Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Британска варијанта Сицилија-Балкан

0
(0)

Упорни Черчил

Пре него што је почела савезничка инвазија на Сицилију Черчил је у једном писму турском председнику Исмету Иненију изнео шта жели да постигне освајањем Сицилије. Рекао је да ће заузимање Сицилије изазвати слом Италије, а „слом Италије, како је писао Черчил, омогућио би контакт са западним Балканом, и са веома охрабрујућим отпором који пружају и генерал Михаиловић у Србији и партизани у Хрватској и Словенији, па ће ове операције изазвати највеће врење широм Балкана“. У писму Стаљину од фебруара 1943. Черчил је још прецизнији: „Освајањем Сицилије очистићемо Средоземље, убрзати слом Италије, што ће имати утицаја на Југославију и Грчку… Томе треба одмах да уследи операција у источном Средоземљу, вероватно против Додеканеза…“

Још у Казабланци било је говора о томе да ће се размотрити варијанта Сицилија-Балкан, ако савезничке снаге наиђу на већи отпор Немаца и Италијана на Сицилији. Амерички генерали били су огорчени због њиховог ангажовања на Средоземљу и операција на Сицилији. Генерал Марк Кларк отворено каже: „Ми не можемо добити рат заузимајући острва“. А амерички генерал Ведемејер пише: „Ми смо били присиљени да средином 1943. године прихватимо извођење операције против једног острва…“ Све је то био својеврстан отпор британској периферној стратегији и Черчиловом наваљивању да се Савезници ангажују што више у Средоземљу, па чак и да се искрцају на Балкан.

cercil-put-vasington
Черчил са својим штабом, на путу за Вашингтон.

Конференција у Казабланци оставила је отворено питање: Шта радити после десанта на Сицилију?

И у Лондону и у Вашингтону почеле су припреме за будуће савезничке операције. Амерички органи стратегијског планирања били су решени да се за идућу конференцију између Рузвелта и Черчила боље припреме. Истицали су да неће ни у чему да устукну пред британским предлозима. На састанку у Белој кући, 2. и 8. маја 1943, Рузвелт и начелници америчко-британских генералштабова разматрали су будуће савезничке операције. Тада је Рузвелт истакао предности десанта у Француској и дао му приоритет пред операцијом у Средоземљу. То је била значајна одлука другог светског рата.

И у Лондону су радили на плановима будућих операција. Черчил је 2. априла 1943. писао Комитету начелника генералштабова: „Ми морамо бити спремни са нашим плановима у источном Средоземљу“, и додао: „У сваком случају, уништење италијанске флоте мора се сматрати као најважнији циљ да би се добила десантна упоришта на далматинској обали, тако да можемо подстаћи устанике Албаније и Југославије и снабдети их оружјем, намирницама, а можда и командосима. Верујем да ће Михаиловић, упркос своме садашњем, природном, као у лисице лукавом ставу, бацити целокупне снаге против Италијана у моменту када ми будемо у стању да му пружимо неку ефикасну помоћ. Очигледно“, закључује Черчил, „да се на овоме бојишту отварају велике могућности…“

Три дана пре него што је у Југославији почела битка на Сутјесци, 12. маја 1943, на савезничкој конференцији „Трајдент“ у Вашингтону, поставило се питање куда ће Савезници после Сицилије? Пошто је подробно изнео ситуацију у Средоземљу, Черчил је указао на повезаност савезничких операција у Средоземљу са Балканом и тада рекао: „Друго снажно дејство елиминисања Италије из рата осетило би се на Балкану, где велике снаге Осовине тешком муком сузбијају родољубе разних народности. Освајање Италије било би, такође, значајно за операције ради успостављања контакта са Југославијом. У случају да се избаци Италија из рата, њене ваздухопловне и поморске базе моћи ће да послуже Савезницима за продужетак ратних дејстава на Балкану и у јужној Европи…“

Овој конференцији присуствовао је амерички адмирал Лихи, начелник штаба председника Рузвелта, који је добио утисак да Черчил „јако наваљује да се изврши упад на Балкан“.

На конференцији у Вашингтону прихваћен је амерички план за десант у Нормандији у пролеће 1944. године, а није прихваћен британски предлог да се после Сицилије изврши десант у Италију или на Балкан, иако су се сложили да се Италија избаци из рата, али није речено како и када. Черчил није био задовољан. Због тога је одмах отпутовао из Вашингтона са генералом Маршалом у Алжир, у штаб генерала Ајзенхауера, да би размотрио план операција за елиминисање Италије из рата.

И у Алжиру је Черчил поновио исто што је говорио и на конференцији у Вашингтону. И овде су неки амерички команданти били убеђени да Черчил, и поред свих опрезних изјава, иде на то да доведе до „велике војне на Балкану“. Историчар Фајс у Черчиловим иступањима види покушај „да прокрчи пут својим стратегијским плановима, који су му се врзмали у глави. Као што се доцније видело, у њима је било замишљено да, кад операције у Италији допусте, савезничке снаге пређу Јадранско море, искрцају су у Југославију и ту, заједно са партизанима, пођу према Бечу и Немачкој, а можда се негде на том подручју удруже са совјетским снагама…“

Амерички генерал Маршал и његови сарадници у Алжиру билу су непопустљиви. Тада се догодио мали инцидент. На састанак у Алжир дошао је и британски министар иностраних послова Идн и изнео ситуацију са Турском. Рекао је да ће Турска постати пријатељскије расположена „кад наше трупе буду стигле на подручје Балкана“. Чим је Черчил то чуо, одмах је упао у реч Идну и изричито изјавио „да се не залаже за одашиљање било какве војске на Балкан ни сад ни у блиској будућности“. Овом упадицом Черчил је желео да прикрије своје праве намере и да не изазове још веће негодовање Американаца. Идн се затим одмах сагласио да неће бити потребно да се на Балкан доводи војска. Међутим, већ у јулу 1943, дакле ни читава два месеца касније, Идн је веома децидирано изјавио да је за то „да се рат пренесе на Балкан“.

Када се у Алжиру разматрало евентуално савезничко искрцавање на Балкан, после освајања Сицилије, Черчил је сасвим одређено говорио о далматинској обали као могућој варијанти десанта. Састанак је, међутим, завршен без одлуке куда да се усмере савезничке операције после Сицилије. Одлучено је само да се генералу Ајзенхауеру стави у задатак да у току борби за Сицилију поднесе план наредних операција. Тек на трећој савезничкој конференцији у 1943. години, одржаној у Квебеку од 14. до 24. августа, решено је да се после Сицилије изврши десант на југу Италије. Али то је било већ после пада Мусолинијеве владе, када је влада маршала Бадоља прихватила услове капитулације.

Од тада је британска стратегија упорније ишла на то да се реализује балканска варијанта десанта, при чему ће све доминантније место добити Истра као могуће подручје великих операција, одакле би уследило пробијање кроз тзв. Љубљанска врата и отварање пута за Беч и Панонску низију.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *