Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Крај рата у пустињи

0
(0)

Финале у северној Африци

Британска 8. армија је под командом генерала Монтгомерија наставила напредовање после пробоја немачко-италијанске одбране код египатског села Ел Аламејна крајем октобра 1942. године. Почетком новембра 1942. године уследило је искрцавање Савезника у Мароку и Алжиру. Из Алжира су се Савезници кретали у правцу истока, а из Ел Аламејна почео је наступни марш према западу. Због тога су немачке и италијанске јединице, у средини, морале да воде рат на два фронта у северној Африци.

Док се возио у свом специјалном возу са совјетско-немачког фронта према Минхену, Хитлер је чуо о искрцавању Савезника у северној Африци и одмах је реаговао. Фелдмаршал Кеселринг, Хитлеров војни „амбасадор“ код Мусолинија, добио је дозволу Берлина да са немачким трупама нападне француски Тунис. Француска влада у Вишију се сложила са овим нападом, али француски командант у Тунису није хтео да у томе сарађује. Међутим, његове јединице, које су биле далеко слабије наоружане од немачких, нису могле да се одрже. Немци и Италијани су заузели Тунис и тако су могли да зауставе напредовање Савезника.

kraj-rata-u-africi-1
Британски тенкови на путу ка Габесу. Немци су дигли друм у ваздух, али британске инжењеријске јединице га поправљају што брже и боље могу.

Фелдмаршал Ромел израдио је план да се главни напад Немаца и Италијана усмери према западу и Савезници избаце из Алжира и Марока. Узевши у обзир рат против Совјетског Савеза, који је изискивао велике напоре, и ограничене могућности сила Осовине у Средоземљу, Ромел је сматрао да није паметно да се у северној Африци држи толика територија. Због свог престижа Хитлер и Мусолини, међутим, нису хтели да напусте Африку. Ниједан од двојице диктатора није се сложио са Ромеловим планом за офанзиву према западу. Ромел, за кога је Хитлер сматрао да је мало депримиран због пораза код Ел Аламејна, дао је директиву да се заустави напредовање Британаца у Либији. Посао у Тунису препуштен је генерал-пуковнику Јиргену фон Арниму.

Фон Арним је дошао са совјетско-немачког фронта и имао репутацију амбициозног и немилосрдног војника. Добио је већа појачања и, на крају, задатак да буде Ромелов ривал.

Крајем јануара командовао је 5. оклопном армијом од преко сто хиљада људи, док се ранији Афрички корпус, а сада Немачко-италијанска оклопна армија, којом је командовао Ромел, састојао од свега седамдесет хиљада Немаца и Италијана. Изнад ова два команданта стајала је кратко време италијанска Врховна команда. Мусолини и његова Врховна команда су били незадовољни Ромелом јер је хтео да напусти Либију. Догађаји у северној Африци су били извор неповерења и многих трвења између немачких и италијанских штабова. Као последица ових неслагања је италијанска Врховна команда захтевала да Италијани добију извршну команду над свим јединицама у северној Африци. Крајем фебруара 1943. све осовинске снаге у северној Африци обједињене су у групу армија „Африка“ под командом Ромела. Дотадашња Немачко-италијанска оклопна армија преименована је у италијанску 1. армију коју је водио италијански генерал Месе. Фелдмаршал Кеселринг, врховни командант „Југа“ имао је задатак да код италијанске Врховне команде обезбеди да у вођењу операција у Средоземљу усвоје немачки став. Зато је морао све чешће да износи своја мишљења у таквој форми да су их Италијани прихватали и не опазивши да су то, у ствари, немачка упутства. Око Нове године 1943. добио је Ромел од Хитлера наређење да спроведе свој већ раније предложени план, јер је рат на совјетско-немачком фронту онемогућавао веће ангажовање снага на другој страни. Требало је да се Ромел у року од два месеца повуче на такозвану „Марет“ линију, један низ старих француских утврђења код малог места Марета у Заливу Гобес. У том периоду од два месеца требало је да фон Арним заврши формирање немачко-италијанских снага у Тунису. Али Ромел није успео у свом плану. Он је једва један месец задржао Британце. У фебруару се повукао иза „Марет“ линије. Ово није било повољно за Монтгомерија, јер се у међувремену удаљио читаве две хиљаде километара од својих база у Египту. Његови проблеми транспорта били су решени тек када је лука Триполи поново оспособљена за употребу. Армије Ромела и фон Арнима сакупиле су се у равници између туниске источне обале и источних гребена планина Сахарског Атласа. Тамо су се Американци, Британци а и Французи били угнездили. Источни гребен представља ланац који се према северу спаја са западним гребеном. Оба ланца су заједно правила облик слова „У“. У месту Загвани (јужно од града Туниса) протежу се два планинска гребена: западни ка Тебеси, и источни ка Макнасију, који се налази западно од Сфакса. Да би се прешао источни гребен и стигло у равницу која је лежала иза њега, могло је да се користи пет прелаза, или пут који је водио око јужног дела гребена. Армија фон Арнима је крајем децембра 1942. кренула према тим прелазима. Отпор Француза је брзо ослабио јер је њихово наоружање великим делом потицало још из првог светског рата. Резултат је био да су два северна пролаза одмах пала у руке Немаца, а за неколико недеља је следио и средњи Фаид-пролаз. Брза интервенција америчких и британских тенковских јединица спречила је да Французи не остану потпуно одсечени. Успех Немаца је корисно утицао на сарадњу Савезника. Цела инвазија у Мароку и Алжиру била је пробни објект за Британце, Французе и Американце. Њихова спремност за сарадњу била је предност у борбама у току целе акције ослобођења северне Африке. Напредовање ка Тунису било је обустављено, а то је значило да је и сарадња стагнирала. Свака од три савезничке нације имала је у Тунису свог врховног команданта. Порази почетком јануара 1943. године пружили су генералу Ајзенхауеру могућност да британског генерала Андерсона постави за врховног команданта. Иако је Андерсон био једини врховни командант, то није значило да је у савезничкој команди владало јединство. За њега је био најважнији директан напад на Тунис – који је, углавном, гребало да изведе 1. британска армија – па зато није имао поверења у Ајзенхауерову одлуку да се америчке јединице концентришу на брдима. Ове Американце предводио је генерал Фредендол, који се није добро слагао са командантом 1. оклопне дивизије, генерал-мајором Вардом. Њихова узајамна антипатија биће касније фатална. Фредендол није делио Андерсоново мишљење да ће Немци напасти на северу, да би тамо опколили Британце. Његова обавештајна служба очекивала је напад јужније. Осим тога, Фредендол није имао поверење у Британце, а нарочито не у Андерсона. Иако су се савезничке трупе припремале за напад на северу, а Фредендолу је наређено да се повуче на западни гребен при првом немачком покушају продора на југу, Американац се ипак спремао на упорну одбрану. Фредендол је при томе негирао све Вардове приговоре, а Ајзенхауер који је 13. фебруара дошао у посету, одобравао је све Фредендолове планове, а самим тим, прећутно, и његову непослушност Андерсону.

kraj-rata-u-africi-2
Фелдмаршал Кеселринг (десно) посетио је Ромела у фебруару 1943. у близини Касерин-пролаза. Немци су тада одлучили да повуку трупе на источни гребен и прекину са нападом.

Амерички војници који су морали да бране брежуљке иза Фаид-пролаза били су беспомоћни када су се у ледено јутро, 14. фебруара, из кланца појавили немачки тенкови и пешадија. Командант северног сектора, пуковник Вотерс, Патонов зет, наредио је да тенкови крену на Немце, али ови су били и сувише лаки. Американцима, који су по Фредендоловој заповести морали да пружају отпор, није преостало ништа друго него да потраже заштиту међу брежуљцима да би се склонили од немачких авиона и немачке артиљерије, и да тамо чекају да немачка пешадија уз помоћ арапских водича пронађе њихова склоништа. У међувремену је резерва из малог места Сиди Бу Зид притекла у помоћ. Али педесетак њихових тенкова типа „Грант“ није успело да се супротстави немачкој сили. Из Маизила-пролаза, који се налазио нешто јужније, напредовала је немачка оклопна дивизија од две стотине тенкова у правцу Сиди Бу Зида. Међу њима се налазило дванаест тенкова најновијег типа, „Марк VI“, који су дати генералу фон Арниму да их испроба у Тунису. Савезници нису могли да сломе надмоћ Немаца, који су осим из Фаид и Маизила-пролаза напредовали и сасвим на југу код Гафсе. Новост о главном немачком нападу на југу споро је стигла до команданата, који су такав напад очекивали на северу. Генерал Андерсон је са Ајзенхауеровом дозволом издао наређење за опште повлачење са источног на западни гребен. По жестокој киши и олуји Американци и Французи су се повлачили између група избеглица из градића и села, из области које су се налазиле између два гребена. Вард је покушао да код Збејтле обезбеди јединицама позадину са на брзину сакупљеним снагама. Америчкој пешадији, која је преживела немачки напад на брежуљцима, најзад је дозвољено да се повуче. Изгубљено је преко две хиљаде савезничких војника, од њих је хиљаду и четири стотине заробљено, међу којима и Патонов зет пуковник Вотерс.

После тога, Савезници су се концентрисали за одбрану на западном гребену, и то на два места: Збиба-пролазу кроз који је пролазио пут ка туниском граду Ле Кефу, важној стратешкој тачки због заштите Британаца на северу; Ел Касерин-пролазу, који је омогућавао прилаз граду Тали и алжирском граду Тебеси, и, најзад, два пута на југу који су такође водили у Тебесу, а требало је да их бране трупе које су се повлачиле из Гафсе, на јужној страни гребена северно од језера Џевида. Андерсон је веровао да ће Немци свој главни напад извести код Збиба-пролаза, па да ће затим кренути ка северу. Због тога је као појачање послао британску оклопну бригаду. Ова је требало да америчким и француским јединицама, које су се још увек налазиле на источном гребену омогући да се повуку заједно са Вардовим јединицама које су и поред великих губитака код малог града Збејтле покушавале да штите снаге у повлачењу.

Већ нешто пре новог груписања, Савезницима је било лакше, захваљујући Вардовом отпору, а и томе што немачка Врховна команда није била јединствена.

Када је дат знак за главни немачки напад, генерал фон Арним је командовао јединицама које су се бориле за пролаз кроз кланце Фаид и Маизила, док је Ромел водио пробој код Гафсе. Ромел је после пада Сиди Бу Зида требало да од фон Арнима преузме 21. оклопну дивизију, да би је употребио за пробој ка Тебеси, а затим на средоземну обалу код града Бона. Резултат овог обухватног маневра требало је да буде потпуно опкољавање савезничких снага у Тунису. Фон Арним је сматрао да је овај план и сувише амбициозан, није веровао да је икако изводљив са ограниченим снагама које су имали. Када се Ромел пробио код Гафсе брже него што се очекивало, затражио је 21. оклопну дивизију. Фон Арним је одбио; дивизија му је била потребна против Варда код Збејтле. Једини који је ову несугласицу могао да реши био је фелдмаршал Кесерлинг. Овај је на дан немачког главног напада био код Хитлера, јер није био обавештен када тачно напад треба да почне. Кесерлинг је сматрао да Ромелов план треба да има предносг и да Ромел треба да постане главни командант осовинских снага у северној Африци. Томе се, међутим, супротставила италијанска Врховна команда. После Ромеловог повлачења из Либије, Италијани нису хтели да прихвате такво именовање.

Када је 15. фебруара, после победа, ово питање постало актуелно, Кеселринг је, из Немачке, наредио свом начелнику штаба да пита Италијане да ли сада Ромел може да постане врховни командант. Тек када је Кеселринг, на пропутовању ка Тунису, лично могао да брани свој став, ово је решено. Ромел је требало да добије команду над 21. и 10. оклопном дивизијом, али прво је морао да крене на север ка Ле Кефу. То је значило да ће опкољавање бити много мање – Ромел је сматрао да је ово решење без икакве фантазије и да доказује лош увид у стратегију борбе.

kraj-rata-u-africi-3
На овој мапи је великим линијама дат преглед последњих борби у северној Африци. Немце и Италијане су за време последње фазе уклештиле савезничке јединице.

Ромел је, дакле, морао на север. Кеселринг се надао да „пустињска лисица“ неће само да послуша не баш брилијантне италијанске наредбе, већ да ће реализовати и своје личне идеје. Али Ромел је хтео Ле Кеф и остао је при томе. Једино се питао да ли до тог места да дође преко Збиба или Ел Кдсерин-пролаза.

Прва могућност била је најбоља, али Ромел је испробао обе. Деветнаестог фебруара је са слабијим јединицама, које је повео са „Марет“ линије, кренуо на Американце, који су и те како били свесни своје слабости, и који су мислили да их чека снажан напад и да Немци покушавају због припреме да са малим трупама прођу кроз кланац, да би их затим напали из позадине. Ипак, издржали су. Први дан је Ромела разочарао. Није успео да прође кроз Касерин пролаз, а још увек није добио од фон Арнима оклопну 10. дивизију. Када се ова најзад појавила био је то само један њен део. Други део дивизије. а у њему и нови тенкови типа „Тигар“ остао је код фон Арнима.

Целе ноћи су Немци и Италијани нападали америчке положаје. Америчким трупама, које су сс браниле у кланцу, није било лако. Оне нису биле навикле на такве борбе, јер се непрекидно пуцало на све стране. Уз то и река која је пролазила северно од Касерина била је доста надошла од непрекидних киша.

Јирген фон Арним, генерал пуковник немачких оружаних снага.

Ослабљени и деморализовани Американци су се повукли рано изјутра, остављајући пролазе ка Тали и Тебеси у рукама Немаца. Ромел је добио терен, али то није значило више од почетка. Његов циљ је био наставити борбу да би 10. оклопној дивизији пружио могућност да стигне до Тале а затим у Ле Кеф. Већ је било време, јер су са „Марет“ линије стизала прва обавештења о борбама претходница са 8. британском Монтгомеријевом армијом која се приближавала. Кеселринг је тог поподнева ручао са Ромелом. Обојица су изгубили веру у свој оперативни план. Двадесет и прва оклопна дивизија није могла да се пробије кроз Збиба-пролаз. Десетој оклопној дивизији је пошло за руком да прође кроз Касерин пролаз. Једна британска јединица која је из Тале притекла у помоћ, уништена је. Изгледало је да се савезнички отпор смањује. Генерал Андерсон је сакупио неколико савезничких пешадијских јединица да би одбранили пут ка Тебеси. Британској 26. оклопној бригади наређено је да задржи Немце између Кесерина и Тале.

Двадесетог фебруара – три дана од битке код кланца Касерин – почео је немачки напад на савезничке положаје. Пут ка Тебеси остао је затворен за трупе Осовине. Тенкови 10. оклопне дивизије су на путу ка Тали наишли на британску 26. оклопну бригаду. Иза брежуљака и жбунова британски тенкови су чекали своје немачке противнике да се појаве на бојном пољу. У датом моменту је сам Ромел преузео команду. Следила је огорчена борба која је трајала читав сат. У сумрак је британски командант, бригадир Данфи, одлучио да повуче своје тенкове. Када је последњи тенк био иза нове линије одједном их се појавило још више. Британци су прекасно открили ко су придошлице. Немци су наиме били запленили један британски тенк па су га поставили на чело своје колоне, и уз помоћ свог „Тројанског коња“ они су по сумраку успели да продру иза британских положаја. Следила је нова битка. Она је трајала три сата, а затим је завладала чудна тишина у којој су се преостали Британци повукли у Талу а Немци се изгубили у јужном правцу. Изгледало је да ће четврта дан битке донети пораз Савезника у правцу Тале. Али помоћ је стигла. После првог немачког напада алармиране су савезничке јединице у Мароку и Алжиру, одређене да чувају базе и транспортне линије превоза и да се припремају за интервенцију у Немачкој, Француској или Шпанији. Јединице британске 9. дивизије, које су биле у својим шаторима код Орана, пробуђене су са наредбом да се одмах упуте на исток. Усред кишне олује, дигли су своје шаторе, и кренули под командом генерала Ирвина. Преко блатњавих путева, увече 21. фебруара, стигли су до Тале; просечно су на дан прешли 250 километара. Двадесет и другог фебруара су Савезници – сада под Ирвином – сачекали код Тале свог противника.

Америчко ваздухопловство се први пут, после дугог времена појавило на ратној позорници. Једна јединица британских тенкова напала је Немце и била потучена. Али до немачког напада никако није долазило. Кеселринг је потражио Ромела и нашао га сломљеног. Немцима је остало само мало бензина за тенкове, немачко ваздухопловство се због магле није појављивало, а борбе на „Марет“ линији су постајале све жешће. Такође се испоставило да ни немачко-италијанске резерве нису биле неисцрпне. Кеселринг и Ромел су решили да прекину са нападом на Касерин-пролаз. Немци су се повукли на источни гребен. Њихови противници су оклевајући пошли за њима. Нису схватали како непријатељ који само што није тријумфовао, сада одустаје од победе. Напад, који је отпочео код источних кланаца био је завршен.

Немци су изгубили хиљаду људи, од којих је половина погинула или нестала, а Американци шест хиљада од којих је било три стотине погинулих.

После успеха Савезника у северној Африци, генерал Ајзенхауер долази у штаб генерала Монтгомерија да честита Британцу на његовој заслузи за победу у рату у пустињи.

Британска 8. армија, која је према Ајзенхауеровом мишљењу била по националном саставу најшароликија јединица на тлу Африке још од времена Ханибала, јер су је чинили Новозеланђани, индијски Гурки, Пољаци, Чехословаци, Французи, Аустралијанци и Јужноафриканци плус, нормално, Британци, освојила је ловоров венац у октобру 1942. године код Ел Аламејна. Двадесет и трећег јануара 1943. године дошло је до искрцавања код либијског града Триполија. Да би олакшао ситуацију Савезника у Тунису, Монтгомери је отпочео са брзим напредовањем. У међувремену је 6. марта Ромел дошао у Меденин да настави борбу са Британцима који су нападали са истока. Битка га је стајала педесет и два тенка. Британци су 20. марта били пред „Марет“ линијом, појасом утврђења између Средоземног мора и сланих језера на југу. Монтгомеријева тактика се састојала у томе да део армије нападне фронтално „Марет“ линију са северне стране, код мора, а други део (Новозеландски корпус) направи велики заокрет око сланих језера, да би напао линију са југа. „Најбољи део напада“, тако пише Монтгомери у својим мемоарима, „је био брзи напад после подне 26. марта, када смо се тукли са сунцем за леђима“. Борба за „Марет“ линију трајала је недељу дана. Резултат је био пробој немачко-италијанске одбране. Монтгомеријеве трупе су заробиле две и по хиљаде војника. Пут ка Тунису и Бизерти био је отворен. У међувремену су се Савезници приближили и са друге стране. Патон је заменио Фредендола, а британски генерал Александер врховног команданта Андерсона. Андерсон је остао командант британске 1. армије. Почетком априла су се Американци сусрели са британским трупама Монтгомерија, које су крчиле пут кроз Гафсу и Габес. Обруч око немачких и италијанских јединица у Тунису је тиме био затворен. Генерал Александер је са Монтгомеријем и Американцима правио планове за последњи напад у Тунису и Бизерти. Американцима на југу наређено је да пређу на север и да се тамо концентришу према Бизерти. Британска 1. и 8. армија требало је да нападну Тунис. Деветнаестог априла је отпочело наступање Савезника. Немачки и италијански војници су се борили у безнадежној бици. Ромел се у то већ раније уверио. Он је после неуспеха у противнападу према Тали, 10. марта, у највећој тајности напустио Тунис. Одлетео је за Рим, а затим код Хитлера да га убеди да туниска обала мора да се евакуише. Уместо тога, дато му је на знање да може да оде на боловање. Генерал фон Арним је преузео команду над групом армије „Африка“, а над немачком 5. оклопном армијом генерал Верст.

kraj-rata-u-africi-5
Крај рата у северној Африци: немачки и италијански заробљеници се окупљају у близини обале да би што пре били отпремљени. Било их је преко 250.000.

То није дуго трајало. Седмог маја су британске оклопне дивизије ушле у Тунис, док је америчка пешадија напредовала ка Бизерти. Американци су морали да се упорно боре за коту 609, која се налази јужно од Бизерте, а бранили су је немачки падобранци. После 7. маја Савезници су кренули ка обали, те је тиме њихово напредовање добило карактер акције чишћења. Тринаестог маја је и то завршено. Фон Арним је капитулирао са немачким трупама, а италијански команданти су га следили. Заробљено је више од две стотине и педесет хиљада немачких и италијанских војника. Тиме је завршен рат у северној Африци.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *