Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Подморнички рат

5
(1)

Тактика вучјег чопора

Још 19. августа 1939. године немачке подморнице су почеле да напуштају своје базе. Крајем истог месеца већ је 17 већих подморница било на својим позицијама у Атлантском океану, док се 20 мањих налазило у Северном мору спремних да ремете пловидбу и да поставе мине испред британских и француских лука. Иако је увођење система конвоја 1917. године управо спасило Антанту од пораза у првом светском рату, ипак су се у Британији колебали да ли ће бити потребно да се поново пређе на конвоје. Сматрало се, наиме, невероватним да би Немачка још једном водила тотални подморнички рат, јер су Американци баш због тога 1917. године стали на страну Савезника. Осим тога, британски стручњаци за ваздушни саобраћај сматрали су да бродовима у конвоју прети већа опасност од ваздушних напада. Ипак је британски Адмиралитет још 1937. године начелно решио да ће да се пређе на конвоје при првој сумњи да непријатељ почиње да води неограничени подморнички рат. Када је већ првог дана рата путнички брод „Атенија“ био торпедован без упозорења, нестало је последње колебање око потребе успостављања система конвоја. Очигледно, Немачка није намеравала да се придржава норми поморског ратног права.

vucji-copor
Немачке подморнице биле су најопасније оружје у бици за Атлантик.

Још нешто о међународном поморском праву. Године 1936. одржана је у Лондону међународна конференција о подморничком ратовању. Тада је настао тзв. Лондонски протокол о подморницама, који је преузео сва правила Лондонског уговора из 1930, којим је одређено да подморнице при нападу на трговачке бродове морају да се придржавају истих правила као и површински ратни бродови, а уколико то не могу, да се уздрже од ратних дејстава. Немачка је такође приступила овом протоколу у септембру 1936. године. По немачком призном праву, од краја августа 1939. године, рат против трговачких бродова морао је да се води стриктно у духу међународног права. Наравно да Хитлер тако нешто није наредио из поштовања међународног ратног права, већ углавном из опортунистичких разлога. Он се, наиме, надао да Британија и Француска неће наставити рат, те се у почетку трудио да ове земље што више привуче к себи. Без претходне опомене смели су да се нападну само бродови за транспорт трупа, они који су суделовали у борби или пловили у конвојима. Путнички бродови нису смели никада да буду нападнути без опомене, па чак када плове у конвојима. Хитлер се надао да може да одвоји Француску од Велике Британије, па се према њој опходио у „свиленим рукавицама“. Наређено је да француски трговачки бродови смеју да се нападну само у самоодбрани. Штавише, неко краће време, немачке подморнице нису смеле да нападну ни француске ратне бродове.

otkriveni-konvoj
Немачки авион открива конвој од 19 бродова. Лево на слици авионско крило

Када се убрзо испоставило да Британци не желе да склопе сепаратни мир, Немци су постепено пооштравали подморнички рат. Још 24. септембра 1939. године подморницама је наређено да потапају све трговачке бродове који се служе радио-везом у моменту када их подморнице зауставе. Од другог октобра смеле су да нападају све неосветљене бродове дуж британске и француске обале, а касније и у другим подручјима. Седамнаестог новембра издата је наредба да се путнички бродови зараћених страна нападају без претходне опомене. У ствари, од овог датума је започео неограничени подморнички рат на свим морима.

Као одговор на немачки неограничени подморнички рат, Британци су почели да наоружавају своје трговачке бродове и постепено се враћају систему конвоја, који се показао као добар у првом светском рату. Без сумње би немачка морнарица била најсрећнија да је већ од почетка могла да води неограничени подморнички рат. Такав рат једино се и могао водити неограничено, јер су постојеће норме поморског ратног права биле потпуно нереалне. Јапан, Холандија и Сједињене Државе такође су водили неограничени подморнички рат, од момента када су ступили на ратну позорницу.

Дејство подморница против савезничких трговачких бродова прошло је првих месеци врло мирно. Велика Британија имала је срећу да је адмирал Дениц, командант немачке подморничке флоте, имао мали број подморница способних за операције, јер сама није имала довољно снага за противподморничку борбу. Британска морнарица поседовала је око 150 разарача и 30 ескортних патролних бродова, али баш ти бродови су имали толико других задатака да се за пратњу конвоја могао употребити само мали број. Због малог радијуса дејства, прве године рата они нису могли да прате конвоје даље од 200 наутичких миља западно од обала Ирске.

Торпедовање трговачког брода

У овом периоду су највише нападани бродови који су пловили сами, при чему су подморнице оперисале нарочито у водама западних прилаза Енглеској. Било је доста жртава у слабо заштићеним конвојима, али како су подморнице у почетку нападале готово увек у зароњеном стању, разарачи пратње су врло често откривали Немце помоћу подводног електричног локатора (ПЕЛ или, како су га Британци звали, ASDIC). Подморнице су потопиле 1939. године укупно 114 бродова. За узврат уништено је 9 подморница (скоро једна шестина од укупног броја). Више од половине уништили су ескортни бродови опремљени подводним електричним локатором. Разумљиво је да су команданти подморница страховали од овог британског средства за детекцију.

Подморнице су почеле дејствовати у групама, а добијале су наређења централно, из Деницовог штаба. Још пре рата, Дениц је планирао да оне учествују у операцијама против конвоја. Неколико покушаја примене групне тактике у првим месецима рата, није имао никаквог успеха, пошто је било и сувише мало подморница. У следећим фазама је примена ове нове тактике (у литератури се назива и „тактика чопора“ или „вучјег чопора“) довела до драматичних борби у бици за Атлантик.

У првој фази битке за Атлантик Савезници су имали велике губитке у бродовима, али не због напада подморница. Џепни бојни бродови од 10 000 тона Дојчланд, после извесног времена преименован у Лицов – јер се Хитлер плашио потапања брода који је носио име „Немачка“ – и „Адмирал Граф Шпе“ успели су да у северним и јужним областима Атлантског океана потопе или заплене 11 трговачких бродова. Много више жртава проузроковале су немачке магнетске мине. Мале подморнице, неколико разарача и авиони постављали су ове мине у водама Велике Британије, посебно испред лука на источној обали. Око 435 000 БРТ савезничког или неутралног бродовља изгубљено је до марта 1940. на овим минама. Последња два месеца 1939. године резултати које су постигле немачке мине знатно су превазилазили оне које су постигле подморнице.

Почетком априла 1940. све подморнице повучене су из Атлантика и Северног мора да би суделовале у нападу на Норвешку. Тек после рата откривено је коју су срећу имали британски ратни бродови да избегну нападе немачких подморница. На немачким торпедима била је консгрукциона грешка, тако да су и плотуни лансираних торпеда били бескорисни, чак са мале даљине. Грешка због које торпеда у арктичким водама нису функционисала откривена је и убрзо отклоњена.

Падом Француске, Немци су успоставили своје базе за подморнице на француској атлантској обали. Пут ка подручјима у којима су оперисале сада је знатно скраћен. С обзиром на то да се време потребно за оправку подморнице такође смањило, могло је сада више подморница да дејствује одједном, иако се није повећао укупни број подморница. Битка за Атлантик разбуктала се сада пуном снагом. Најопаснији противник биле су подморнице које су стајале под командом адмирала Деница и његовог штаба који се налазио у Француској. Он је знао да сачува непрекидну иницијативу и да сву тежину напада увек и поново концентрише на најслабије тачке у одбрани противника. Када би противподморничка одбрана у одређеној операцијској зони била успешна, подморнице би се повлачиле на друга подручја где су им се пружале нове могућности.

Адмирал Дениц

Прве месеце у бици за Атлантик посаде немачких подморница називале су „срећно време“. Само од 1. јула до 30. октобра 1940. подморнице су потопиле 144 брода који су пловили самостално и 73 брода у конвојима (укупно више од 1 100 000 тона). Бројни су били разлози што је тада потопљено толико савезничких бродова. На првом месту је био недостатак савезничких ескортних бродова, што се још више осетило после тешких британских губитака при евакуацији из Денкерка. Поред тога, подморнице су нападале на други начин. Наиме, напад су изводиле ноћу и са површине мора. Тако су могле не само да плове брже од већине бродова у конвоју и да боље маневришу, већ су због своје ниске силуете биле готово невидљиве. „Пелови“ их такође нису могли да открију. Испоставило се да овај инструмент готово уопште не реагује на подморнице у површинској вожњи. Тако су за поменута четири месеца 1940. године разарачи успели да потопе свега две подморнице. То је потрајало све до краја 1941. године, док Британци нису направили ефикасан бродски радар.

Најзад је дошло и време за успешну примену Деницове омиљене тактике чопора. Како је хтео да добије битку у тонажи, којом је био сасвим опседнут (хтео је најпре да потопи више бродске тонаже непријатеља, него што је овај могао да изгради), требало је нападати конвоје. Дениц је хтео да концентрацији трговачких бродова супротстави концентрацију својих подморница чим неки савезнички конвој наиђе. Чим би нека подморница открила позицију конвоја, брзину и курс пловидбе, јављала би путем радија Деницовом штабу. Оданде би се затим издала наредба свим подморницама у близини да пређу у заједнички напад. Ове би затим следиле конвој у нади да ће успети да га ноћу заједно нападну. У немирним атлантским водама за једну усамљену подморницу није баш било лако да прати конвој, а да сама не буде примећена. Ово је пак, било од прворазредне важности за успех акције, као што се види и из садржаја десетине телеграма које су измењивали Деницов штаб у Паризу и подморнице на мору. У јесен 1940, значи у периоду када су Британцима недостајали бродови пратиоци и техничка средства, Деницови чопори су постигли неколико спектакуларних успеха. Ова тактика групног напада нарочито је у октобру 1940. намучила два савезничка конвоја који су кренули из канадских лука, спори SC 7 и брзи НХ 79.

Конвој SC 7, који се састојао од 34 брода налазио се, 16. октобра 1940, 500 наутичких миља северно од Ирске, где је било слабо осигурање од једне корвете појачано са два брода истог типа. Једна усамљена немачка подморница открила је конвој. Јавила је потребне појединости своме штабу и касније је при месечини потопила један брод. Бродови осигурања покупили су преживеле, и безуспешно покушавали да пронађу нападача, остављајући конвој за то време без заштите. Ипак су се следеће вечери две корвете опет прикључиле конвоју управо када су подморнице поново напале и оштетиле један брод из конвоја. Њему је притекао у помоћ брод из осигурања. Пошто су у међувремену два брода појачала осигурање, у ноћи између 18. и 19. октобра три ескортна брода штитила су конвој. Ова ноћ је донела несрећу многим трговачким бродовима. Пред конвојем од око 30 трговачких бродова, који је полако пловио ка одредишту, појавило се на хоризонту шест подморница. Њихови команданти су били официри са највише искуства из дотадашњег подморничког рата. Међу њима су се налазила и два „аса“ Кречмер (У 99) и Шепке (У 100), који су до тада већ успели да торпедују велики број савезничких бродова. Узимајући у обзир и слабо осигурање конвоја, снаге су биле и сувише неједнаке. Конвој је нападнут нешто после сумрака, а у наредним часовима је сасвим разбијен. Немачка торпеда уништила су 14 бродова. Сам Кречмер потопио је половину. Бродови осигурања нису могли ништа друго да ураде, већ само да спасавају преживеле са потопљених бродова. Преостали бродови из раздвојеног конвоја самостално су наставили пут. Неколико од њих страдало је од својих гонилаца, тако да је од 34 брода која су кренула, на циљ стигло свега 14, од којих су два била оштећена. У међувремену су подморнице откриле конвој НХ 79 кога је у стопу пратио SC 7. Углавном на исти начин (још неке друге подморнице су се придружиле) групно је нападнут и овај конвој. Овог пута у нападу је учествовао и трећи „ас“, чувени Гинтер Прин (У 47) који је потопио 5 бродова и један оштетио од укупно 12 или 13 бродова из конвоја НХ 79. Чопор од 6 или 7 подморница, међу којима су опет биле У 47 и У 99 (Прин и Кречмер) имао је успеха почетком децембра 1940. године уништивши 11 бродова из конвоја НХ 90. Кречмеру се пружила прилика да осим два трговачка брода, торпедује и велику британску помоћну крстарицу Форфар од 16 402 тоне, која је припадала осигурању.

Немачки подморничарски ас, „Тихи“ Ото Кречмер

У овом периоду Немци су против савезничких бродова са успехом употребљавали и стратегијске бомбардере на великим даљинама. Они не само да су потопили приличан број бродова, већ су и давали обавештења о позицијама конвоја и њиховом кретању. Због тога су Британци нарочито појачали ваздушну одбрану бродова.

У међувремену су и немачке помоћне крстарице убачене у борбу. Прве су биле Атлантис и Орион које су испловиле априла 1940. године, а седам других требало је да их следи. Ови прерађени трговачки бродови имали су велики радијус дејства (Корморан је при економичној вожњи могао да пређе чак и 70 000 наутичких миља, што значи три пута више од обима земље). Осим тога, били су добро наоружани: имали су по шест топова од 150 мм, а поред торпедних цеви (делом и мина) носили су један до два извиђачка авиона. Појављујући се стално друкчије маскирани, нанели су Британцима много штете.

Иако ови бродови нису одиграли пресудну улогу у рату против трговачких бродова, имали су ипак доста успеха. Можда се то и најбоље види у случају када је јануара 1941. године у водама Антарктика рејдер Пингвин запленио комплетну норвешку флоту китоловаца. У њој су се налазила и два матична брода са 11 000 тона рибљег уља, захваљујући коме је немачка индустрија маргарина могла да ради пуном паром неколико месеци.

Све у свему, од јула 1940. до краја марта 1941. године, савезнички губици били су врло велики. Укупно је, за ових девет месеци, изгубљено око 580 бродова укупне тонаже 3 000 000 БРТ.Од тога су подморнице потопиле 380 бродова (око 2 000 000 БРТ), а помоћне крстарице, као друге на листи, 73 брода укупне тонаже 440 000 БРТ.

Британци су за време зимских месеци 1941/41. године интензивно обучавали посаде ескортних бродова у противподморничкој борби. Грађен је све већи број противподморничких бродова, и што је још важније, ови су сада били боље опремљсни и наоружани за свој задатак. Резултати нису изостали, па су немачке подморнице наишле на велики отпор када су у пролеће 1941. године поново кренуле у напад. Иако су почетком марта 1941. године тактиком чопора потопљена два брода из конвоја ОВ 293, ипак је уништена и једна подморница. Дан касније бродови осигурања потопили су Принову У 47 која је у стопу пратила конвој. Изгубљена је цела посада. Недељу дана касније, у нападу на конвој НХ 112, иста судбина је задесила подморнице друга два „аса“, У 99 и У 100. Кречмер је са У 99 пре тога потопио пет бродова из овог конвоја, а један оштетио, али је зато на овај начин скупо платио своје смеле нападе. Док је Шепке погинуо, Кречмер је био заробљен заједно са скоро целокупном посадом. Губитак три најспособнија команданта подморница, био је тежак ударац за Немце.

Дениц је сада био присиљен да своје подморнице пошаље да оперишу дубље у Атлантском океану. Пошто су Британци померили пловне руте конвоја више према северу (авиони који су оперисали са Исланда могли су да штите бродове на великим растојањима), а уједно користили и више путева по целом Океану, подморницама није било лако да пронађу циљеве. Најзад, после годину и по ратовања, било је омогућено да пратња иде са конвојем целом дужином пута, преко северног Атлантика. У овом периоду опет су главне жртвс били бродови који су пловили самостално. У априлу и мају 1941. торпедовано је више од стотину бродова, од чега је само 1/5 пловила у конвојима. За узврат, пратња је потопила 5 подморница.

Почетком 1941. године завршено је неколико нових немачких подморница типа IX, које су од фебруара до маја испловиле у подручје Фритауна на афричкој западној обали. Захваљујући неочекиваности њихове појаве у овим водама, пале су за кратко време бројне жртве. Десетине бродова, сви без осигурања, потонуло је у овим водама. Због тога су и на овом путу уведени конвоји, па су подморнице на сваком кораку морале да се суоче са бродовима пратње.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *