Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Десант на Сицилију

4.7
(3)

Денкерк за Силе Осовине

Тринаестог маја 1943. године сер Херолд Александер могао је да јави Черчилу: „Сер, моја је дужност да вам јавим да је ратни поход у Тунису завршен. Ми смо господари северноафричке обале“.

sicilija-1
Препун брод за искрцавање приближава се обали Сицилије, под заштитом артиљерије са крстарице.

Истог дана, велики адмирал Дениц, врховни командант немачке ратне морнарице налазио се у Риму ради договора са Мусолинијем и италијанским адмиралима. За време ових разговора било је јасно да нико не може да тврди где ће се Савезници искрцати. Велика концентрација бродова, десантних чамаца, авиона и јединица у северној Африци предсказивала је да следећа велика операција треба да се очекује у области Средоземног мора. Али, Средоземно море је велико. Кружиле су разноразне гласине. Шпански амбасадор у Португалији испричао је свом италијанском колеги у Лисабону да сигурно зна да ће Савезници истовремено напасти три места: јужну Француску, Балкан и Сардинију или Сицилију. Ово је потврђено и преко италијанског конзула у Тангеру. Чак је и датум био познат: 17. јуни. Једна личност „на високом положају“ у врховном штабу шпанског ваздухопловства казала је 19. јуна једном италијанском агенту у Мадриду да ће Савезници сигурно да нападну Сардинију („ноћас или сутра“). Турски војни аташе у Будимпешти (сматрало се да је врло поуздан, јер му је ташта била Немица) био је убеђен да ће Савезници отпочети искрцавање у Апулији. Конференција у Риму није била од велике користи за адмирала Деница, па је тако, када се сутрадан вратио, своме Фиреру могао да пренесе само мноштво нејасних претпоставки. Хитлер међутим, више није био забринут. „Напади Савезника биће најпре усмерени на Сардинију и Грчку“, знао је поуздано. Био је потпуно убеђен у исправност докумената који су уз шпанску обалу нађени код леша утопљеника „мајора Виљема Мартина“. На основу тога, немачка Врховна команда је послала неколико великих контигената трупа из Француске и лука на Јадранском мору у Грчку.

sicilija-2
Док се искрцавају резерве, прави се пут, како би на обалу могла да се пребаце тешка возила.

Оклопна дивизија је послата на Сардинију, обалске батерије у Грчкој су добиле појачање, а минополагачима, који су у то време постављали мине пред обалу Сицилије, наређено је да оду у Грчку. Исто такво наређење добила је већина немачких разарача који су се налазили у водама око Сицилије. Још 9. јула (један дан пре напада Савезника на Сицилију) врховна команда немачке Ратне морнарице јавила је вицеадмиралу Ругеу у Италији: „Сардинија и Корзика су први циљеви (…). Напад на Грчку је врло вероватан“. Али било је доста италијанских адмирала и немачких генерала који су друкчије мислили. Обавештајна служба италијанске морнарице сматрала је, 26. јуна, да је напад Савезника на Грчку искључен и изјавила да је Сицилија једини циљ Савезника. Ни фелдмаршал Кеселринг није веровао документима фамозног мајора Мартина (чији леш су Савезници „подметнули“ ради заваравања Немаца). Двадесетог јуна је послао оклопну дивизију „Херман Геринг“ на Сицилију. Крајем маја, осовинске снаге на Сицилији добиле су новог команданта: генерала Алфреда Гуцонија, који је реално гледао на ситуацију и који нимало није био оптимистички расположен када је 14. јуна поднео Мусолинију рапорт. Од целе флоте и приобалних бродова, од којих је већином зависило снабдевање Сицилије, остало је после ваздушних напада свега четрдесет мањих бродова. Хлеба и меса је било мало на острву. Недостајао је и угаљ за локомотиве. Становници, који су за време бомбардовања евакуисани из градова, живели су под лошим хигијенским условима. Већина Сицилијанаца није више веровала да ће Италија да добије рат, те се и надала да ће Савезници ускоро да стигну како би њиховој беди што пре дошао крај. Али Дуче је узвикнуо да ће његова армија да победи непријатеља „на води“. То није било самообмањивање. Заиста је 10. јула више од 300 000 прилично добро наоружаних војника италијанских и немачких јединица стајало на Сицилији. Њих више од 100 000 припадало је моторизованим дивизијама. То је – бар на папиру – било сасвим довољно да се супротставе Савезницима. Генерал Александер, који је као командант 15. групе армија руководио копненим операцијама искрцавања на Сицилији, био је потпуно у праву када је рачунао на жесток отпор. Први пут је требало да Савезници изведу велику комбиновану операцију искрцавања, тако да је требало доста времена да се направи прихватљив план напада. Основни план, који је у марту генерал Ајзенхауер одобрио, садржао је следеће тачке: 1. Циљ је освајање Месине да би се Сицилија потпуно изоловала. Град мора да се освоји са копна јер је прилаз Сицилији кроз Месински мореуз немогућ, а и сувише удаљен од савезничких база да би ловци могли да пруже заштиту. 2. Најмање две сицилијанске луке, најпре Катанија и Палермо, треба да се раније заузму, јер без заузимања једне луке не би било могуће допремити довољно материјалних средстава и ојачања за освајање острва. 3.  Пошто су из напада на Оран, у новембру 1942, извукли искуство да лука са добром одбраном не треба да се нападне са мора, прво искрцавање на копно Сицилије треба да се изврши на најмање насељеном југу острва. 4. Места за десентирање требало би да одговарају следећим захтевима: да имају равничарску пешчану обалу, добру везу према унутрашњости и да су близу аеродрома који су потребни савезничком ваздухопловству. 5. Девет дивизија (четири америчке, четири британске и једна канадска) стоје на располагању за напад. 6. Неопходно је задобити премоћ у ваздуху дан пре десанта и брзо освојити непријатељске аеродроме у југоисточном делу острва. 7. Савезничке поморске снаге морају да загосподаре сицилијанским водама и треба да се предузму такве мере које би италијанску морнарицу задржале у лукама.

sicilija-3
Британски војници се пробијају кроз опустошене улице Катаније, једне од најважнијих сицилијанских лука.

При дефинитивном плану напада, који је завршен у мају, подељене су дужности међу Савезницима. Две десантне ескадриле транспортоваће трупе и материјал на Сицилију. Западна десантна ескадра, која је стајала под командом адмирала Хјуита, састојала се већином од америчких бродова и требало је да пребаци америчке трупе на јужну обалу Сицилије између Ликате и Скољитија. Британска источна десантна ескадра под командом вицеадмирала Рамсеја, имала је за задатак да превезе британске трупе на полуострво Пакино у Заливу Ното, на малој удаљености јужно од Сиракузе. Оба сектора су се узајамно граничила. Генерал Патон је био командант америчке 7. армије, а Монтгомери је командо- вао британском 8. армијом појачаном једном канадском дивизијом. На Малту је дошао врховни савезнички штаб, у којем су били генерали Ајзенхауер и Александер и адмирал Канингем, командант заједничких поморских снага.

Као најпогоднији датум за десант (О-дан) одређен је 10. јули. Водило се рачуна о томе да искрцавању са мора треба да претходи ваздушни десант падобранаца и једрилица. Падобранци не скачу радо по мраку, док пешадијске јединице више воле да ступе на обалу под тамним огртачем ноћи да би се до свитања већ учврстиле. Десетог јула требало је да месец сија за време операције из ваздуха, а заћи ће када се пешадијске јединице искрцају на обалу. Био је то смео план. Још никада толика војска није са мора ступила на тло непријатеља на тако широком фронту. Више од осам ојачаних савезничких дивизија требало је да са целокупном опремом и подршком тенкова, возила и тешког наоружања ступи на обалу дугу готово 200 километара. Лоше садејство са ваздухопловством представљало је тешкоћу која се јавила још у самом почетку, при прављењу планова. Највиши команданти ваздухопловства сматрали су да десанту на Сицилију најбоље могу помоћи ако претходно униште непријатељске ваздухопловне снаге у зони десанта и онеспособе непријатељске аеродроме. Они нису хтели ништа јасно да кажу о начину на који би потпомагали копнену војску и морнарицу за време акције. Адмирал Хјуит се још у априлу у писму адмиралу Керку жалио: „Изгледа да ваздухопловство жели сопствени „шоу“, независно од нас“. И то је било тачно. И амерички и британски команданти ваздухопловства хтели су да докажу да њихове ратне снаге могу да победе само у некоординисаним операцијама. Замало да ово држање није проузроковало фаталне последице. Када је, наиме, са северноафричке обале кренула према Сицилији америчка и британска армада, била је без икакве заштите из ваздуха, што је изазвало опште незадовољство. Генерал Патон се обратио адмиралу Хјуиту са молбом да добије неколико носача авиона, а овај му је одговорио: „Ви можете све да захтевате од ваших морнаричких команди, али за нас ваздухопловство неће ни прстом да мрдне!“ У Атлантском океану се налазило свега неколико носача авиона који су били неопходни за уништавање подморница. Ипак би било погрешно закључити да је савезничко ваздухопловство само веома мало допринело успеху десантне операције на Сицилији. Напротив. Месец дана пре почетка десанта непрекидно су бомбардовали аеродроме и луке на Сицилији, Сардинији, Грчкој и Италији. Резултат је био да је на Сицилији на дан искрцавања свих дванаест важних ваздухопловних база, осигураних противавионском одбраном, било неупотребљиво за силе Осовине. Могло је да се слеће само на неколико провизорних писта код Ћербинија.

sicilija-4
Преглед савезничких операција на Сицилији. Десант је изведен у југоисточном делу острва, одакле су Савезници продужили наступање у унутрашњост Сицилије. Седамнаестог августа 1943. Сицилија је била потпуно у савезничким рукама и могла се предузети следећа операција.

Седмог и осмог јула је савезничка армада кренула пуном паром из северноафричких лука у зоне за прикупљање, јужно и западно од Малте. Ту је, 9. јула, десантна ескадра морала да буде на окупу, да би потом свако отпловио ка свом одређеном циљу. Амерички ратни дописник Ерни Пајл, који је у тим данима био на врхунцу популарности, описује како је на палуби „Бискејна“ испловио из луке Бизерте: „Одједном је преко звучника издата наредба: „Леви бок. Пажња!“ На крову царинске зграде, тешко оштећене бомбама, на крају дока, постављена је почасна стража од људи из британске и америчке морнарице, свака са сопственом заставом. Зачуо се сигнал трубом, официри су отпоздравили, стражари су стали мирно. Када је замукнуо последњи тон трубе, настала је мртва тишина, нико није говорио. Готово бешумно смо запловили поред њих и кренули у непознато…“ Деветог јула је сваки брод добио поруку адмирала Канингема: „Један од најзнаменитијих подухвата овога рата стоји пред нама: први пут ћемо непријатеља да нападнемо у његовој земљи (…). Наш циљ је јасан и дужност нам је да ову огромну експедицију за најкраће могуће време успешно завршимо (…). Да би извршили ову дужност мораћемо много да ризикујемо. Сигурност наших бродова (…) долази на друго место или треба потпуно да се избаци ако извршење задатка тако захтева (…). Имам потпуно поверење у одлучност, знање и упорност свих којима је поверена ова операција“.

Претходних недеља је време било непрекидно сунчано и мирно. Осмог јула, међутим, сунце је зашло на потпуно црвеном небу, а сутрадан је ветар дувао јачином од 6 до 7 бофора. Таласи су преливали палубу великих транспортних бродова, а шта се са мањима дешавало описује Ерни Пајл: „Стално су потпуно нестајали при спуштању таласа, да би следећег момента били толико подигнути увис, да је изгледало да ће бити потпуно избачени из воде (…). Један од официра је пао са десантног брода, али брод који је пловио на четвртом месту иза њега успео је да га извади из воде. Надали смо се да ће ветар да се смири при свитању. Али то се није догодило. Официри су покушавали да на рачун тога праве шале за време вечере (…). Никада у животу нисам био толико депримиран“. За време прве вожње, адмирал Хјуит је озбиљно размишљао о томе да јави Канингему да је боље да се напад одложи. Али ипак то није учинио. На Малти су Ајзенхауер и Канингем били јако узбуђени. Ипак су решили да ништа не предузимају и да се операција изведе. То је била одлука које ће се Ајзенхауер сећати једанаест месеци касније, у предвечерје инвазије у Нормандију. Операција је започела.

sicilija-5
Војници британске 8. армије који су се пре тога борили у пустињи, нападају железничку станицу на Сицилији. За њих је то био потпуно нови терен.

Док су се конвоји приближавали Сицилији по узбурканом мору, непријатељ је већ био алармиран и посео положаје. Италијани су приметили извиђаче који су 8. јула кренули са гуменим чамцима из подморница и веслали према обали Ђела. Деветог јула је из авиона примећено укупно шест конвоја код Пантелерије и Малте, а у 18,40 су узбуњене све немачке јединице на острву. У току вечери сваких двадесет до тридесет минута су стизала нова обавештења о великим концентрацијама бродова пред обалом Порта Емпедокла и Сиракузе. У један час ноћу је генерал Гуцони обавестио о безизлазној ситуацији и наредио да се блокирају луке Ликата и Порто Емпедокле. Пред обалом Ликате налазила се, већ од 5. јула, британска подморница „Сафари“. Ноћу се приближавала што ближе обали да би извиђачи изишли на копно, а преко дана налазила се на дну мора, неколико миља далеко од обале. Сада је куцнуо час за подморницу „Сафари“. Требало је, наиме, да она послужи као маркација места одређеног за десантне бродове. Отприлике око 22,30 појавила се у близини „Сафарија“ тамна сенка разарача „Бристола“. За моменат је на оба брода владало узбуђење и неповерење. Светла нису смела да се употребе, свака радио-веза била је забрањена. Тада је неки типични амерички глас са „Бристола“ викнуо „Хело“, а са „Сафарија“ се јавио такође типични британски глас „Хело“! Свима као да је пао камен са срца, нарочито посади на „Бристолу“, јер су сада били сигурни да су нашли правилну позицију. Разарач је уперио сноп великог рефлектора право на југ. Други бродови су одмерили растојање до ознаке, одредили позиције, и окренули рефлекторе да жмиркају ка мору. Док се са бродова јасно могло да види жмиркање светла и пожари које су савезнички бомбардери проузроковали избацујући свој товар изнад Сицилије, армада се полако ближила обали. Ланци којима су сидра била причвршћена су звекетали. Одједном су на обали бљеснула три, четири, пет рефлектора. Сви снопови светла су били уперени на командни брод „Бискејн“, тако да се око двадесетак минута на палуби брода могла да чита књига. На велико изненађење Американаца, још увек нико није отварао ватру. Разлог је био једноставан. Италијани су у овој области имали само краткометне топове. Зато су одлучили да сачекају са ватром док трупе не ступе на обалу. Када су у зору, у 4,10 часова, први војници појурили на обалу, мокри до коже, и напаћени од морске болести (маринци се увек чуде како пешадија брзо оздрави после грозне морске болести, чим крочи ногом на чврсто тло и треба да се бори за живот) пакао је отпочео. Почела је ватра из митраљеза, граната, бомби, али су Италијани брзо били отерани са обале снажном ватром са бродова. Пружање отпора није трајало дуго. За четрдесет и пет минута је већи део италијанских војника побегао из бункера, потпуно ошамућен огромном борбеном снагом која се појавила из ноћне тмине.

У другим секторима су Италијани често бежали а да нису ни отворили ватру. Амерички ратни дописник италијанског порекла Микаеле Киниго чуо је како звони телефон у једном напуштеном штабу. Звао је поспани италијански генерал који је љутито питао, шта је истина од свих тих глупих гласова да су се Американци искрцали у његовом сектору. Киниго га је умирио: „Не видим ниједног Американца, генерале!“ А у 11,30 часова је лука Ликата била у америчким рукама.

Али искрцавање није свуда ишло тако глатко. Код Ђеле је пошло наопако са покушајем америчке 82. ваздушно-десантне дивизије да се спуста на копно Сицилије. То је било прво ноћно ваздушно десантирање у овом рату и због више узрока (јак ветар, лоша навигација и недостатак искуства) падобранци су избачени на обалу у ширини од сто километара дуж обале. Неки су чак пали у британски сектор десанта. Само део једног батаљона је стигао на одређено место: на раскрсницу коју су блокирали и неко време тврдоглаву бранили од немачких тенкова који су напредовали према обали.

На овом сектору су тенкови представљали велику опасност. Са свих страна, из унутрашњости острва, кретали су ка обали и да није било морнарице, која је врло прецизном ватром тукла непријатељске тенкове и јединице и успела да их натера у бекство, вероватно не би дошло до успостављања мостобрана код Ђеле. На америчком сектору десанта код Скољитија је у ноћи између 11. и 12. јула дошло до страшног неспоразума, који је, по адмиралу Керку, морао да се припише лошем садејству са ваздухопловством. Око 22,50 часова немачке топовњаче почеле су јак напад на савезничке бродове, који су се овде налазили пред обалом. Док је дуел између противавионске артиљерије са крстарица и разарача и топовњача био још у пуном јеку, адмиралу Керку је јављено да је једна ескадрила америчких транспортних авиона кренула да на његовом сектору спуста падобранце. Одмах је опоменуо: „Не отварајте ватру у правцу обале“. Но, већ је било касно. Не само ватра са бродова, већ и противавионска артиљерија америчке копнене војске буквално је расцепала ескадрилу на комаде. Све што им је после тога преостало, било је да неколицину преживелих покупе из мора.

Нешто слично десило се и 1. британској ваздухопловној бригади. Монтгомерију је речено да што пре са својом 8. армијом освоји луке Сиракузу и Катанију, па да затим крене ка Месини на северу. Да би овај план успео, било је неопходно да неколико мостова падну неоштећени у руке Британаца. Према плану, први мост, Понте Гранде код Сиракузе освојен је у ноћи између 9. и 10. јула, иако са великим губицима. Заузеле су га јединице које су доведене једрилицама. Други мост, Понте Примосоле код Катаније, требало је да освоји 1. ваздушно-десантна бригада у ноћи између 13. и 14. јула. Када су се транспортни авиони, при месечевој светлости, приближили сицилијанској обали, морнарици се учинило да су то немачки бомбардери, те је отворила ватру на сопствене авионе. Неколико запаљених транспортних авиона типа „Дакота“ струшило се у море. Други су тако тешко оштећени, да су морали да се врате у своје базе у северну Африку. Пошто је њихова формација била разбијена, многи од неискусних америчких пилота, нису могли поново да се врате на правилан курс лета. Неки пилоти су дали знак за скакање још док су се авиони налазили над морем. Неки су, у паници, летели тако ниско, да су падобранци при спуштању имали доста прелома ногу. Само неколико „Дакота“ стигло је на циљ. При свитању, Понте Примосоле освојило је, отприлике, две стотине и педесет људи, којима су стајала на располагању три противтенковска топа, два минобацача и један митраљез. Три стотине италијанских заробљеника правили су им друштво. Они нису знали да се те исте ноћи, у истој области, спустио батаљон немачких падобранаца због појачања гарнизона у Катанији. Међутим, неколико часова касније, пошто су Месершмити већ отворили на њих ватру, упознаће се са својим немачким колегама, који су извели жестоки противнапад. Британски падобранци су успели да се одрже цео дан. Успели су да уклоне динамит који је постављен за рушење моста, али ипак су увече морали да попусте пред немачком надмоћности. Понте Примосоле је 16. јула, при свитању, неоштећен поново освојен од предњих делова 8. армије, пошто Немци нису могли да поставе нови експлозив. Успело је друкчије него што се очекивало, но циљ је био постигнут. Десант је успео. Савезници су успоставили мостобран на јужној и југоисточној области Сицилије. Сада је, по плану, 8. армија преко Катаније требало да настави пут ка Месини, док би их Американци бочно штитили. Американцима, који су до 15. јула пребацили на обалу више од 200 000 људи, у почетку је било најлакше. Брзо су освојили западни део острва, а већ 22. јула Палермо.

Фелдмаршал Кеселринг је 12. јула посетио штаб генерала Гуцонија у Ени. Оно шта је тамо чуо и видео давало је мало повода да буде оптимиста. Противнапад дивизије „Херман Геринг“ није успео. Сиракуза и Аугуста су биле заузете. Неколико аеродрома је већ било у рукама Савезника. Кеселринг је схватио да је Сицилија изгубљена и да је још само могло да буде говора о успоравању савезничког напредовања, да би се ојачала одбрана Италије. У сваком случају, требало је да се потруди да немачке дивизије имају што мање губитака и да, најзад, могу са свом својом опремом да се евакуишу у Италију. Зато је Месина требало да што дуже остане у њиховим рукама.

sicilija-6
На једном сицилијанском аеродрому генерали Монтгомери, Бедел-Смит, Патон и Александер (с лева надесно) договарају се о акцији.

Али дошло је до тешкоћа у напредовању 8. армије. Монтгомеријеве јединице су се, већ после освајања Понте Примосоле, заглавиле у равници код Катаније. Монтгомери је морао да јави Александеру да ће фронтални напад у правцу Месине стајати и сувише тешких жртава и да би зато радије ишао около, лево око брда Етне. Александер се сложио. Монтгомеријева тактика је била схватљива. Као што је код Ел Аламејна, тако је и сада уместо фронталног напада, једним заокретом могао да поштеди своје јединице. Ипак се ситуација на Сицилији нешто разликовала. Ако би одустали од првобитног плана, Британци би морали да напусте равни терен и крену преко брдовитог подручја Етне по коме би тенкови могли тешко да се крећу, где морнарица не би могла да пружа помоћ својом артиљеријом и где би непријатељ могао лако да се прикрије. То је значило губљење времена, а Немци су баш то и хтели, јер им је било потребно време да припреме јединице за повлачење и евакуацију преко Месинског мореуза. Деветнаестог јула су се Хитлер и Мусолини срели у северноиталијанском граду Фелтру. Дуче је дошао као просјак и молио је за више оклопних дивизија и 2000 авиона ради одбране Сицилије. Хитлер се раздрао да не може да уради више осим да пошаље на Сицилију 29. оклопно-гренадирску дивизију и 1. ваздушно-десантну дивизију, и да Италијани, најзад, треба да почну да ратују. Пешадија, а не тенкови, мора да спасе Сицилију! У сваком случају је Месински мореуз требало да се осигура. Дуче се вратио тмуран у Рим, где је 25. јула изгубио власт. Заменио га је маршал Бадољо и затворио га. Одмах после пада Мусолинија, фелдмаршал Кеселринг, врховни командант „Југа“ (истовремено је то била Група армије „Ц“) позвао је команданте немачких дивизија на Сицилији у свој штаб у Фраскатију, да. би са њима продискутовао о евакуацији Сицилије. У међувремену су Савезници, по пакленој врућини, крчили себи пут ка Месини; Американци дуж северне обале, Британци по брдовитом неплодном терену Етне. Речна корита су била сува, путеви прашњави, а воде готово нигде није било.

sicilija-7
Тенкови британске 8. армије типа »шерман« 5. августа пролазе улицама сицилијанске луке Катаније.

Трећег августа су Италијани већ почели да пребацују своје јединице на копно, независно од Немаца. Помоћу два-три мала пароброда, успели су да у року од шест дана пребаце 7000 људи на дугу обалу Месинског мореуза. Немачка евакуација је отпочела 10. августа. При томе су употребљавали десантна средства пројектована и направљена, у ствари, за инвазију Британије 1940. године. Пребачени су из Француске, што је брже било могуће, и могли су да носе товар од шездесет тона (девет до дванаест камиона), брзином од десет чворова. На обе обале Месинског мореуза Немци су поставили више од 150 топова тешке артиљерије и велики број лакших топова и митраљеза. По мореузу су непрекидно патролирали разарачи и торпедни чамци заједно са чистачима мина. Изгледало је да је ова заштита довољна да би се реализовала евакуација осовинских јединица са Сицилије. Адмирал Канингем је морао да изјави, да сада, када није успело Монтгомеријевим јединицама да брзо освоје Месину, „није постојао никакав ефикасан начин било са мора било из ваздуха, да се спречи немачка и италијанска евакуација Сицилије“. Месински мореуз није шири од четири километра и са једне обале на другу може да се дође за мање од једног часа. Батерије и рефлектори на обе обале онемогућиле су да савезничке поморске снаге уђу у мореуз. Немци су ноћу евакуисали трупе, тако да су били ослобођени озбиљног ометања од савезничких ваздухопловних снага. Ипак може да се постави питање зашто савезничке поморске и ваздухопловне снаге нису уложиле више напора да неутралишу немачку артиљерију на обема обалама Месинског мореуза. Унапред је било сигурно да би то стајало велике губитке. Али, зар не би уништење бар три немачке дивизије превагнуло над тим губицима? Одговор на ово питање може само да се да ако се схвати како су савезнички команданти у то доба гледали на будуће операције. Мусолини је био смењен, а потпуна капитулација Италије није била искључена. Да ли је онда још имало смисла жртвовати много људских живота и скупог материјала у Месинском мореузу? А ако Италија неби капитулирала, у блиској будућности и тамо би морали да се изведу напади на италијанско копно. Узевши у обзир ове евентуалне операције, било би неодговорно ризиковати велике губитке у Месинском мореузу. И тако се игра – „бродару, могу ли да се превезем“ – између Сицилије и Калабрије наставила без сметњи. За време евакуације Сицилије, за шест дана и шест ноћи пребачено је више од 39 000 Немаца (од којих 4444 рањеника), 9605 камиона, 47 тенкова, 94 комада тешког оружја, више од 2000 тона муниције и горива и отприлике 15 000 тона намирница. Италијани су успели да пребаце на копно 6200 људи, 227 камиона, 41 тешко оружје и 12 магараца! Било је то, по речима генерала фон Зенгера, „победоносно повлачење“ – Денкерк за силе Осовине. Прве америчке јединице су 17. августа ушле у напуштену и бомбама разорену Месину. Два часа касније стигли су и предњи делови 8. армије. Сицилија је била освојена, али орао је одлетео. Орао, чије канџе ће се још и те како осетити за време операција на италијанском копну.

sicilija-8
Савезничко амфибијско возило типа »дак« пролази улицама градића Монреале код Палерма.

Осма армија је почела с прелазом на Калабрију 3. септембра. Задатак је био да брзо нападну Немце у нади да ће се немачке јединице повући из Салерна, да би појачале позиције у Калабрији. Као што се и могло очекивати, Монтгомери је хтео да што мање ризикује. Недељу дана после освајања Месине могле су већ да се пребаце јединице у Калабрију. И Ајзенхауер је захтевао да се то што пре учини. Но „Монти“ је прво поставио на стотине топова поред обале. Ови су 3. септембра отворили снажну артиљеријску ватру, која је, вероватно, углавном била непотребна. Готово без икаквог отпора 8. армија је могла да ступи на италијанско тло.

Са више тачки гледишта, десант на Сицилију био је поучан. Искуство стечено при поморском десанту осигураће касније успех при освајању нормандијске обале. Садејство копнених и ваздухопловних снага могло је позитивно да се оцени. Копнена војска не само што је била захвална морнарици за гостопримство на бродовима, већ и за храброст и умешност при одашиљању на обалу десантних чамаца, као и начин на који су ратни бродови после десанта пружили помоћ са одлично усмереном артиљеријском ватром. Ово је зачудило све пешадијске команданте који се никада нису усудили да се надају да крстарице и разарачи могу тако прецизно да гађају циљеве на обали. Ратно ваздухопловство је увидело да је потребно веће садејство са морнарицом и копненом војском. Што се тиче делимично неуспелих ваздушних десанта, Ајзенхауер је морао да призна: „Наши губици били су неопростиво високи, а кривицу би требало да деле копнена војска, ваздухопловство и морнарица, док ја, сам, велики део кривице узимам на себе, јер сам пропустио да се потрудим за боље мере предострожности, како би се неспоразуми спречили“.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *