Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Британска „Балканска варијанта“

0
(0)

Черчилова периферна стратегија

Крајем 1942. и почетком 1943. године западни савезници нису имали јединствени план за даље вођење рата на европском ратишту после операција у северној Африци, иако се тај период другог светског рата с правом назива његовом прекретницом. Решење рата је пало победом Црвене армије у стаљинградској бици, а резултати битке код Ел Аламејна и десанта у северној Африци означили су завршну фазу рата у том делу света.

Савезници су још на конференцији „Аркадија“, у јануару 1942, одлучили да се прво порази немачка војска на европском ратишту, а онда милитаристички Јапан, али нису дефинисали како ће то да остваре. То је и представљало основни стратегијски проблем који ће до краја рата заокупити савезничке војнике и политичаре. Постојала су два прилаза том основном проблему минулог рата.

Један је британски, формулисан још пре уласка САД у рат, који се обично назива „периферна стратегија“. Он је предвиђао извођење напада на Немачку преко Средоземног мора, тј. из северне Африке, преко Италије и Балкана, на слабије место противника, у такозвани „трбух Европе“. Према овој стратегији је средоземној варијанти дата предност све док противничке снаге толико не ослабе да би се у завршници рата могле сигурно победити ангажовањем снага преко канала Ламанша. Ова британска концепција има своју политичку и економску позадину и историјску традицију. Јавља се још у седмогодишњем рату 1756-63. године са својим творцем Виљемом Питом, затим у Наполеоновим ратовима 1793-1815, и у првом светском рату, када се обично везује за Черчила.

bruk-cercil-montogomeri
Творци и поборници периферне стратегије: сер Елен Брук, Винстон Черчил и генерал Монтгомери.

Насупрот овој британској стратегији стајала је америчка, која је истицала да се немачка војска може сломити и уништити само у директном судару на европском континенту, и то тамо где могу да дођу до изражаја све војне предности западних савезника. Амерички генерали су решење рата са Немачком видели у концентрацији јаких оружаних снага у Великој Британији и у продору у Немачку преко Француске. Великим и добро опремљеним америчким оружаним снагама сметала је „уситњена“ британска стратегија, и више су истицали глобалност, у чему, свакако, леже њихови одређени политички и економски интереси као и нескривене жеље суперсиле да снажније утиче на послератни политички живот старог континента и света у целини. Амерички историчари пишу да су САД први уступак Британцима учиниле када су у јулу 1942. године прихватиле предлог за операцију „Торч“, тј. ангажовање у северној Африци десантом у Мароку и Алжиру. За америчке генерале је операција „Торч“ била не само непотребно расипање снага него и „горка пилула“, јер су у томе видели потенцијалне тешкоће у будућем дијалогу приликом планирања предстојећих операција у Европи. Чим су се савезничке армије искрцале у северној Африци, у Лондону се, наиме, почело говорити „о потреби за целокупном контролом над Средоземљем, о безбедном пролазу до Сицилије и Сардиније, Италије или Француске, Грчке и Турске, истицала се нужност да се освоји Сицилија или Сардинија, а затим изведе одлучан удар на Италију ради улвачења Турске у рат и успостављања везе са Совјетима преко Балкана“ – пише западноевропски историчар Фајс. И Рузвелт је тада био понесен истим идејама, па је 12. новембра 1942. године писао Черчилу о „могућностима покрета према Сардинији, Сицилији, Италији, Грчкој и другим балканским подручјима“. Британски представници дошли су у Казабланку у пуном саставу са детаљним и документованим плановима и предлозима за разлику од америчких представника, који су били бројно слабији и имали су недовољно разрађене планове и предлоге. На конференцији се водила оштра дискусија око питања да ли савезничке снаге и даље треба да се ангажују на подручју Средоземља, за шта се залагала британска делегација, или да почну непосредне припреме за отварање другог фронта у Француској још у току 1943. године, на чему је инсистирала америчка делегација. Американци су устукнули пред аргументима, као што су економија поморског транспорта, безбедност комуникација у Средоземљу и постојање јаких снага у северној Африци. Зато су прихватили британски предлог као операцију коју диктирају постојеће околности, али уз усвајање америчког става да се главни удар Немачкој ипак мора нанети преко Ламанша. Пошто је постигнута сагласност о даљем савезничком ангажовању у Средоземљу, у Казабланци је требало да се одговори и на друго питање: куда усмерити борбена дејства на Средоземљу? Британци су за Казабланку припремили више варијанти, и то за источно и за западно подручје Средоземља. Западно подручје Средоземља није их много интересовало. За Британце је у стратегији источног Средоземља, ангажовање Турске и искрцавање на Балкан чинило јединствену целину. Настојали су зато да придобију Американце за стратегију такозване балканске копнене варијанте, тј. за продор Савезника на Балкан. Американци, међутим, нису били расположени да прихвате ову варијанту. Према британском предлогу, који су поднели у Казабланци, десант на Балкан извршио би се преко Додеканеских острва. Амерички генерали су, међутим, овај план – као и све остале британске планове у источном Средоземљу – подвргли оштрој критици. Амерички генерал Ведемејер учесник конференције у Казабланци, казује да су британски предлози били „претенциозни“, „исфорсирани жељама окружења“, да су представљали „периферни убод иглом“, непотребно расипање снага и средстава и одступање од договора из јула 1942. године када су се Британија и САД споразумеле да се операције у Средоземљу изводе само до ликвидације осовинских снага у северној Африци, а не и после тога, и поготово да се не прошире на подручје источног Средоземља, према Балкану. Американци су запретили да ће размотрити своје мере за проширење операција у Бурми и на Пацифику ако Британци буду и даље инсистирали на балканској варијанти.

cercil-plan-balkan
Британски премијер Винстон Черчил на конференцији у Казабланци али и касније упорно се залагао за наступање према Немачкој преко Средоземља, имајући у виду интересе Велике Британије. Председник Рузвелт и амерички генерали су сматрали да немачка војска мора да се победи директним ударом преко западне Европе, у чему су, опет, играли улогу њихови политички и економски интереси о послератној подели света.

И аргументи војне природе нису били наклоњени британској балканској варијанти, понајвише због немогућности заштите ловачком авијацијом, јер су Додеканези и Крит удаљени 350-450 км од обала северне Африке. Поред тога, на Балкану нема довољно пристаништа што би стварало велике тешкоће у снабдевању, а и теренски услови су неповољни. „Рељеф Балкана и уопште карактеристике земљишта стајали су против британских жеља“ – пише Ведемејер. Ни структура немачко-италијанске одбране Балкана није ишла у прилог британској варијанти, иако је ту одбрану слабио народноослободилачки покрет у Југославији, Грчкој и Албанији, што је представљало позитивну страну британске варијанте, јер су се дејства Савезника и ослободилачких покрета могла повезати, уколико би се претходно решила питања политичке природе.

Политичка страна британске балканске варијанте имала је да утврди контролу Британаца у Грчкој, Албанији, Југославији, Бугарској, Румунији, Мађарској, на острвима Егејског мора и у Турској, истиче историчар Ерман. За Американце би десант на Балкан изазвао подозрење Совјетског Савеза, тешкоће у Америци, јер то не би било једноставно објаснити америчким људима. Према цитираном америчком генералу Ведемејеру, „Британци су балканском стратегијом намеравали да увуку Американце у заштиту британских империјалних интереса и учвршћење њихових позиција, ми нисмо хтели да за Британце вадимо кестење из ватре…“

Тако је на конференцији у Казабланци одложена британска балканска варијанта операција у источном Средоземљу и предлог искрцавања на Балкан. Међутим, иако је овај британски стратешки план одбачен, он није био и напуштен. Такозвана балканска варијанта ће, тако рећи, одмах после конференције поново постати предмет дискусија.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *