Форум Други светски рат

Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачка ваздушна офанзива против Британије

0
(0)

Ноћна бомбардовања

Двомоторни авион типа Авро-ансон полако је себи крчио пут увис, кроз масу тмурних облака која је попут дебелог покривача прекривала суморну Британију. Било је то 21. јуна 1940. године. Авион је узлетео у десет часова увече са аеродрома Витон у Хантингдоншајру, где је била смештена база за обуку слепог слетања и научног тестирања појединих авијатичара. Пилот је дан раније дошао на дужност, тако да је једино знао да треба да прелети одређено растојање. Али његов радиста, у задњем делу трупа авиона, знао је више. Пред њим се налазио радио-примопредајник какав је употребљавала и америчка полиција. С овим апаратом је тражио одређене сигнале са фреквенцијом од готово 30 мегахерца.

Avro Anson

Када је авион био око 30 километара удаљен од аеродрома у Витону, нашао је оно шта је тражио. Најпре је на радио-пријемнику добио низ неиспрекиданих линија, затим непрекидан звиждук и најзад серију тачака. Ови знакови били су, у ствари, управљени сноп радио-таласа, какав је цивилна авијација још пре рата употребљавала да би се при слабој видљивости омогућило приближавање и слетање на аеродроме. Линије и тачке обавештавале су авијатичара, који је кроз слушалице примао сигнале, да је скренуо са курса лета, улево или удесно, тако да је могао да коригује свој правац. Непрекидни звиждук је означавао прави курс.

У Британији се већ дуже времена мислило да немачка авијација приликом бомбардовања британских градова и фабрика примењује специјални начин навигације. Како би, иначе, могла да и поред лоших временских услова, тачно погоди циљ? Авион Ансон је узлетео 21. јуна да потврди ову претпоставку. Чим су пилот и радиста добили радио-сигнале, њихов правац лета се прилично прецизно могао одредити помоћу непрекидног звиждука по коме су одређено време летели. Радио-сигнали су директно из Европе упућивани ка авиону који је летео да, рецимо, бомбардује најважнију фабрику авионских мотора Ролс-Ројс, у Дербију.

Даља истраживања открила су више појединости овог система навођења. Радило се, у суштини, о томе да су немачки бомбардери помоћу радио-снопа чак и при слабој видљивости, готово директно погађали своје циљеве. Јер, оног момента када се радио-сноп укрсти са другим радио-снопом, настао би велики контраст звука, а то је био сигнал за посаду да на том месту испусте товар бомби иако нису видели циљ који је требало погодити.

Овај систем немачког навођења откривен је неколико недеља пре него што је отпочела велика немачка ваздушна офанзива на Британију, а то је било необично важно. Непосредно после првих немачких ноћних ваздушних напада, постало је, наиме, јасно да су Британци потпуно немоћни да се одупру немачком нападу. Имали су тада 8 ескадрила ноћних ловаца, од којих су 6 биле Бленхејми а две Дефијанти. Ниједан од ових авиона није имао специјалну опрему за ту сврху. На неколико Бленхејма налазила се радио-апаратура ограниченог домета, која није била сигурна.

bitka-za-britaniju-bolton
У борби су коришћени и пресретачи Boulton Paul Defiant Mk I

Харикени и Спитфајери су често прискакали у помоћ приликом ноћног лова, али за ове авионе је трагање за немачким бомбардерима представљало тражење игле у пласту сена.

Мало успеха Британци су постигли и са противавионском артиљеријом и рефлекторима. У јулу 1940, у целој Британији било је 1200 тешких и 549 лаких противавионских топова. Од тога је готово 200 тешких топова било старијег типа, а новији модели могли су ефикасно да гађају циљеве у ваздуху до 7500 метара. Лаки топови имали су домет 1800 метара. Њихова ватра за време немачких ноћних напада више је утицала на морал британског становништва, него што је заиста сметала Немцима. Да би оборили један немачки бомбардер било је потребно да испале око 20 000 метака. Рефлектори, њих око 4000 комада, само су кратко време успевали да задрже непријатељски авион. Њихов сноп светлости није могао да се пробије кроз облаке, а висина домета светлости била је до 3500 метара. Сва ова британска противавионска средства једва су могла нешто да учине против немачког ноћног бомбардовања, нарочито када су они летели у таласима од 250-300 апарата.

Велика немачка ноћна ваздушна офанзива отпочела је у ноћи између 7. и 8. септембра 1940. године жестоким нападом на Лондон. Основни циљ је био да се поколеба морал Британаца, јер је ноћни напад реметио ноћни мир грађана, уништавао њихова материјална добра и уносио несигурност, јер се увече никада није знало ко ће дочекати следеће јутро и ко ће кога од своје породице, познаника и пријатеља сутра још видети живог. Између 8. септембра и 13. новембра 1940. године Лондон је сваке ноћи бомбардован. Само је десет напада било лакших. Сви остали напади били су тешки, жестоки, и то је коштало Лондон много жртава. Немачко ваздухопловство је тукло Лондон запаљивим и разорним бомбама. Само у септембру и октобру погинуло је 13 000, а рањено готово 20 000 људи. За то време немачко ваздухопловство је извршило преко 12 000 летова. Изгубили су само 81 апарат. Противавионска артиљерија погодила је 54 авиона, британски ловци уништили су 8, 4 је страдало због блокаде балонима, а остали из других разлога. Осим Лондона нападани су и други британски градови, међу осталима Бирмингем, Ковентри и Ливерпул.

barazni-baloni-london
Баражни балони изнад Лондона.

Како се види, користећи се старим методима, Британци су могли врло мало да учине против немачких бомбардера. Али, чим су открили метод навођења помоћу радио-снопа, предузели су мере које су знатно смањиле ефекат немачког ноћног напада, иако нису могле потпуно да зауставе немачке бомбардере. На врло једноставан начин почели су да ометају немачке радио-снопове, помоћу апарата за радио-ометање. Ови апарати су постављени на камиону, тако да су увек били покретни и могли да се поставе на најпогоднија места за ометање. Такође су све полицијске станице у источној и јужној Британији добиле одашиљаче за ометање који би се укључили на радио мрежу Обалне команде.

Ево како се то радило. Чим би апарат примио сигнале немачког радио-снопа, одмах је послат у други правац. То се радило и са више одашиљача који су усмеравали курс лета авиона. Појачани, погрешни сигнали надјачали би претходне немачке, тако да би бомбардери одлетели у погрешном правцу и избацили бомбе ван одређеног циља, на отворено поље. Ова акција добила је шифровани назив „Главобоља“.

То, међутим, није било све. Одмах после почетка другог светског рата, један пензионисани пуковник је на наговор својих бивших руководилаца пристао да направи систем помоћу кога би непријатељ могао да се завара. То је био пуковник Џ. Тарнер, бивши шеф одељења „Радови и грађевине“ у Министарству ваздухопловства. Његова група позната као „Одељење пуковника Тарнера“ направила је за кратко време око 70 лажних аеродрома, са комплетним осветљењем писте која би се упалила када би наишли немачки авиони. Само у јуну 1940. немачко ваздухопловство извршило је 36 напада на овакве лажне аеродроме. Други изум пуковника Тарнера, познат под именом „старфиш“, састојао се од имитације пожара у пустим мочварама. Док су Немци тврдили да су у ноћи између 8. и 9. маја 1941. уништили градове Дерби и Нотингем, све бомбе су, у ствари, пале на једну такву запаљену мочвару. Друга фаза немачке ноћне офанзиве почела је у ноћи између 14. и 15. новембра 1940. са жестоким нападом на Ковентри и Бирмингем. Нарочито је Ковентри тешко страдао у жестоком бомбардовању.

Већина немачких бомбардера бацила је бомбе углавном тамо где је стигла. Само је једна група авиона имала специјалне апарате за прецизно ноћно гађање, познате као „икс-уређај“. По овом систему, прилично уски сноп уперених радио-таласа секла би, у близини циља, још три друга снопа. У одређеном моменту, по пролазу последњет снопа, бомбе би се аутоматски откачиле. Британски техничари израдили су, међутим, доста брзо апарат којим су лако ометали „икс-уређај“ и он се више није могао да употребљава. Британски проналазак био је радарски систем проналажења PPI, којим се авион могао да открије и прати на прилично великој удаљености. PPI није пратио само немачке бомбардере, већ и сопствене ноћне ловце, као мале тачке на екрану. Тако су браниоци упућивани са земље помоћу овог уређаја, све док не би на свом екрану могли да виде непријатеља. Овај систем, који је у почетку имао домет од 75 километара пуштен је у употребу октобра 1940. године. Пре тога се експериментисало с авионима који су имали на предњем делу трупа јаке рефлекторе, али се испоставило да овај метод није нарочито ефикасан.

У овом периоду, британско ваздухопловство добило је новог ноћног ловца направљеног специјално за ноћне операције тзв. Бристол Бофајтер. Ови застрашујући двомоторни ловци ушли су у наоружање зими 1940. У марту је 5-6 ескадрила било опремљено овим авионима. На Бристол Бофајтеру налазио се бољи радар, тако да су ноћне борбе постале успешније. Од новембра 1940. до фебруара 1941, Немци су извели отприлике 12 000 летова, а изгубили само 75 авиона од којих је 2/3 срушила британска противавионска артиљерија. Од марта 1941. ноћни ловци добили су, међутим, при одбрани већу улогу него раније. У том месецу су срушили 22 бомбардера, док је противавионска артиљерија оборила 17 апарата. У априлу је овај однос био 48:39, а у мају је постигнут рекорд 96 према 42 апарата у корист ловачке авијације.

Британско становништво није од ових успеха примећивало много. Они су само чули завијање сирена и заглушујуће експлозије бачених бомби и видели безброј пожара, рушевине, мртве и рањене. Али морал није био сломљен. Британци су се свему томе прилагодили и наставили да живе како је било могуће. У Лондону се део народа склонио у тунеле и подземну железницу. По завршетку посла, од пет часова, тамо су се сакупљали и прекраћивали време играјући карте, причајући и певајући. По одласку последњих возова, око пола једанаест, светла би се готово потпуно угасила, свако би потражио неко место да преспава ноћ. Они који би ноћу остали код куће, обично су се смештали по ходницима испод степеништа или у подруму. Неоспорно је немачко ваздухопловство својим ноћним нападима могло да Британији нанесе много веће ударце – само да су своју акцију боље координирали. Електричне централе, фабрике авиона и луке били су, на пример, витални и осетљиви центри. Уместо да је на њих концентрисала своје нападе, немачка авијација је изгубила и сувише енергије бомбардујући час лево, час десно, врло различите циљеве, без одређеног плана, једино са жељом да нешто уништи. Осим тога, врло велики део бомби промашио је прави циљ захваљујући прилично непрецизним авио-уређајима, а понекад и врло ефикасним британским маскирањем. Немци су једино постигли да су у Британији задржали људе и материјал који се могао употребити негде на другом месту, на пример у северној Африци. Крајњи закључак је, ипак, да велика немачка ваздушна офанзива против Британије није утицала на даљи ток другог светског рата.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *