Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Несугласице око другог фронта

5
(1)

Италија-да или не?

На конференцији у Казабланци, јануара 1943. године, било је јасно да ће Италијани и Немци бита поражени у северној Африци. Није се, додуше, још знало када ће до тога доћи, али је било извесно да ће то да се догоди. А шта онда? Начелници штабова и највиши руководиоци разматрали су разне могућности. Било је сигурно да ће, у сваком случају, ратна позорница морати да се пресели у Европу, јер Немачка је била и остала непријатељ број један. Стаљин је сматрао да је само Нормандија погодна за напад на Немачку, и то је дао на знање Черчилу још у августу 1942. Тамо би америчке и британске трупе морале да изведу велику инвазију. Западни савезници су вeћ имали сличан план за искрцавање у Француској, а назван је „Слеџхемер“, што значи ковачки чекић. Приликом припрема се, међутим, испоставило да се у кратком временском року овај план не може успешно да изведе.

drugi-front-evropa-1
Британски премијер Черчил конферисао је 1943. у северној Африци о другом фронту са Идном, Еленом Бруком, Тедером, Канингемом, Александером, Маршалом, Ајзенхауером и Монтгомеријем.

Зато је и одложен до пролећа 1943. године, а његово кодирано име промењено је у „Раундап“, што би значило сатерати или ухапсити. Због десанта у северној Африци, „Раундап“ се ни у ком случају не би могао да изведе у пролеће 1943, па у ствари ни до краја 1943. године.

У Казабланци су Американци, које је предводио начелник њиховог генералштаба Маршал, јасно изразили да искрцавање у западној Француској треба да добије првенство. Ако ова операција и није могла да се изведе 1943, то се у области око Средоземног мора ни у ком случају не би смела да предузме нека акција која би изискивала толико времена, људства, бродова и авиона, да можда због ње ни у 1944. години не би могла да се изведе инвазија преко канала Ламанша. Већина Американаца је као и Совјети сматрала да Немачка мора да се нападне на Западу. Британци су, супротно њима, заступали мишљење да је таква стратегија бесмислена, све док не буде сигурно да ће овај подухват да успе. Зато је одлука о инвазији могла да се донесе тек када би Немци на другом месту били довољно ослабљени. А где би то „на другом месту“ требало да буде? Британци су прво мислили на „меки трбух Европе“, што је значило острво или група острва јужне Француске, Италије или Балкана. Зато је било потребно потпуно овладати Средоземним морем, а то је значило да би сада све расположиве војне снаге морале да се употребе за овај план. У обзир су долазиле само војне снаге које би им стајале на располагању после победе у северној Африци, и које је требало да буду послане у Британију да би суделовале у десанту у Нормандији. За ово основно питање је у Казабланци пронађено само привремено решење. Оно се састојало у томе да се изведе десант на Сицилију (операција „Хаски“ – храпав, сув) која је при даљем разрађивању добила такође привремени наставак, јер није решено шта ће се после Сицилије предузети. У англосаксонској литератури о другом светском рату постоје два мишљења: британски аутори се диве Черчилу због његовог мудрог, опрезног и разумног вођства, док му Американци приговарају да је његов опортунизам био недостатак способности да гледа у будућност. Они критикују Черчила да је штедео британске војнике и настојао да сачува Британску Империју, због чега је уместо једног великог напада заговарао тактику „убода иглом“. Зато при оцењивању предлога за операцију „Хаски“ треба стално да се води рачуна о томе да ли подаци потичу из британских или америчких извора. Други фронт, коме би Немци морали да се супротставе великим снагама, могао је да се отвори само у Европи. „Раундап“ се 1943. више није могао да спроведе. На који начин би онда најбоље могле да се употребе армије и материјал из северне Африке? Начелници штабова су и те како припремили конференцију у Казабланци, па ипак им првих дана није пошло за руком да се сложе. Овде треба да се помене и једна чудна подударност: и један и други штаб очекивао је, један од другог, предлог да се нападне Сардинија, док су обе стране, независно једна од друге, сматрале да је боље напасти Сицилију. Сардинија, вероватно, не би имала такву одбрану као Сицилија, али за Американце је то била одскочна даска за Италију, или преко Корзике за јужну Француску. У оба случаја би морало да се употреби сво расположиво људство и материјал, а то Американци никако нису хтели, јер је главни напад требало да буде у Нормандији. Од напада на Сардинију није се, уосталом, видела никаква корист. Када би острво освојили, Савезници би, без сумње, могли да викну „Ура“ – али шта би после тога требало да раде? И тако су се сложили за Сицилију, као корисну вежбу за садејство свих савезничких војних јединица, а и за испробавање нових амфибијских возила. Далеко најважнији аргумент је био да ће се после освајање Сицилије моћи обезбедити пловидбе Средоземним морем, тако да би, ако би и Турска прешла на страну Савезника, био отворен нови пут за СССР. Осим тога би се из Британије поново могло слободно пловити кроз Суецки канал на Далеки исток. Све то изгледа веома логично, но ипак није било тако. Да су, на пример, Сједињене Државе унапред знале да ће Британци после Сицилије да предложе инвазију на копнени део Италије можда у Казабланци уопште не би било одлучено да се заузме Сицилија. Да су Сједињене Државе хтеле да прихвате проширење борби у области Средоземног мора, дале би предност путу преко Сардиније. И, додаје амерички аутор Хигнис, какве би било користи од освајања Италије? То је, у ствари, значило губљење времена. Алпи би и даље представљали препреку, а највећи део немачке војске остао би нетакнут, тако да би велика инвазија преко Канала остала исто толико неопходна као и до тада. Чинило се да је једина предност од освајања Италије била што би се Немачка могла да бомбардује и из долине Поа. Урађено је како је Черчил хтео, каже поменути писац, јер је умео да лукаво потури свој план: корак по корак откривао је своје замисли, не све одједном, јер иначе Сједињене Државе не би сарађивале. Рат је требало добити исцрпљивањем непријатеља помоћу блокаде бомбардовањем – али не општим нападом. Ова Черчилова „средоземна стратегија“ базирана је на значају Средоземног мора; полазила је од британских интереса у том подручју, и он се за њу, у првој половини 1943. године, непрекидно залагао. Сматрао је да ће напад на Сицилију, а после евентуално на Италију, да принуди немачку Врховну команду да пошаље неколико дивизија на овај фронт, јер Италијани не би били у стању да се сами бране, а није било искључено да ће одмах да се предају. Победа би, у сваком случају, припала Савезницима. Тада би се италијанске трупе повукле са Балкана, а затим би Немци морали или да тамо доведу још више јединица из Француске или Совјетског Савеза или да се одрекну целог Балкана. На тај начин би западни савезници могли да добију Балкан, по могућности са Турском, коју би требало наговорити да ступи у рат на страни Савезника. Да ли је Сицилија била други фронт оног значаја какав му је Стаљин придавао? Ни у ком погледу. Стаљин је са потцењивањем приметио да западни савезници не одржавају обећање, да су оставили Совјетски Савез да се сам бори, а да је Немачка, пошто десант у Француској није изведен, може да пошаље нове дивизије у Совјетски Савез.

У Казабланци је, дакле, договорено да први војни циљ после северне Африке треба да буде припрема за освајање Сицилије, које би се, оријентационо, извело у месецу јулу. Одређен је и командни кадар. Амерички генерал Ајзенхауер требало је да буде врховни командант свих савезничких снага, а њему би били подређени британски генерал Александер као заменик врховног команданта, Канингем као командант морнарице, а Тедер као командант ваздухопловства. По званичној америчкој ратној историји, генерал Ајзенхауер није био одушевљен толиким бројем британских команданата на највишим местима. Желео је да само једна личност руководи. Био је веома љут, али ипак, на крају, није послао протестни телеграм. Касније, у својој књизи „Крсташки рат кроз Европу“, описаће сасвим друкчије овај однос. Још увек је било много више британских него америчких војника, те је ова одлука била, у ствари, реална. Амерички генерал Маршал се још увек није сложио са планом искрцавања на Сицилији. Он се залагао за десант у Француској, а одустао је тек пошто му је пружено изричито уверавање да ће операције у области Средоземног мора бити само привременог карактера и да неће да угрозе операцију „Оверлорд“, како је прозвана инвазија у Нормандији у 1944. години. На тај начин, ништа, у ствари, није било договорено о томе шта ће да се ради када Сицилија падне у руке Савезника.

Ратне операције у северној Африци ближиле су се крају. Био је почетак маја. Још се није знало да ли ће после Сицилије доћи до неке акције у Средоземном мору, ни где. Черчил је због тога отпутовао у Вашингтон. Стигао је тамо 11. маја. Договори су добили шифровани назив „Трајдент“. Черчил је био за напад на саму Италију, јер ако би Италија била избачена из рата, тврдио је Черчил, Немачка би остала потпуно сама у Европи. Затим је сматрао да се инвазија преко канала Ламанша до краја године сигурно не може да изведе. Рузвелт ову Черчилову тврдњу није порицао, али је нагласио да Совјетима неће олакшати тиме што ће да се боре против Италијана уместо против Немаца. Иако се говорило о осталим фронтовима, као оном у Кини и на Пацифику, најважнија је остала расправа о Европи и отварање другог фронта, тако важног за Совјетски Савез. Начелницима генералштабова и њиховим сарадницима било је потребно велико стрпљење и много чврстине да преброде разлике у гледиштима. У међувремену су државници разматрали ситуацију која би настала после рата. Да ли, на пример, после капитулације Италије она и даље треба да остане монархија, као што је Черчил желео, или би савезничка војна влада требало да преузме власт до краја рата, план који је Рузвелт више одобравао? О свим тим питањима се већ тада расправљало. И по први пут се појавио недостатак идеја о томе шта би требало да се догоди после рата.

Крајњи извештај био је пун дивних фраза о општим ратним циљевима, али у њему ништа, у ствари, није речено, као шго је Черчил врло добро схватио. Дошао је због Италије, а ништа није постигао. Јер, шта је имао од резолуције у којој је само писало „да врховном команданту Савезника у северној Африци треба да се дају упутства да при извођењу операција на Сицилији припреми такве планове за које се после разматрања испостави да су најповољнији за избацивање Италије из рата, и који би везали максимални број немачких дивизија. О томе које ће се операције после Сицилије извести треба да заједнички одлуче начелници штабова“. Черчил је сматрао да када већ није успео у Америци, треба да оде генералима. Ипак је био довољно мудар да не злоупотреби своју говорничку моћ, којом би, поготово јер су британски генерали ионако били на његовој страни, могао да придобије Ајзенхауера за своја мишљења, чиме би се изложио опасности да изазове неслогу међу Савезницима. Зато је предложио Рузвелту да га генерал Маршал прати на путу за Алжир, где се налазио Ајзенхауеров врховни штаб. Да ли је Черчил изабрао баш Маршала зато што су сви знали да је он један од најоштријих противника његове средоземне стратегије па му Американци не би могли ништа да пребаце уколико у Алжиру постигне жељене резултате? Рузвелт се сагласио да генерал Маршал прати Черчила. Кренули су 26. маја авионом у Алжир у пратњи својих ближих сарадника. Да договори у Вашингтону нису текли нимало лако најбоље се види из начина на који је написан извештај који је требало послати Москви. Састављао се један концепт за другим, па кориговао и допуњавао белешкама све док не би постао потпуно нечитак. Овако су се два државника сатима мучила. Онда је Черчил предложио да понесе цео материјал и да у авиону састави нов, читак примерак и да га онда пошаље Рузвелту. Следећег дана једва је могао да се снађе од силног материјала. Дао га је Маршалу коме је пошло за руком да у тој мери тачно и јасно све изложи, како на војном тако и на политичком пољу, да је потпуно задивио Черчила који га је до тада сматрао само добрим војним организатором. Сада је у њему открио и политичара са изванредном моћи да схвати ситуацију. Ни он, ни Рузвелт, нису имали повода да и реч промене и тако је најзад извештај могао да се пошаље Стаљину. Стаљин је, наравно, био ван себе кад је приметио да 1943. године дефинитивно неће бити искрцавања у западној Европи. Кривио је Черчила за изневерено поверење, а сусрет са Рузвелтом, који се у то време већ припремао, одложио је на неодређено време.

У Алжиру је Черчил био у доброј позицији. Сви војни руководиоци, а касније и министар Идн, били су присутни. У северној Африци било је три пута више британских трупа, четири пута више британских ратних бродова од америчких, а број британских авиона био је готово подједнак америчким. И поред ове надмоћи, Британци су још увек прихватали Ајзенхауера као врховног команданта. Черчил је сматрао да тиме показује необичну великодушност, коју су Американци једноставно морали да узврате прихватањем британских предлога.

Двадесет и деветог маја су почели разговори. Ајзенхауер је изложио ток ствари онако како је он сматрао да је најбоље. Прво је морало да се освоји острво Пантелерија, важна ваздухопловна база. За освајање Сицилије је већ све било припремљено. Наравно, команданти нису седели скрштених руку када су из Казабланке чули да после Туниса треба да се освоји Сицилија. Направљени су разни планови и најзад су се Ајзенхауер и Александер одлучили за девети план који је предложио Монтгомери, предвиђен да командује британским јединицама на Сицилији. Американци би били под командом генерала Патона. У Монтгомеријевом плану се највише водило рачуна о томе да се Италијани принуде на одбрану и створи ситуација у којој би Немци обавезно послали нове дивизије у Италију. Ако би пала одлука да Италијане треба брзо избацити из рата, требало би да Ајзенхауер предложи план да се одмах после Сицилије нападне Италија са свим могућим средствима. Амерички начелници штабова су сматрали да се то не може тек тако извести, и првенствено их је интересовало у којој би мери Италијани, вероватно уз помоћ Немаца, пружали отпор на Сицилији. Предложили су да се направи такође план за операције на Сардинији и Корзици, који би се прихватио према развоју ситуације. Брук је као начелник британског Империјалног генералштаба изложио познате британске аргументе за инвазију на италијанско тло. Черчил је сматрао да привремено може да се закључи како је свако спреман да нешто уради. Ово му је дало храбрости да, у једној ноти, даље разради своје личне идеје, посебно о војној ситуацији. При томе је врло прецизно истражио број савезничких и противничких дивизија као и могућност за њихово премештање, Черчил није очекивао велики отпор на Сицилији, као ни отпор немачких трупа у Италији, јер су Немцима биле на другим местима дивизије много потребније. Резултат би могао да буде да крајем 1943. Немачка мора да се повуче према Алпима и Дунаву, а такође би морала да извесну територију препусти Савезницима. Док је Черчил био врло оптимистички расположен, генерал Маршал је стајао у ставу ишчекивања, мада је и он сматрао да је избацивање Италије из рата један од важних савезничких циљева. Стално је инсистирао да после операције на Сицилији, велики број људства, бродова, авиона и ратног материјала мора да иде у Британију, ради припрема десанта у Француској почетком 1944. године, без обзира да ли ће доћи до инвазије на Италију или неће. Ајзенхауер је закључио да је његов задатак да заједничке команданте обавести о свему шта је било у вези с првим етапама операција на Сицилији заједно са препорукама за следеће операције. У сваком случају би бомбардовањима војних објеката код Рима почела припрема. Черчил је био задовољан. Могао је да очекује да ће операције у Медитерану да протекну како жели, Средоземно море ће поново доћи под контролу Велике Британије и Сједињених Држава, (но то је, по њему, било само привремено). Други фронт је био пред вратима – и то на месту где је он желео, а не на нормандијској обали.

Да ли је Москва схватила да осим војних постоје и велики политички разлози у Черчиловој стратегији да преко Италије најбоље може да утиче на догађаје на Балкану и тако заштити централну и југоисточну Европу од могућег совјетског утицаја? Черчил у то време није за то марио. Само, закључује већ цитирани амерички аутор Хигинс, Британац је већ толико пута обмануо своје америчке пријатеље, да су ови без његовог знања, преко бившег амбасадора Девиса потражили контакт са Москвом. За време и после конференције у Техерану ови контакти су се учврстили, тако да Черчил своје политичке циљеве, а то је по Хигинсу било врло важно, никако неће успети да реализује.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *