Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Конференција у Казабланци

0
(0)

Господин „Р“ и адмирал „Q“

У новембру 1942. председник Рузвелт разговарао је са премијером Черчилом о томе шта би све требало да се предузме када би јужна обала Средоземног мора пала Савезницима у руке. Колико ће још времена да прође пре него што се то догоди, није могло да се предвиди, али операције у северној Африци биле су успешне и када се постигне очекивани резултат, морао би већ да постоји неки нови план. У Лондону и Вашингтону су ратни штабови радили у раскорак. Договор на највишем нивоу био је неопходан како би се расправили сви неспоразуми и покушало да дође до сагласности. Стаљинова присутност била је такође врло пожељна, мада је Черчил после своје посете Москви у августу већ унапред могао да погоди шта би овај изнео на првом месту: против колико немачких дивизија ће Сједињене Државе и Британија у 1943. години да се боре да би олакшале притисак Немаца на СССР? Стаљин се, међутим, није одазвао непрекидно понављаном позиву. Као врховни командант Црвене армије није могао да напушта земљу за време тако важних зимских ратних операција које су код Стаљинграда биле врло успешне. У његовим одговорима је стварно у центру стајало питање које је Черчил и очекивао. Черчил и Рузвелт су закључили да ће морати сами да се састану, и то у Казабланци коју су Французи тек освојили. Појавили су се као „господин Р“ и „адмирал Q”, да не би исувише очигледно обавестили Немце о свом присуству, јер су немачки авиони још могли да допру до града. У француском Мароку се налазило и пуно непријатељских агената и шпијуна које је требало спречити да сазнају за састанак. Генерал Ајзенхауер је ионако сматрао да је место сусрета двојице државника веома опасно.

Kazablanka
Рузвелт и Черчил у Казабланци

После путовања које није прошло без опасности, први је, 12. јануара, стигао Черчил. Два дана касније спустио се авион са Рузвелтом, који се први пут пошто је био изабран послужио овим превозним средством. Оба руководиоца су се срдачно поздравила при сусрету на освојеној територији. Остали су пријатељи ма колико им се мишљења разилазила. То се видело после конференције приликом заједничке посете Маракешу који је Черчил назвао „рај Сахаре“. Када је сутрадан Рузвелт изјутра рано кренуо, прошао је поред виле где је Черчил боравио да би га још једном поздравио. Черчил је скочио из кревета, обукао свој радни комбинезон и папуче и тако је Рузвелта отпратио на аеродром. Званично је конференција трајала од 14. до 24. јануара 1943. године. Високи војни официри обавештавали су „господина Р“ и „адмирала Q” о напредовањима у северној Африци. Међу официрима су били генерали Ајзенхауер и Александер. Разговарало се о проблемима око снабдевања, а и сарадњи међу највишим руководиоцима и њиховим директно подређеним штабовима. Амерички генерал Ајзенхауер био је врховни командант, под чијом командом су била три Британца: генерали Александер, Канингем и Тедер, као команданти копнених снага, односно флоте и ваздухопловства. Њима су, пак, били подређени опет амерички команданти. Наравно да је због тога, понекад, долазило до несугласица, но, углавном, су могли један другога да поштују због преданости у раду, а за добро заједничког савезничког циља. Нарочито за Рузвелта, који је и због своје физичке конституције теже подносио далека путовања од Черчила, било је добро да људе који су били команданти на фронту, види за време њихових редовних активности и занимања.

Амерички и британски команданти су били у непрекидној журби да на посебним састанцима разговарају о аргументима савезника, или да на комбинованим седницама објасне предности сопствених ратних планова. Американци, посебно генерал Маршал, начелник њиховог генералштаба, били су за што брже могуће искрцавање у Француској, док су Британци, посебно Брук, начелник Империјалног генералштаба, сматрали да је боље напасти „трбух“ Европе и оставити за касније избор између острва, или групе острва јужне Француске, Италије или Балкана. Черчил и Рузвелт су водили засебне разговоре о политичким и војним питањима, тако да нису присуствовали седницама војних штабова, али су их, наравно, генерали о свему обавештавали. О стратегији будућих подухвата је посебно Черчил износио своја мишљења и идеје, борећи се да се они усвоје. Најзад је решено да се десант изведе на острво Сицилију чим се заврше војне операције у северној Африци. Ако се изведе та операција, било би касно да се у 1943. години људство и ратни материјал врате у Британију и да се онда изведе инвазија у Француској. Америчке и британске јединице нису, међутим, смеле да после рата у Африци буду целе године на мировању, већ и због тога што је све време Црвена армија водила жестоки рат који је коштао милионе живота. Није било извесно да ли ће Стаљин такав поход на Сицилију прихватити као решење, када је због неочекивано дуготрајне операције „Торч“, инвазија у северозападној Француској морала да се одложи до 1944. године.

Званична обавештења Черчила и Рузвелта, датирана 26. јануара, о томе нису ништа казивала. Черчил је, са Рузвелтовим допуштењем, две недеље касније јавио Стаљину нешто о одлагању инвазије у Француској до августа или септембра. На то је Стаљин реаговао нимало одушевљено, шта се, уосталом, и могло да очекује.

Једино у чему се изишло у сусрет Москви било је да Британци појачају бомбардовања Немачке, да би што више спутали немачку индустрију и да би се сломио морал немачког народа. Од тога се много очекивало, јер се није знало да производња немачких фабрика муниције све више расте и јер нико није био свестан да бомбардовање градова и захтевање безусловне предаје пружају Гебелсу могућност да убеди Немце да се рат не води против њиховог руководства већ и против целог народа. Британској морнарици додељен је врло тежак задатак. Морала је покушати да онемогући немачке подморнице да ефикасно нападају савезничке конвоје. Како је флота требало да се концентрише у Средоземном мору, привремено је обустављена пловидба за Мурманск, тако да су Совјети сада остали и без снабдевања које је било договорено Законом о зајму и најму.

Руковање француског генерала Шарл де Гола и генерала Анри Жироа

Сада, када вероватно није требало да се очекује да ће у 1943. доћи до велике инвазије у Нормандији, Американци, посебно адмирал Кинг а и генерал Маршал, питали су се да ли није пожељно да се савезнички напори концентришу на Далеком истоку. Договорено је да се Јапан држи под притиском, али да борба против Немачке има предност. Осим тога, како год било могуће, треба да почну припреме за ослобађање Бурме и операције на Острвима Маршал и Каролина. С обзиром на то да је основни циљ конференције у Казабланци био да се поразговара о војним питањима, то су, на Рузвелтов предлог, министри спољних послова Хал и Идн остали код куће. Ипак су на дневни ред дошла и питања која нису била изричито војног карактера. То се десило, на пример, када се говорило о француским колонијама у освојеним областима и онима које тек треба да се освоје у северној Африци; како да се постигне што боља сарадња да би што више француских јединица било на страни Савезника; како да се стимулише отпор у самој Француској. У почетку је генералу Ајзенхауеру пошло за руком да сарађује са адмиралом Дарланом, који је на велико задовољство генерала де Гола прешао из вишијске Француске. Ту се налазио и генерал Жиро који је после убиства Дарлана себе сматрао највишим француским функционером у овој покрајини. Рузвелт није посебно симпатисао генерала де Гола, али Черчил, који такође није био одушевљен вођом „слободних Француза“ и његовим „Жан д’Арк – комплексом“, сматрао је ипак да он не може да се заобиђе. После доста одуговлачења, де Гол и Жиро, „проблематична деца“ Черчила, односно Рузвелта, били су спремни да један с другим разговарају, тако да је постало могуће да им се наметне привремена сагласност, тј. брак „са ножем под грлом“. О појединостима би се договор постигао касније, пошто се нађе решење за настављање пута, што је био примаран задатак. Захтев „безусловна предаја“ (капитулација), који је први пут постављен у Казабланци, касније ће добити још веће значење. Овај израз Рузвелт је потпуно непредвиђено лансирао на конференцији за штампу 24. јануара. Черчил није могао да га избегне. Сам Черчил је касније потврдио у својим мемоарима да су Рузвелт и он и те колико о томе разговарали. И са својим Ратним кабинетом у Лондону дискутовао је о томе да је пожељно да се јавно објави такав став, а разматрано је и питање да ли овај став треба да се односи само на Немачку и Јапан или и на Италију. У званичном коминикеу, тај се израз није појавио, али када је Рузвелт ипак употребио ове речи, Черчил га је подржао, јер би свака разлика у мишљењу, гледано споља, била штетна за ратне планове. Израз „безусловна предаја“ много је лакше употребити него да се унапред одреде услови мира, који би будућим победницима требало да гарантују дефинитивно решење и који би силе Осовине морале да прихвате. Резултати из Казабланке на војном плану нису непосредно много обећавали, а на политичком плану су потпуно разочарали.

Испоставило се да се Черчил и Рузвелт не слажу у многим питањима, посебно у онима која су се тицала будућег уређења послератног света, у коме би требало да мир буде загарантован. О томе пишу многи аутори, нарочито амерички, међу којима и Елиот Рузвелт, председников син, који је присуствовао многим званичним и незваничним разговорима у Казабланци, што је посебно љутило Черчила који о њему није имао високо мишљење. Испоставило се да о будућем уређењу света сваки од њих има друкчије гледиште. Британија је одувек била земља традиција. одржавања равнотеже, са жељом да сачува своје позиције у колонијама. Насупрот њој стајале су Сједињене Америчке Државе, са својим посебним циљевима и жељама да се рат што пре заврши, тако да би после цео свет организовале на нов начин. При томе не треба заборавити америчке економске интересе, али ипак је постојала склоност да се идеализују тешкоће које су предстојале, можда баш као последица недостатка политичке традиције. У Казабланци је Черчил, који се опрезно померао, и могао би да се назове тактичарем, седео насупрот принципијелном и „упорном“ генералу Маршалу, а између њих се налазио Рузвелт. И поред разлике у мишљењу, Британија и Сједињене Државе никада не би напустиле једна другу; то је било у Казабланци сигурно потврђено. Али како је било са Совјетским Савезом? Да ли ће Совјети хтети да наставе борбу против Немачке, сада када и даље сами треба да се боре на европском континенту, без фронта у Нормандији, који би вероватно везао одређени број немачких дивизија? Да ли ће захтев који су у Казабланци истакли Американци и Британци о „безусловној предаји“ и најава појачаног бомбардовања Немачке, пружити Москви довољно доказа да њихови савезници не помишљају на мир са Немцима? Све су то била питања која су се могла постављати. А током 1943. одговори на ова питања остали су незадовољавајући. Стаљин се осећао напуштеним, био је незадовољан и неће пропустити да то јасно покаже својим савезницима.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *