Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Биланс ваздушног рата у Европи (1939-1945)

4
(1)

Авијација не одлучује

Америчке Летеће тврђаве су 17. августа 1943. бомбардовале Швајнфурт. То је био први прецизни напад на важне фабрике кугличних лежаја које су се налазиле у овом граду. Алберт Шпер, у то доба Хитлеров министар за наоружање, записао је 25 година касније у својим сећањима следеће: „Још при овом првом нападу непријатељ је направио пресудну грешку: уместо да свим снагама нападне фабрике кугличних лежаја, огромна ваздухопловна групација од 376 летећих тврђава се поделила. Врло успешно, али без неког трајнијег ефекта, 146 авиона напало је монтажно одељење ваздухопловне индустрије у Регенсбургу, док је – што је било још важније – британско ваздухопловство наставило напад на друге градове“. Шпер је у јуну 1946. изјавио официрима британског ратног ваздухопловства да би немачка авијација за два месеца била озбиљно оштећена, а за 4 месеца и тотално парализована да су… „(1) све фабрике кугличних лежаја (у Швајнфурту, Шгајеру, Еркнеру, у Француској и Италији) истовремено нападнуте, (2) ови напади… сваких 14 дана два до три пута понављани, и (3) најзад, да су нападе вршили два пута узастопно тако да би свака поновна изградња сваких осам недеља била осујећена, и да су тако бомбардовали шест месеци“. У вези са успешним британским нападима на Менедам у мају 1943, Шпер сматра: „Да су Британци систематски уништили све бране у овом крају, или да су их стално нападали, наша метална индустрија би за дуже време била потпуно парализована. У том је погледу британско ратно ваздухопловство подбацило“. Шпер је после рата неколико пута образложио да су Савезници могли довести Немачку још 1943. у врло критичну ситуацију само да су од почетка систематски нападали виталне објекте немачке ратне индустрије, уместо што су бомбардовали густо насељене градове. Такво је Шперово мишљење.

mustang-1
Савезници су завладали небом Немачке тек 1944. када су се појавили амерички авиони типа Mастанг, брзи ловци великог радијуса дејства

Тачно је да свако ко жели да направи биланс ваздушног рата, који је трајао готово шест година, не би смео да пређе преко ових, на први поглед, доста логичних Шперових размишљања. Али то није све. Несумњиво је да је његово размишљање подупрто његовим ауторитетом и високим положајем који је заузимао у Трећем Рајху. Шпер чак критикује и своје ратно ваздухопловство што је изгубило много енергије у бомбардовању незаштићеног становништва уместо да је нападало циљеве који су заиста били од виталног интереса за Савезнике. Поред тога, Шперови аргументи су потпуно одговарали, на махове, ватреној дискусији која се од 1945. водила на Западу о питању да ли је стратегија ваздушног рата довољно ефикасна, тј. да ли заиста може да буде одлучујућа за бржи свршетак рата, и у коликој су мери уложени напори у складу са постигнутим резултатима.

Уосталом, није ни потребно да се помене да су бомбардовања градова представљала само један – али најпотреснији – аспект рата вођеног из ваздуха. Значај ваздухопловства био је евидентан у подршци операцијама на копну и мору, у превожењу и снабдевању јединица и одржавању везе. Развојем ваздухопловне стратегије, створени су предуслови за нови вид стратегијских дејстава којима се може непосредно утицати на економски систем, државно руковођење и морал становништва у дубокој позадини противника. Борба за превласт у ваздуху постаје један од предуслова за успешно извођење свих већих и значајнијих операција на копну и мору. Бомбардовања градова имала су релативно мало утицаја на ток рата. Често се говори о застрашујућим пустошењима која су нанета, нагађа се тачан број жртава, а да се не помињу последице на ток ратовања. Све у свему, долази се до закључка да су планирани стратегијски резултати – да се паралише и деморалише непријатељски фронт – потпуно изостали. То важи и за период муњевитог рата, кад су Немци бомбардовали британске градове, као и за каснија савезничка бомбардовања Немачке. Шперова тврдња да је још на почетку рата требало да се одреде брижљиво одабрани циљеви ваздушног рата, сведочи не само о слабом познавању и схватању стратегијске улоге ваздухопловства, већ и о страшном прецењивању чисто техничких могућности авијације. У целој ствари очито се занемарује фактор човек – народ и његово специфично понашање у таквој ситуацији.

7429981_orig
Савезнички бомбардери морали су да прођу кроз паклену противавионску одбрану.

На основу оскудних и недовољних искустава из првог светског рата, сматрало се да је авијација апсолутно револуционарно оружје, да може да пренесе рат са бојног поља у рањиво срце непријатељске позадине, и да ратно ваздухопловство може само да победи у рату. Полазило се од тога да против авијације, у ствари, не постоји ефикасна одбрана и да ће ваздушна офанзива против економских центара, стратегијских резерви и комуникација непријатеља донети одлучујуће решење. По њима је изгледало да ће онај ко у следећем оружаном сукобу буде поседовао бољу бомбардерску авијацију, моћи да без поговора буде сигуран у победу. Додуше, теорија о ваздушној офанзиви постала је у другом светском рату у знатној мери стварност, али је и територијална противваздушна одбрана, што теорија није предвиђала, добила исто тако стратегијски значај. Стварност другог светског рата је показала да су се оптималне могућности бомбардера испољавале тек у условима пуне ваздушне превласти, тј. тек када би противваздушна одбрана (ловачка авијација, противавионска артиљерија, служба ваздушног осматрања, јављања и навођења, цивилна заштита итд.) била неутрализована или потпуно савладана. Битка за Британију је врло јасно демонстрирала моћ добро организоване прoтивваздушне одбране и цивилне заштите, насупрот бројно надмоћнијих ескадрила немачких бомбардера. Британски ловачки авиони Спитфајер и Харикен успешно су се носили са немачким бомбардерима, који су пре тога сејали пустош у Пољској и Француској, где им није пружан готово никакав отпор. Немци су за време прве фазе битке за Британију, углавном, концентрисали своју офанзиву против база британске Ловачке команде. Напади су, ради прецизности, вршени дању. Али, ускоро се показало да је овакав наступ био далеко тежи и скупљи него што се очекивало. Поред тога, потрошило се доста времена, а Берлину се журило са инвазијом Британских острва (план „Зелеве“ – морски лав). Тако се немачка офанзива све више оријентисала на ноћна бомбардовања лука и индустријских градова, у време када се Ловачка команда нашла у тешком искушењу, али још није била ни приближно уништена. Британски систем ваздушног осматрања и навођења (располагао је са 38 радарских и 1200 визуелних осматрачких станица) нарочито је добро функционисао. Ноћ је бомбардерима пружала природну заштиту, умањујући недостатке ловаца осигурања, али у исто време је смањивала прецизност гађања. Тачна бомбардовања малих циљева, одувек тежак задатак, су сада технички била скоро неизводљива, а могућност грешке далеко већа. Прво бомбардовање Лондона, ноћу између 24. и 25. августа 1940, било је једно од таквих грешака. Немачки бомбардери који су над Ситијем и неким предграђима сејали смрт и несрећу, добили су, у ствари, задатак да бомбардују складишта горива и фабрике авиона у околини Лондона, али су скренули с правца. Две недеље касније, Немци се више нису узбуђивали због таквих грешака, прогласивши насумице бацање тона експлозива на густо насељене стамбене четврти новим стратегијским начелом. Хитлер и Геринг су решили да њихово ваздухопловство мора да „збрише“ британске градове, на првом месту Лондон, да би тако сломили морал становништва. Превласт у ваздуху, још неоспоравана из времена немачког рата са Пољском и на западу, изнад Британије потпуно је пропала, зато што британска Ловачка команда не само да је преко дана још увек господарила у ваздуху, већ је постепено добијала и могућност да се опорави од готово фаталних губитака у борбама вођеним у летњим месецима 1940. године.

У међувремену је и британска Бомбардерска команда схватила да бомбардовање при дневном светлу, већином, води до великих губитака у сопственим редовима. Напади на немачку одбрамбену линију на обали, које су децембра 1939. извеле формације бомбардера типа Велингтон, као и дејства Бленхејма против немачких трупа које су напредовале кроз Француску маја и јуна 1940. године, доказали су ово на врло болан начин. Бомбардери типа Витлиј су, напротив, наишли на врло мали отпор док су недељама, сваке ноћи, избацивали товаре летака изнад Немачке и Аустрије и изводили су своје летове са минималним губицима. Наравно да су Британци анализирали немачку ваздушну офанзиву за време битке за Британију, изводећи закључке о стратегији које је требало да се сами придржавају. Као прво су утврдили да је немачко ваздухопловство расипало своју снагу у свесно изазваном, али потпуно бескорисном сусрету са Ловачком командом, уместо да се, избегавајући одбрану, упутило право ка стратегијском циљу, индустријском срцу Британије. Овај закључак је био само делимично тачан. Са много више права може да се тврди да је немачка авијација баш зато што је прерано прекинула борбу са британским ловцима, испустила иницијативу из својих руку и прокоцкала могућност да избори превласт у ваздуху. Због тога, чак ни веома јака пратња немачких ловаца није успела да при дневним нападима извојује победу – на основу чега је британска Бомбардерска команда дошла до следећег, у ствари, такође само делимично тачног закључка: бомбардери морају да оперишу ноћу, пратња није потребна, а губици не прелазе прихватљиве границе. Тако је решено да ће се британска стратегијска офанзива изводити ноћу. Британци нису озбиљно схватили лекцију коју су могли да науче из ноћних дејстава бомбардера Витлиј, јер пакети са пропагандним материјалом при мрклом мраку само су ретко стизали до намењених циљева. Ово није била превелика штета док се радило о штампаним папирима али је много горе било када су погрешно извођена бомбардовања. А то се дешавало. Аерофото-извиђање је показало да су напади на складишта горива и саобраћајне чворове – најважније циљеве прве фазе британске ваздушне офанзиве – једва имали неки ефекат. Команда британског ваздухопловства је током 1945. године дошла до закључка – а ово је могла још много раније да закључи из немачких бомбардовања – да напади могу да буду ефикаснији само уколико се за циљ одаберу већи објекти. Последица тога, примљена као неизбежна, било је бомбардовање великих површина почетком 1942. године, што је практично значило да се мора напасти цела област око одређеног војног објекта. У почетку се полазило од тога да би циљеве требало тражити у оним областима чије се уништење, у широј вези, сматрало корисним за исход рата. Наравно, градови у Рурској области долазили су у обзир: разарање читавог јавног живота (укључујући јавне службе, као снабдевање гасом, водом и електрицитетом) само би повећало ефекат напада на индустрију у овом крају. На тај начин би се покушало да се поколеба морал немачког становништва – илузија коју је Черчил гајио, а ваздухопловни маршал Херис следио са много елана, и која је ускоро, како је изгледало, превладала целом британском ваздушном офанзивом. Врло оправдана етичка размишљања о овом грозном начину ратовања датирају углавном после 1945. године. Не значи да су зато ова размишљања мање оправдана, иако су, вероватно, много више управљена против „тоталног рата“ у целини, а бомбардовања су представљала само један од његових видова. Немачке руководиоце сигурно није морила нечиста савест када су вршили терористичко бомбардовање Варшаве, Ротердама, Београда, а разумљиво је да за Британце после напада на Лондон и Конвентри ниједно враћање „милог за драго“ није било довољно велико. Поврх тога се британско јавно мнење смиривало убеђивањем да су нападнути искључиво војни и други стратешко витални циљеви. Трагична страдања појединих градова тек су после рата могла да се приближно процене. Док је Бомбардерска команда наставила ноћна бомбардовања (трудећи се у међувремену да помоћу радио-навигације и бољих авиона – Ланкастера – постигне што већу прецизност), Американци су почели 1943. године са нападима усред белог дана. Убрзо се испоставило да њихове тешко наоружане Летеће тврђаве нису у стању да се одупру немачким ловачким авионима који су, осим предвече, још увек владали небом изнад Немачке. Требало је да прође скоро годину дана док се на ово није нашао одговор увођењем Мастанга, ловца великог радијуса дејства који је могао обезбедити бомбардере за све време лета.

Савезничка ваздушна офанзива против Немачке се по својим размерама, начину вођења, жестини и разарањима, размахала тек у 1944. години. Савезници су тада располагали са преко 4000 тешких бомбардера, груписаних у три ваздухопловне армије. У току 1944. године они су бацили преко 1 200 000 тона бомби на бројне циљеве широм Европе, а највише на градове, потом саобраћај, рафинерије и фабрике горива. Упркос томе, немачки индустријски потенцијал није битно нарушен. Највећа штета причињена је ваздухопловној индустрији. Уопште узев, ваздушни рат на Западу допринео је савезничкој победи, али није био одлучујући фактор рата.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *