом и Принца од Велса окренуо у противкурс, док су разарачи добили наређење да извиђају више према северу.

Ове промене курса биле су од великог, можда чак и пресудног значаја за ток артиљеријског боја који се одиграо 24. маја ујутро, неколико часова пошто је крстарица Сафок поново открила непријатеља. Холендов командни брод Худ је својевремено, у 1920. години, кад је уврштен у састав британске флоте, био највећи ратни брод на свету, а то је и остао. Због тога, а и због свог лепог и импозантног изгледа „моћни Худ“ представљао је за јавност симбол моћи британске морнарице. Само су стручњаци знали за Ахилову пету овог брода која је битно умањивала његову борбену способност. Први нацрт за Худа направљен је пре него што се у бици код Јитланда испоставило да су бродови са слабијим палубним оклопом врло осетљиви при артиљеријској паљби на даљинама већим од 15 000 м, при чему евентуални погоци стижу под прилично великим упадним углом. После јитландске битке решено је да се појача палубни оклоп на Худу, али је дебљина овог оклопа ипак остала релативно слаба. Због тога је Холенд, у почетку, планирао да се непријатељу приближи у противкурсу готово паралелно с његовим. На тај начин би могао да приђе противнику што је ближе могуће и да смањи удаљеност а да, истовремено, Худ брзо савлада зону у којој је посебно рањив.

bizmark-kursni-nacrt
Преглед дејстава која су, најзад, довела нови немачки бојни брод до пропасти.

То му је, међутим, онемогућено ранијим маневрисањем, а то је уједно био и разлог да су Холендови бродови на почетку борбе прилазили непријатељу из таквог смера да су Бизмарк и Принц Еуген могли да отворе ватру из свих батерија. Британски бродови су могли једино да гађају прамчаним топовима. Холенд је поврх тога погрешио у претпоставци да Бизмарк плови на челу, па је зато наредио да се ватра концентрише на први брод. Чим се непријатељ појавио на видику, Британци су утврдили да се на челу немачког састава налази Принц Еуген, па су зато пренели ватру на други брод још пре него што је Худ и издао наредбу за то. Худ се борио само кратко време. Отприлике у 5.53 часова Британци и Немци су готово истовремено отворили ватру на даљини од 24 000 метара. Други или трећи топовски плотун са Бизмарка погодио је Худа и проузроковао на њему пожар на средњој палуби. У 5.55 часова баш када је Холендов састав мењао курс да би могао да употреби и крмене батерије, Худ је поново погођен, овај пут у мунициону комору. Између оба јарбола избио је пламен сличан вулканској ерупцији, висине око 300 метара. Између пламена видела се бела, ужарена ватрена лопта. Појава ватре трајала је свега неколико секунди, а после тога се на месту где се још малопре налазио Худ, видео само облак црног дима у коме су се само кратко време распознавали крма и прамац брода, који су полетели увис када се брод по средини распао. Од целокупне Худове посаде преживела су свега тројица: један кадет, један морнар и један радиотелеграфиста. Немачки бродови су одмах после Худове пропасти усмерили ватру на Принца од Велса, који је два минута касније погођен у командни мост, тако да је све особље које се тамо налазило погинуло или било рањено, изузев команданта, капетана бојног брода Лича. После тога је брод погођен још шест пута. Његова главна артиљерија била је само још делимично употребљива, осим једног топа прамчане батерије. У међувремену су и други топови затајили. Тако је одлука команданта да свој брод повуче под заштитом димне завесе била врло разумљива.

Hood
Бојни крсташ HMS Hood током испитивања

Увођење Принца од Велса у борбу, представљало је у великој мери ризичан подухват. Био је то, наиме, брод који је пре времена напустио бродоградилиште, а чије наоружање још није било довољно испитано и проверено. Ипак је ова смелост дала резултат. Принц од Велса је два пута погодио Бизмарка. Један од погодака направио је рупу на резервоару за гориво, док се гориво у другим резервоарима помешало с морском водом. Око 1000 тона скупоценог горива постало је потпуно неупотребљиво.

Због тога је Бизмарков радијус дејства би осетно смањен, и, изгледа, да је управо то био један од најважнијих разлога да Литјенс донесе одлуку о прекиду борбе и повлачењу према француској обали. Сат после прекида борбе са Принцом од Велса, Бизмарк је послао следећу депешу Команди морнарице: „Намера: упловити у Сен Назер. Принц Еуген – крстарички рат“.

Ових шест речи значило је да Литјенс, у ствари, не може да изврши добивени задатак. Слабији од два брода под његовом командом могао би још да покуша да води крстарички рат против трговачких бродова. Командни брод враћао се а да није извршио задатак.

Са немачке тачке гледишта, развој ситуације није био повољан. Принц Еугену је пошло за руком да се 24. маја предвече, изгуби у јужном правцу, а да то Принц од Велса, Норфок и Сафолк нису на време приметили. Крстарица је првог јуна упловила у луку Брест. Она није успела да потопи ниједан брод. Штета нанета машинама и једном од пропелера натерала је команданта, капетана бојног брода Бринкмана да се што је брже могуће упути у правцу неке добро снабдевене луке на француској обали да би се извршиле потребне поправке.

За то време је девет торпедних авиона типа Свордфиш са носача авиона Викторијас напало Бизмарка. Било је то око поноћи између 24. и 25. маја. Један торпедо је погодио циљ, али тачно по средини брода, где је Бизмарков оклоп био тако дебео, да пројектил није направио готово никакву штету. Три часа касније крстарица Сафолк, једина која је могла да настави гоњење Бизмарка, изгубила му је траг. Сви авиони и бродови који су Британцима стајали на располагању, настојали су тог целог дана да пронађу Бизмарка. У том трагању била је позитивна околност шго је Литјенс тек 25. маја ујутро приметио да је изгубио прогониоца. Све до тог момента он није искључио рад радио-станица, што је Британцима олакшало да помоћу радио-таласа одреде позицију свога плена. Али, при уцртавању стајница на карту направљене су грешке, тако да се све до 26. маја у пола једанаест није знала тачна позиција Бизмарка. Најзад, тада га је приметио извиђачки авион типа Каталина из састава Обалне команде на око 660 наутичких миља западно од Бреста. То је Британцима дало још отприлике 24 часа времена да униште Бизмарка. После тога би се, наиме, немачки брод нашао унутар радијуса дејства немачких тешких бомбардера, који су били базирани у Француској. Британцима су 24 часа била довољна. Први напад авионима није успео. Заменивши циљ, британски торпедни авиони лансирали су 11 торпеда на своју крстарицу Шефилд која је на растојању од 20 наутичких миља пратила Бизмарка. Срећом није била погођена, јер је пет торпеда експлодирало прерано, а остала је крстарица вешто изманеврисала.

HMS Ark Royal и торпедни авиони Swordfish, снимљени 1939.

Увече је уследио нови напад у којем је учествовало 15 торпедних авиона типа Свордфиш са Арк Ројала. Овај пут су неисправни магнетни упаљачи на торпедима замењени ударним. Два авиона су погодила циљ: један торпедо је поново погодио средину брода и експлодирао на дебелом оклопу наневши му незнатну штету; други је погодио у крмени део, онеспособио оба кормила и оштетио пропелере. Немцима није никако пошло за руком да поправе кварове и оштећења, а кормиларење машинама било је немогуће, посебно због јаке морске струје.

Тиме је отпочела Бизмаркова борба на живот и смрт. Наоружање му је у том моменту било још потпуно неоштећено. Пет разарача из флотиле капетана бојног брода Филипа Вајена, који су га ноћу напали, били су „вруће“ дочекани, па су били срећни да им непријатељска ватра није цанела штету. Међутим, следећег јутра, Бизмарк се нашао под унакрсном ватром два бојна брода: Тоувијевог командног брода Краља Џорџа V и нешто старијег али тешко наоружаног Роднија. После борбе од једног и по часа од поносног и најјачег немачког брода остала је само горућа олупина, коју је у 10.40 часова потопила са два торпеда крстарица Дорсетшајр.

Крстарица HMS Dorsetshire

После уништења Бизмарка немачки је Адмиралитет извесно време одустао од употребе великих ратних бродова у крстаричком рату. Пошто је британском Адмиралитету било јасно да се операције немачких бродова на Атлантику ослањају на систем снабдевања и обавештавања преко бродова који су крстарили у одређеним зонама, британски ратни бродови дали су се у лов. За неколико недеља интензивног трагања ухватили су или уништили 9 таквих бродова. То је, заједно са потопљеним Бизмарком био тежак ударац немачком крстаричком рату. Ипак, немачки велики гусари извршили су у извесној мери свој задатак: принудили су Британце да ослабе своје снаге у Средоземљу и припремали терен за друге опасније нападаче на поморски саобраћај. Дошао је ред на подморнице.

ДСР2

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *