Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Савезничка ваздушна офанзива (1942-1945)

5
(1)

„Тепих“ систем

Замисао ваздухопловног маршала Хериса да убудуће што више бомбардује немачке градове, састојала се у томе што су британски бомбардери морали да за што краће време баце што више бомби. Такав систем бомбардовања би у извесној мери смањио ефикасност противавионске артиљерије, рефлектора и службе цивилне заштите, а повећао би број пожара.

Да би испробали тај начин ваздушног напада, британски Ратни кабинет и Одбор начелника генералштабова наредили су да се изведе неколико бомбардовања са запаљивим бомбама. Први напад по новом систему изведен је ноћу између 3. и 4. марта 1942. године, када је 235 британских бомбардера напало фабрике „Рено“ код Париза. После тога, изведено је још неколико пробних бомбардовања Рурске области, коју су авијатичари саркастично називали „срећна долина“ због огромног броја противавионског оружја. Пробно бомбардовање је изведено и у ноћи између 8. и 9. марта када се први пут употребио радио-навигациони уређај „џи“ чији је средњи радијус навођења износио 480 км. Иако је концентрација авиона била добра и њихови губици подношљиви, ипак је велики део бомби пао поред планираног циља. Испоставило се да је уређај „џи“ добар као помоћ при навигацији, али ако је облачно и магловито, од њега нема велике користи. После тога, углавном, се нападало само запаљивим бомбама.

gee
GEE, радио навигацијски уређај

Такав напад извршен је и на Либек у ноћи између 28. и 29. марта 1942, и то не само зато што је то била важна лука, већ и због тога што је тај град, практично цео, саграђен од дрвета. Између 23. и 29. априла изведена су 4 напада на Росток. И једном и другом граду нанета је велика штета; посебно фабрикама „Хајнкел“, где је уништено педесетак авиона.

У исто време, 17. априла, је Ланкастер (углавном најбољи британски тешки бомбардер из другог светског рата) први пут употребљен у нападу на фабрику дизел-мотора „М.А.Н.“ у Аугсбургу. Летело се по дану и врло ниско, тако да је напад био прецизан и врло успешан – али 7 од 12 бомбардера се није вратило. Цена је била и сувише висока. У мају су настављена ноћна дејства. Нападнути су Варнеминде, Манхајм, Дуизбург и други градови. При овом је Бомбардерска команда имала неочекивано много успеха. Хитлер је убрзо наредио да се са „Камхубер линије“ повуку рефлектори и употребе за заштиту градова. За Камхубера био је то двоструки ударац. У то време су, наиме, радарске станице морале да раде под великим оптерећењем, јер су Британци летели у много гушћим формацијама, а због Хитлерове наредбе, немачки ловци су изгубили драгоцену помоћ у „ноћном лову“.

Овоме су следиле операције назване „миленијум“, са по неколико стотина па и око хиљаду авиона. Први овакав напад усмерен је на Келн. У ноћи између 30. и 31. маја, 1046 авиона бацило је за 90 минута 1455 тона бомби. Британци су изгубили свега 40 бомбардера. Следио је напад на Есен, (1. и 2. јуна) и Бремен (25. и 26. јуна). При свим овим бомбардовањима нането је много штете, мада је при бомбардовању Есена главни циљ – Крупове фабрике – остао сакривен у магли. Бомбардовања оваквих размера захтевала су од британске Бомбардерске команде и сувише велике резерве и високи степен обуке, тако да наредних недеља није била у могућности да одмах настави нападе.

keln
Келн након бомбардовања

Бомбардерска команда је 1942. године почела нагло да се развија да би касније постала моћна снага. Нови бомбардери могли су да понесу веће терете; испробавани су нови методи за маркирање циљева, а августа 1942. основана је посебна тактичка извиђачка група која се састојала од неколико сквадрона који би летели пре главних снага да обележе пут и циљ. Посвећена је већа пажња усавршавању радара. Захваљујући томе, крајем 1942. могла су да се употребе два нова врло значајна помоћна средства: „Обое“ и „Х2С“. „Обое“ је био радарски уређај за слепо бомбардовање помоћу станица са земље. Једна би станица указивала на исправан правац према циљу, док би друга обавештавала где треба да се баце бомбе. Уређај „Х2С“ био је такође радарски и помагао је бомбардерима при навигацији и идентификацији циљева. На малом радарском екрану појављивао се груби нацрт предела изнад кога се авион налази.

Захваљујући овим проналасцима, ваздушна офанзива против Немачке је крајем године кренула добрим током. Цела ваздушна флота се састојала углавном од четворомоторних апарата. Лаки бомбардери Бленхејм замењивани су типовима Бостон, Венчер и Москито, који су се, као и њихови претходници, употребљавали посебно у нападима на окупиране делове западне Европе. Тако су, на пример, 6. децембра 1942. нападнуте Филипсове фабрике у Ендхофену. Индустријски тако важна Рурска област била је прва немачка покрајина која је у овом периоду нападнута. Напади на овај индустријски центар отпочели су марта 1943. и трајали су до пред крај јула. У овој ваздушној офанзиви настрадало је 840 британских авиона; али је Немцима нанета огромна штета. Напад на Есен (у ноћи између 25. и 26. јула) био је нарочито успешан. Тада је учествовало 705 бомбардера који су укупно избацили 2032 тоне бомби.

По завршетку ваздушне операције против Рурске области, дошао је, између осталих, на ред и Хамбург, град са отприлике 3000 фабрика, индустријских постројења и бродоградилишта која су градила 45% немачких подморница. У једном од ових напада у ноћи између 24. и 25. јула 1943, Британци су први пут испробали тзв. метод „виндоу“ (прозор): избацивање танких трака станиола, да би омели рад немачких радара.

Британски бомбардер Ланкастер, фотографисан током избацивања радарских ометача израђених од алуминијумске фолије, тзв. window

Велики делови Хамбурга били су разорени. Томе су допринели и огромни пожари, какви ће се појавити и при наредним бомбардовањима, а чијем ширењу је често доприносило лоше време.

У међувремену су се и Американци прикључили ваздушној офанзиви против Немачке. Одмах после Перл Харбора отпочели су са формирањем снажног ваздухопловства у Британији. Седамнаестог августа 1942. први пут су кренули у напад, и то на француски град Руан. Ротердам је нападнут 27. августа 1942, а 7. јануара 1943. су се амерички бомбардери први пут појавили изнад Немачке, нападом на Вилхелмсхафен. Амерички тешки бомбардери Летеће тврђаве и Либератори летели су дању, без великих сметњи. Међутим, што је немачка противваздушна одбрана била ефикаснија, предстојале су им све теже борбе. Тако су 17. августа 1943. при нападу на Швајнфурт и Регенсбург изгубили 60 од 376 авиона, а на тзв. „црни четвртак“, 14. октобра 1943. – 60 од 291 авиона, и то опет при нападу на Швајнфурт. Основни узрок тако великих губитака био је што су савезнички ловци – британски Спитфајери и амерички Тандерболти и Лајтнинзи, имали исувише мали радијус дејства и нису могли да прате бомбардере све до Немачке. Британци су у ноћи између 17. и 18. августа извели смео ноћни напад који је имао велике последице: 571 авион напао је Пенеминде, немачки опитни центар за летеће бомбе и ракете, бацивши 37 тона бомби. Штета је била велика: многи истакнути кадрови су погинули, а нестала је и бројна документација посебно за ловце Ме-163 и ракете Фау-1, тако да се производња тих средстава морала одгодити. Савезници су летели даноноћно изнад Немачке и својим противницима нису дали ни моменат мира. Често су при нападу имали тешке губитке, али су ипак успели, корак по корак, да натерају Немце на дефанзиву у ваздуху. Када се 4. марта 1944. године, заједно с америчким бомбардерима појавио и нови тип ловца Мастанг са великим радијусом дејства, био је то почетак краја ваздушне надмоћи над Немачком. Иако су се Немци још неколико пута врло успешно одбранили – као, на пример, у ноћи између 30. и 31. марта 1944. када су Британци при нападу на Нирнберг изгубили 96 од 800 авиона – савезничка ваздушна офанзива више није могла да се заустави. Она је натерала Немце да своје ловце употребљавају изнад Немачке уместо на фронтовима и да ваздухопловну индустрију преоријентишу на производњу ловаца и и ноћних ловаца, а све више људства ангажују за одбрану сопствене територије. Тада је у Немачкој само за противавионску одбрану ангажовано око један и по милион људи, а исто толико за цивилну заштиту. Савезничка ваздушна офанзива је најзад натерала немачко руководство да на уштрб своје ратне производње троши драгоцено време и материјал за оправку и премештање већ и онако пренапрегнуте индустрије. Немци су морали да граде индустријска постројења под земљом или су их пребацивали у планинске крајеве Баварске, Аустрије н Чешке.

ДСР2

plan napada penemunde
План напада на Пенеминде

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *