Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Питање другог фронта

4.7
(3)

Одлагања и сумње

У својој првој личној поруци Черчилу, Стаљин је 18. јула 1941. године написао: „Чини ми се да би се војни положај Совјетског Савеза а истовремено и Велике Британије знатно побољшао, ако би се на Западу, у северној Француској, отворио други фронт против хитлеровске Немачке“. Овим је Стаљин, месец дана после упада немачких армија у његову земљу, ставио на дневни ред питање о другом фронту – које ће остати предмет жестоких расправа још дуго после другог светског рата. Неколико пута је Черчил обећао своју помоћ Совјетима. Сада када је то постало животно питање за Москву, он је осећао да Британија није способна да за кратко време формира други фронт у западној Европи. Британска флота имала је премало бродова за искрцавање, а била је и преслаба за инвазију. Немци су западноевропску обалу ојачали бункерима, минама и бодљикавом жицом, изградили су Атлантски бедем, а немачке подморнице су још више онемогућавале прелаз из Британије. Ако би инвазија у првој етапи и успела, није могло да се очекује да британска војска може да нападне немачке армије са било каквим изгледом на успех.

drugi-front-1
Италијанска карикатура Черчила, који каже своме слузи да планове за инвазију да ђубретару.

Осим тога су Британци и изван Европе имали доста проблема којима су морали да посвете више пажње и да на та бојишта шаљу трупе. Немачке и италијанске операције у северној Африци угрожавале су британске интересе у области Средоземног мора, а губитак Суецког канала би уједно отворио Немцима пут ка изворима нафте и Индији. За Черчила су то били важни разлози да се у 1942. години залаже за инвазију у северној Африци а не у Француској. Стаљин је такође знао да инвазија у западној Европи неће проћи без тешкоћа, али је ипак сматрао да она треба да се изведе што пре, упркос познатим тешкоћама.

„Најбоље време да се отвори други фронт је сада“ – тако је Стаљин писао Черчилу. Совјетски Савез се борио за свој голи опстанак. Трећег септембра 1941, Стаљин је обавестио Черчила да ће Совјетски Савез без другог фронта бити у тешкој ситуацији и толико исцрпљен, да за дуго време неће моћи да своје савезнике потпомогне активним операцијама. Помоћ је била неопходна, свака помоћ је добродошла, али Стаљин је остао при томе да би други фронт значио пружање најефикасније помоћи.

Стаљинов предлог је, ипак, садржавао извесну дозу генијалности. Читав Хитлеров план за операције у другом светском рату био је, наиме, базиран на томе да се туче један по један непријатељ. Са нападом на Совјетски Савез Хитлер је привидно савладао свој страх од рата на два фронта. Рачунао је да Британија мора да остане пасивна, и то толико колико му је, по његовом мишљењу, требало да победи Совјетски Савез. Британска инвазија на европски континент дала би рату потпуно други ток. Хитлер би морао да подели своје снаге, што би знатно умањило његове изгледе за коначни успех.

drugi-front-2
На овој карикатури познатог енглеског карикатуристе Лоуа, премијер Черчил прецртава реч »сада« у захтеву за другим фронтом, и уместо ње ставља: „у правом тренутку“. Американци су у јуну 1942. обећали Совјетском Савезу да ће још исте године отворити други фронт. Черчил се сложио, али је тражио гаранцију за брзи успех

Јапански напад на Перл Харбор, 7. децембра 1941, је за Черчила значио не само да је Америка сада потпуно укључена у рат и да су британске колоније и доминиони у јужној Африци и Тихом океану у директној опасности, већ уједно да је питање отварање другог фронта у Европи добило нову димензију. Американци су такође желели да се инвазија у западној Европи изведе што пре. Они су у јуну 1942. обећали Совјетском Савезу да ће још исте године да отворе и други фронт, а ово обећање је у совјетској јавности наишло на велико одобравање и добило велики публицитет. Черчил је потпуно одобравао и потпомагао америчко обећање (у Лондону и Вашингтону су дељена службена саопштења истоветног текста), али је ипак себе, на неки начин, обезбедио. Обећао је да ће отворити други фронт у Европи најкасније у 1943. години. Черчил се слагао са инвазијом само ако она пружа гаранцију за брзи успех. Није желео никакав пораз при правој инвазији и никакав дуготрајни исцрпљујући рат на положајима какав се водио 1914-1918. године. За Черчила је било битно да се најпре ослаби немачка ратна моћ. То би се, између осталог, постигло инвазијом у северној Африци и бомбардовањем Немачке. Немачку би, међутим, највише требало да ослаби ратовање у Совјетском Савезу, чију борбу треба да потпомогну британско-америчке пошиљке оружја и другог ратног материјала. Иако све то није значило да је Черчил хтео да скрштених руку посматра како се совјетске и немачке армије сукобљавају, у пракси се то свело на то. У Совјетском Савезу је Черчилово држање, сасвим разумљиво, довело до нерасположења, неповерења, а после рата и до непријатељске интерпретације: „Империјалисти су желели да Совјетски Савез потпуно ослаби и штедели су сопствене трупе да би их употребили само у последњој фази рата, како би могли да другима наметну своје захтеве“. Запад је својим понашањем у другом светском рату допринео таквој интерпретацији. Разумљиво да су за Совјетски Савез биле значајне пошиљке оружја и другог материјала, али другог фронта није било у 1941. а нити у 1942. Савезничким искрцавањем у северној Африци Совјети су били врло разочарани, а поготову што је изведено баш када је изгледало да су Немци на путу да на Кавказу и код Стаљинграда нанесу смртни ударац Совјетском Савезу. Инвазија у Француској померена је за 1943. годину. Почетком те године Лондон и Вашингтон су ово обећање потврдили и одређено је време напада (август или септембар). Почетком 1943. године битка око и за Стаљинград решена је у корист Црвене армије. Овај моменат био је прекретница целог другог светског рата. Тада је, међутим, само постојала нада да ће то постати прекретница, јер није ни најмање било извесно неће ли се Немци поново опоравити. Чак да се то и не деси, још увек је пред Совјетима стајао огромни задатак да западни део своје земље ослободе од милионске немачке армије. На тај начин се ни по чему није смањила потреба за отварањем другог фронта, чак ни у јуну 1943, када су Черчил и Рузвелт одлучили да поново одложе инвазију на Француску, сада до 1944. године. У поруци Черчилу, Стаљин је дао на знање да се сада ради више него о разочарењу: „Кажете да разумете моје разочарење. Морам да вам кажем да се овде не ради о разочарењу совјетске владе, већ о одржавању поверења у наше савезнике, поверења које је подвргнуто великом испиту. Не сме да се заборави да се ради о милионима живота у окупираним областима западне Европе и СССР-а, и о смањењу огромних жртава Совјетске армије, према којима су жртве британско-америчке војске незнатне“. Тешкоће на које је наишла британско-америчка инвазија 1944. године, а које је инвазионим снагама нанела тада већ ослабљена немачка армија, показале су да је Черчил био у праву када је тврдио да би инвазија у 1943. години (да и не говоримо о 1942. години) пропала. Британско-америчка цик-цак политика у отварању другог фронта јако је умањила слогу међу Савезницима.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *