Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Настанак алијансе

5
(1)

„Брачни троугао“

У недељу увече, 22. јуна 1941. Винстон Черчил говорио је на британском радију. Британски премијер био је познат као окорели противник комунизма. Још пре више од двадесет година залагао се за једну заједничку акцију која би уништила тада још млади совјетски систем. Тридесетих година, пак, увидео је да Хитлерова Немачка представља велику претњу европској култури и напретку. Године 1940. водио је борбу на живот и смрт против Немачке, и Британија је тада једва успела да се извуче. Задатак који је требало да изврши изгледао је натчовечански тежак, а борби се није видео крај. Сада, међутим, Хитлер је одвратио пажњу од Британије и свом снагом се бацио против Совјетског Савеза на Истоку. Нацизам и бољшевизам су заратили, иако су у августу 1939. Немачка и Совјетски Савез били склопили чудан и непојмљив уговор о ненападању. Ретко је која земља била у толикој животној опасности као Британија, али је успела да преживи. Претходне јесени Британија је, додуше, издржала борбу против немачког ваздухопловства али је зато у подручју Средоземног мора тучена уништавајућим ударцима и изгубила је неколико важних позиција.

stvaranje-koalicije-cercil
Британски премијер сер Винстон Черчил у типичном ставу за време једног од његових многих говора.

У свом говору 22. јуна 1941. године Черчил је изјавио да себе и даље назива противником комунистичког система, али да се Британија сматра савезником нападнутог Совјетског Савеза и да ће учинити све да се помогне Совјетима у борби против нацистичке Немачке. Британија се, дакле, недвосмислено одлучила да помогне Совјетском Савезу. Али чиме и како је Черчил, у ствари, могао да пружи ову помоћ? Сједињене Државе су још увек биле неутралне. Преостало му је једино да пружа материјалну помоћ, као што су испоруке оружја, све док ситуација на Западу не би била зрела за извођење великих ратних акција.

Постојало је, међутим, још нешто што је Британце спречавало да предузму такве кораке. Постављало се, наиме, питање, да ли би таква помоћ била Совјетском Савезу од неке реалне користи. На Западу се, углавном, мислило, да Совјетски Савез неће издржати више од неколико месеци у рату против Немачке, а неки су предсказивали да ће то бити много краће. Јер, стаљинске чистке у Црвеној армији 1937— 39. године довеле су до тога да су постигнути врло слаби резултати у рату против Финаца 1939/40. године. Стаљинов систем управљања није био омиљен, а код многих и омражен. Под налетом немачких армија Совјетски Савез запао је у кризу. Стаљин је касније потврдио да је на то и рачунао.

Поврх тога су прве недеље рата пружиле познату слику муњевитог рата у којем је – како је изгледало – немачка војска без великих тешкоћа извојевала низ победа и заузела велике делове европског дела Совјетског Савеза.

Тако је у Черчиловом говору понуђено савезништво морало у почетку, силом прилика, да има више теоретски карактер. Томе је допринела и врло спора реакција Москве на понуде из Лондона. Совјетски амбасадор у Лондону, Мајски, седео је као на жеравици јер је Москва пустила да пролазе дани. Тек 12. јула су Велика Британија и Совјетски Савез склопили у Москви уговор по коме су једна земља другој обећале сву помоћ у рату против Хитлерове Немачке и договориле се да неће склопити појединачно мир без сагласности друге стране. Био је то прилично уопштен и нејасан оквир њихове будуће сарадње.

Две ствари су, међутим, постале сасвим јасне у следећим месецима, ако то већ нису биле од почетка. Неочекивани савезник – Совјетски Савез – смањио је велики притисак немачке војске на Британију. Лондон је 1941. године био много мирнији него у 1940. години. Таква је ситуација наступила захваљујући фронту у Совјетском Савезу, као што су Британци врло реално приметили. Кад су, међутим, замишљали будућа мировна решења, дошли су до незамисливе енигме. У ствари, то је био почетка проблема из којих ће се после 1945. године родити хладни рат и поделити Европу. Без Совјетског Савеза је тешко било могуће да се добије рат, односно било је могуће, али само после дужег временског периода. Са Совјетским Савезом као савезником, би пак нова подела Европе представљала приличан проблем, с обзиром на различите интересе обеју страна. Све је то 1941. године била још доста далека будућност, а поготово много је зависила од тога како ће Совјетски Савез ратовати и колико ће допринети победи. Запад, тада, није гајио велика очекивања.

С друге стране, совјетски руководиоци нису могли да замисле да ће Британија, и поред свих лепих обећања, одолети искушењу да не одигра улогу „трећег“ који се у рату смеје. Најпре је улога „трећег“ играла Москва, док је трајао рат на Западу. Осим тога, није могла да се заборави ни антисовјетска и антикомунистичка традиција у британској политици, а Чемберленова „мирољубива“ политика била је у Москви схваћена као покушај да се без Совјетског Савеза, а заједно са Хитлером, изгради нови европски поредак. Москва је још увек званично тврдила да је Хитлер агент капитализма. Држећи се Стаљинове доктрине, могло је да се очекује да ће Британија – а у позадини и САД – да извуче корист из нове неочекиване ситуације, па ће пустити да се нацисти и комунисти међусобно униште, да би се онда оне појавиле као велики победници.

Сједињене Државе су биле формално неутралне, мада су због свог обимног слања оружја Британији у оквиру Закона о зајму и најму, већ стајале на њеној сграни. О помоћи Совјетском Савезу су мишљења у САД била подељена. Ипак се званични Вашингтон прикључио британском становишту да је моментално Хитлерова Немачка непријатељ број један. Зато је Рузвелт већ у јулу 1941. године послао Стаљину свог повереника Хари Хопкинса.

stvaranje-koalicije-2
Лорд Бивербрук (у средини) долази у Москву да отпочне разговоре о договору између тројице савезника.

Стаљин га је прилично отворено упознао са својим ратним проблемима. Совјетима је нарочито недостајало алуминијума и противавионског оружја. Састављена је листа совјетских потреба за америчку помоћ. Стаљину је пошло за руком да убеди Хопкинса да Совјетски Савез неће посустати у рату. Овоме је, у септембру, следило неколико разговора лорда Бивербрука и Аверела Харимана у Кремљу. Резултат је био програм помоћи СССР-у у вредности од милијарду долара за период од 1. октобра 1941. до 1. јула 1942. године. Закон о зајму и најму односио се сада и на Совјетски Савез. Ма колико је испорука оружја била важна за СССР, ипак ови договори ниуколико нису могли да смање сумњу Совјета да ће Запад остати у улози посматрача. Стаљин је врло јасно показао да у његовим очима постоји само један убедљив доказ безусловне и искрене помоћи: отварање другог фронта, који би стварно олакшао Црвеној армији. Већ у првим месецима сарадње, други фронт стајао је на првом месту листе совјетских жеља и ништа није толико отежавало односе између Москве и запада као његово узастопно одлагање. Иако је, природно, војна сарадња уживала безусловни приоритет, убрзо су искрсла и политичка питања. Москва је, из разумљивих разлога, у томе преузела иницијативу. Желела је да што пре дође са Лондоном до договора у коме би се потврдиле совјетске границе из 1941. године. То би значило да ће, бар што се СССР-а тиче, немачко-совјетски споразум о ненападању из августа 1939. године остати на снази. А то је опет подразумевало да ће Балтичке земље, источни део Пољске и Бесарабија и даље остати у оквиру Совјетског Савеза.

У децембру 1941. године британски министар спољних послова Идн отпутовао је за Москву. Немачке дивизије су стајале на ивици града, тако да је ситуација била изузетно сложена и тешка. Стаљин је сугерисао да Британија у замену за совјетске територијалне аспирације освоји у западној Европи неколико упоришта. Рајнска област и Баварска су могле евентуално да се отцепе од Немачког Рајха и да се осамостале. Из свега тога постало је јасно да је Кремљ помишљао на неку размену, какву је раније хтео да оствари са Берлином: СССР би несметано доминирао у источној Европи, а Британија у западној. Али Идн се томе супротставио. Подела о којој је Стаљин говорио била је неприхватљива за Британију. Лондон, у принципу, није био против поделе али само на интересне сфере. Посебно Черчил, држећи се британске традиције и историје, давао је велик значај равнотежи моћи. Неки уговор са Москвом потпуно је одговарао његовим плановима, тим пре што је постојала бојазан да ће Совјети, можда, ипак, у неком моменту, пасти на колена и склопити посебни уговор о миру са Немачком. То је чак изгледало веома актуелно, јер је, управо, Совјетима са свих страна вода допирала до гуше због недостатка ефикасне подршке, сарадње и помоћи са Запада.

stvaranje-koalicije-3
Аверел Хариман (десно) поздравља лорда Бивербрука. Они су неколико пута разговарали у Кремљу о томе како да се СССР-у пружи помоћ у наоружању и другом материјалу. Закон о зајму и најму односио се сада и на СССР.

Стаљинов предлог значио је, међутим, да Британија мора да препусти земље источне Европе и Пољску њиховој судбини. Због слободе и независности Пољске је 1939. године, бар формално, почео рат против нацистичке Немачке. Зато је за Британију Пољска била изванредно осетљива тачка. Поред тога, пољска влада у Лондону је још од почетка одбијала да разговара о промени граница. Све док није постојала пољско-совјетска сагласност о уређењу граница, Британија није могла да у вези с тиме преузме неке обавезе. После дугих и мучних преговора, 26. маја 1942. године склопљен је између Британије и Совјетског Савеза споразум на двадесет година, али је питање источноевропских граница заобиђено. На крају је Москва ову тачку избацила. У међувремену је још један фактор спречавао да се Лондон и Москва договоре о будућем уређењу Европе, а то су биле Сједињене Државе. Још од самог почетка и у Лондону, као и у Москви, Американци су јасно дали на знање да је у супротности са начелом њихове политике да се склапају тајни уговори који би унапред нешто одређивали за каснији општи мир.

Американци су ову врсту тајне дипломатије сматрали негативном праксом из европске прошлости. Осим тога, у Вашингтону нису заборавили како је Вилсон при томе опекао прсте у првом светском рату. Већ у августу 1941. године, у познатој Атлантској повељи, Рузвелт и Черчил су заједно поставили основне принципе будућег уређења света. Без сагласности „великог брата“ Британија није више могла да склапа тајне уговоре, поготово не уколико Сједињене Државе буду ступиле у рат. Из тога је произашло да се са Совјетским Савезом непрекидно разговарало на два колосека. На једној страни се говорило о универзалним питањима и начелним правилима у међународним односима по којима би све државе, велике и мале, имале представнике у новој Организацији уједињених нација, а свака подела на утицајне сфере и сви билатерални тајни договори међу силама били би непотребни, па у неку руку чак противправни. Рузвелт је сматрао да би овај договор био база за мир, а сви остали договори између појединих страна секундарни и привремени. На другој страни се, пак, знало да је Стаљин поставио неколико врло конкретних захтева који су се односили на Совјетски Савез. Ови су се сводили, углавном, на то да ова земља треба да буде окружена појасом пријатељских држава, не узимајући још у обзир дискутабилно проширење. Стаљин је сваки пут, поново, доказивао да његова земља никада више не сме да остане незаштићена од инвазије са Запада као што је била три пута у овом веку: немачке у 1917-1918, пољске у 1920, и немачке у 1941. години.

За Стаљина је, наравно, безбедност била најважнија и представљала базу за сваки задовољавајући мировни уговор. Државни руководиоци Запада су неколико пута дали на знање Стаљину да сматрају да су његове жеље разумне и да ће да их испуне. Схватили су да Совјетском Савезу морају да изађу у сусрет у овим за њега тако важним питањима, сада када је тој земљи припао тако велики удео у борби против Немачке. Рузвелт је, међутим, сматрао да универзални договор, на крају, гарантује такође безбедност СССР-а. Зато су Американци сваки конкретни уговор и одбацили доказујући макар на овај начин своју сагласност са Стаљиновим политичким захтевима. Наравно да су Американци из својих посебних разлога морали да буду обазриви: Рузвелт вије смео да ризикује да амерички Конгрес гласа против његове политике, као шго се то догодило Вилсону. Морао је да води рачуна и о многобројним националним мањинама у својој земљи, посебно са шест милиона становника пољског порекла, који су, као и пољска влада у избеглиштву, желели да виде поново опорављену стару Пољску. Са своје стране, Стаљин је био спреман да се сложи са Рузвелтовим ставовима јер је и за њега добар однос са економски најјачом силом света био од великог значаја, нарочито док су се немачке трупе налазиле још дубоко на совјетској територији. Стаљин је, међутим, сматрао да све то не представља много више од лепог идеалистичког експеримента. Његова сарадња није искључивала да Совјетски Савез, на првом месту, заступа сопствене интересе, на начин који је одговарао Москви, а не како је Вашингтон то желео. У тој спрези се Черчил налазио тачно између Америке и Совјетског Савеза. Он је сумњао да ће амерички ставови и Уједињене нације моћи да замене традиционалну политику међу моћнима, па је зато желео да се битна питања међу силама среде још пре него што Уједињене нације почну да функционишу.

stvaranje-koalicije-4
Совјетски пилоти поред америчких и британских авиона, који ће бити послати у Совјетски Савез

Тако је настала нека врста обрасца који је од 1942. године при свим разговорима о будућем миру постајао све јаснији. Стаљин и Черчил су у почетку хтели да склопе уговоре, при чему је, наравно, увек долазило до сукоба при конкретним питањима. Рузвелт и Американци нису могли да спрече договоре, али су наглашавали привремени карактер оваквих уговора.

Било би врло погрешно да се мисли да је овај „брачни троугао“ свим учесницима непрекидно био јасан, или да је обезбеђивао све контакте. Још један фактор је допринео томе да се стари проблеми одложе: заједничка борба против нацистичке Немачке, при којој је свака страна гајила у тајности наду да ће се борба завршити у њену корист. Све до конференције на Јалти, у фебруару 1945, „победити Немце“ било је доминантно у ставовима све три владе. Како је у томе владала слога, која се испољила у повећаној војној сарадњи, руководиоци трију држава су, поред у оно време не тако видљивих супротности, прилично оптимистички гледали на заједничку будућност.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *