Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Савезничка ваздушна офанзива (1941-1942)

4.3
(3)

Фронт у облацима

Немачки ловци су 18. децембра 1939. срушили 12 од 24 британска бомбардера Велингтон који су извиђали немачке положаје. Ова немачка победа указала је на потребу да се заштите бомбардери за време лета. За британско ратно ваздухопловство представљало је то озбиљне проблеме. Њихови ловци Спитфајери и Харикени – одлични у одбрани – имали су исувише мали радијус дејства да би пратили бомбардере чак до изнад Немачке. Зато су британски извиђачи и бомбардери типова Хемден, Витлеј и Велингтон (а касније и њихови наследници), осим у изузетним случајевима, дејствовали само ноћу. Једино су средњи бомбардери типа Бленхејм наставили да лете и дању, и то само до изнад окупираних делова западне Европе и поред обала, где су ловачки авиони могли да их прате.

hampden-1
Handley Page Hampden Mark I

Иако је, на први поглед, ноћ представљала извесну заштиту за британске посаде, летење ноћу било је скопчано са доста тешкоћа. Циљеви око морских обала или великих река још су се некако могли да нађу због изразите разлике између воде и копна, која се чак и у тамној ноћи прилично добро уочавала. Далеко теже било је по мраку пронаћи циљеве који су се налазили дубоко у унутрашњости копна. Метеоролошки извештаји су такође били прилично непоуздани. Посаде су се често суочавале са сасвим другим временским приликама него што им је пре полетања из Британије речено, тако да су морали дуго да траже свој циљ, ако би изгубили курс. Савезници су у међувремену тражили одговарајућа решења да отклоне ове тешкоће. Још 1941. године испробано је неколико решења. Тако су, на пример, радио-навигациони систем за хиперболичну навигацију користила два Велингтона у ноћи између 10. и 11. августа 1941. године за време напада на Менхенгладбах. Али проћи ће још неколико месеци док се овај систем почео потпуно користити. Без обзира на то, ипак су авиони Бомбардерске команде напали велики број разних циљева у Немачкој, као што су фабрике авиона, складишта горива, хемијске фабрике, итд. У основи, главни циљ напада била је немачка ратна индустрија. Поред тога, велики број авиона је дејствовао и на мору; на пример, против немачких бојних крсташа Шарнхорст и Гнајзенау и тешке крстарице Принц Еуген који су били у француским лукама.

тешкa крстарицa Принц Еуген

Британски авијатичари су такође редовно посећивали и друге европске луке, међу осталима и Флисинген, Ден Хелдер и Ротердам. Тако су бомбардери Бленхејм из Друге ваздухопловне групе, летећи врло ниско усред белог дана, 16. јула и 28. августа 1941, успешно напали Маштад. При овом је изгубљено 5 односно 8 авиона. У почетку су овакве нападе изводили авиони Обалне команде, који су узнемиравали и немачке конвоје на мору и полагали мине на комуникацијама у Северном мору. Њима је касније притекла у помоћ и авијација. Због свих ових задатака стално је расла потреба за новим авионима. За нападе на Немачку Савезници су тада располагали са 100 до 150 апарата, па ипак је у нападима 8. и 9. маја 1941. године на Хамбург и Бремен учествовало 360 британских бомбардера који су дејствовали у више таласа. Истовремено су стално формиране нове ескадриле, али добар део авиона морао је бити упућен на Блиски и Средњи исток. Када су 22. јуна 1941. Немци напали Совјетски Савез, Черчил је изјавио: „Бомбардоваћемо Немачку дању и ноћу, све више и више, месец за месецом, са све већим количинама бомби и даћемо немачком народу да гута све већу дозу беде коју је сам нанео човечанству“. На жалост, већ исувише оптерећена Бомбардерска команда није могла да у пуној мери оствари ову претњу.

Josef Kammhuber након Другог светског рата, као инспектор западнонемачког РВ

Због свега тога, велики број циљева могао је да се нападне одједном само малим бројем авиона. Уз то су авиони ретко кад стизали заједно, што је проузроковало релативно велике губитке за нападаче, а да противнику нису нанете велике штете. Наравно, Немци су организовали све бољу противваздушну одбрану. Немачки пуковник (касније генерал) Камхубер, који је био оборен изнад Француске у мају 1940, а после француске капитулације поново ослобођен, схватио је још исте године да немачки ваздушни простор мора и ноћу да се брани, и то свим средствима а не само противавионском артиљеријом. У другој половини 1940. Немци су формирали Другу ескадрилу ноћних ловаца. Опремљене ловцима типа Месершмит Бф-110, Дорније До-17 и Јункерс Ју-88, ове ескадриле су више пута дејствовале са холандских аеродрома. Нарочито су последња два типа авиона, који су били придодати Другој ескадрили, базираној на Хилзе Рајену, употребљавана за ноћни лов на удаљене циљеве. Нападали су британске бомбардере све до њихових база у Британији и обарали их приликом слетања. Овај поступак немачких ноћних ловаца био је врло успешан све док у октобру 1941. Хитлер није лично издао наредбу да се прекине. Он је, наиме, сматрао да немачки народ мора да види срушене авионе на својој територији, јер успеси на великој удаљености ништа нису значили за домаћи фронт. Ова одлука је британском ваздухопловству смањила бриге и отада су из ноћи у ноћ могли да нападају немачке аеродроме помоћу ловаца и бомбардера и све до краја рата скоро без тешкоћа су оперисали близу својих база.

Немачки ловци су у ноћним дејствима у почетку имали исте тешкоће као и британски. Да би се смањиле те тешкоће генерал Камхубер, чији се штаб налазио у Цајсту, наредио је да се изгради широк појас рефлектора који се од Данске преко Холандије и Белгије пружао до Француске. При таквом осветљењу су британске бомбардере могли лакше да открију, а ноћне ловце успешније нападну. Организоване су касније и мреже радио-станица које су са земље помагале немачким авијатичарима водећи их на противника. Осим тога, генерал Камхубер је наредио да се изграде дуж атлантске обале радарске станице које су се допуњавале. Најпре је организован један ред радарских станица, а касније два. Тиме је, тако рећи, Британија била потпуно одсечена од европског копна и готово ниједан британски бомбардер није могао непримећен да се приближи Немачкој. Слаба страна овог система навођења била је у томе што је свака радио-станица могла да наводи истовремено само једног ловца на циљ. Ипак је тај систем био врло успешан све док су британски авиони летели у малим групама.

Британски бомбардер Ланкастер, фотографисан током избацивања радарских ометача израђених од алуминијумске фолије

Због овог добро организованог немачког противваздушног система, у ноћи између 7. и 8. новембра 1941. Британци су изгубили 37 од 300 бомбардера који су напали Келн, Манхајм и Берлин. После тога Британци су били принуђени да више не изводе тако велике нападе, јер су губици постали исувише велики, а резултати напада незадовољавајући.

Савезници су, дакле, морали да пронађу нове поступке бомбардовања који би повећали ефикасност ваздушне офанзиве на Немачку. Изучена су искуства из ранијих немачких бомбардовања британских градова. Када је ваздухопловни маршал Артур Херис, 22. фебруара 1942, преузео руковођење над Бомбардерском командом, отпочео је нови период у савезничком вођењу ваздушног рата. Искуство је показало да је технички немогуће бомбардовати поједине фабрике а да се истовремено не оштете и околне грађевине. То се могло избећи само ако би се савезнички авиони директно излагали огромним губицима, летећи по дану врло ниско, што би била одлична мета за немачку противавионску артиљерију свих калибара. Британци су се због тога одлучили да почну директно бомбардовати градове. Тиме су потврдили да појам „отворен град“ – град без одбране у коме су се налазила само цивилна лица и који због тога није смео да буде нападнут – није могао да се одржи у модерном рату. Фабрике су, наиме, захваљујући техничком развоју, постале у модерном рату исто толико важне као и војске на фронту. Херису је зато и наредба, издата још 14. фебруара његовом претходнику, била потпуно јасна: уништити немачку снагу и вољу за вођење рата, створити повољне услове за отварање другог фронта, смањити немачки притисак на Совјетски Савез, пољуљати морал немачког становништва, нарочито радника у индустрији. Херис је знао да има посла са непријатељем који се ничега и никога није либио да би постигао свој циљ, и био је спреман да Немцима врати мило за драго. У време „муњевитог рата“, када је видео како Лондон гори од немачки бомби. рекао је: „Ови сеју ветар, а сада је дошло време да пожању олују“.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *