Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка на Неретви

5
(1)

Борба за спасавање рањеника

Крајем фебруара и почетком марта 1943. године, у долини река Неретве и Раме, водила се једна од најдраматичнијих битака народноослободилачког рата у Југославији – битка на Неретви, позната и као битка за спасавање 4000 рањених и болесних партизана које је требало извући да их непријатељ не би уништио и пребацити преко Неретве у источну Херцеговину и Црну Гору. По овом свом задатку и циљу, битка на Неретви добила је назив најхуманије битке у новијој војној историји. Против Главне оперативне групе, на челу са Врховним штабом, коју су сачињавале 1. и 2. пролетерска, 3. ударна, 7. банијска и 9. далматинска дивизија – или око 21 000 бораца – непријатељ је ангажовао готово осам дивизија, односно више од 80 000 војника и 20 000 четника Драже Михаиловића.

Читав ток покрета и операција помно је пратила немачка Врховна команда преко врховног команданта за Југоисток генерал-пуковника фон Лера. Самим операцијама командовао је са немачке стране генерал Рудолф Литерс, командант немачких трупа у Хрватској, а италијанским трупама командовао је генерал Роата, командант 2. армије.

partizani-prelaze-neretvu
Партизани прелазе Неретву

Догађаји који су претходили и довели до битке на Неретви почели су да се одвијају још у јануару 1943. године. Тада су Немци, Италијани, усташе и домобрани и четници почели офанзиву у средњој Хрватској, Далмацији и западној Босни против главнине НОВЈ око Врховног штаба, да би уништили ову групацију и ликвидирали „Титову државу“. Док су још трајале ове борбе, Тито је из Острошца, где је био до 24. јануара 1943, отишао преко Оштреља за Дрвар. Пратећи развој ситуације на фронтовима, дошао је до закључка и одлуке да са Оперативном групом дивизија која није била обухваћена четвртом непријатељском офанзивом, а то су биле 1. и 2. пролетерска и 3. ударна дивизија, предузме офанзиву, и то у правцу на којем ју је непријатељ најмање могао очекивати. Тиме би се осујетили и пореметили сви планови окупатора. Требало је, дакле, да се брзо продре у долину Раме и Неретве, форсира Неретва код Јабланице и снаге пребаце у источну Херцеговину.

У Дрвару је Тито, 29. или 30. јануара 1943, сазвао седницу Врховног штаба и упознао чланове штаба са својом одлуком да се као одговор на непријатељску офанзиву, која има велике размере, одмах предузме офанзива народноослободилачких јединица ка Херцеговини, Санџаку и Црној Гори и одатле, са новостворене слободне територије, крене преко Лима у Србију и на Косово. Тиме је Тито намеравао да оствари своју замисао од новембра претходне године о преношењу тежишта операција у источне крајеве земље, како би се пружила ефикасна помоћ тамошњим јединицама, поново распламсао устанак у источном делу Југославије и угрозиле комуникације виталне за непријатеља, а које пролазе Моравско-вардарском и Ибарском долином.

Да би се одлуке о офанзиви реализовале, Тито је 8/9. фебруара 1943. позвао у Дувно команданте 1. и 2. пролетерске и 3. ударне дивизије и саопштио им своју намеру. Дивизије су одмах прешле у офанзиву и за кратко време продрле у долину Неретве и Раме, ослободиле више градова, међу којима Горњи Вакуф, Имотски, Јабланицу и потпуно уништиле италијанску дивизију „Мурђе“. Јединице НОВЈ дошле су до значајних борбених средстава, тенкова и артиљерије, које касније нису могле да пребаце преко Неретве, па су их уништиле у таласима набујале реке. У офанзиву су се укључиле још две дивизије – 9. далматинска и 7. банијска, која се под борбом повлачила са Баније. Ова дивизија, у почетку, није била предвиђена да напусти територију Баније, али како је била увучена у борбе, кренула је према Неретви, и тек се у лето 1943, после битке на Сутјесци, вратила у Банију. Девета далматинска се тек формирала 13. фебруара 1943. у Имотском, и одмах прешла у напад према Посушју, Ракитну и затим кренула у долину Неретве обезбеђујући главну групацију од правца Мостара, одакле се кретала велика групација италијанских војника и четника. Највећа оперативна тешкоћа је, међутим, настала због тога што Прва пролетерска бригада није чврсто задржала Иван седло, чиме би обезбедила леви бок оперативне групе од правца Сарајева, него је отишла према Коњицу. То су Немци искористили и са борбеном групом „Анакер“ избили на Иван седло, и ојачали своје и четничке снаге у Коњицу. Тако Коњиц није могао да се ослободи, иако би то, како се показало, било веома значајно у даљем развоју догађаја. Посебно поглавље у офанзиви јединица НОВЈ представља битка за Прозор.

На главном правцу напада, Италијани су чврсто бранили овај градић, јер би се заузимањем Прозора отворио пут према Неретви. Зато је и Тито сам дошао у рејон Прозора, у Шћит, и наредио 3. ударној дивизији: „Прозор ноћас мора пасти!“. Тито о томе казује да су прве ноћи наше јединице јуришале на Прозор, али због неке пометње нису успеле да га заузму. Следећег дана он је обишао јединице и видео да се „борци мало неугодно осјећају. Рекао сам им да то није ништа необично, да се то догађа у рату, али наредне ноћи Прозор мора пасти. То је њих јако охрабрило. Повела се жестока борба, било је много губитака, али Прозор је пао…“ Ослобођењем Прозора цела групација и рањеници могли су да крену према Неретви. Ситуација после крупних успеха дивизија у продору према Неретви искомпликовала се, међутим, тиме што се са јединицама покренуло око 40 000 цивила, углавном жена, деце и стараца, који су бежали и тражили заклон од непријатељских зверстава. Сматра се да је то био највећи покрет становништва са партизанским јединицама у читавом ослободилачком рату. На то се надовезао проблем рањеника и болесника, углавном од тифуса, који су се такође кретали са дивизијама, јер другог решења није било. Само мањи део рањеника остављен је у западној Босни, док је главна групација рањеника ишла са дивизијама према Неретви. Друг Тито је тада позвао команданта 9. далматинске дивизије Вицка Крстуловића и рекао му да размотри не би ли се рањеници могли да разместе и склоне на Биокову, у Далмацији. То се, међутим, није могло спровести, јер се ситуација на терену због сталних борби и покрета брзо мењала. Тако се око 4000 болесних партизана нашло у колони од Ливна и Дувна према Прозору и Неретви.

Болесне и рањене партизане, углавном непокретне, а готово без икаквих лекова, борци су морали да носе на својим леђима или да их превозе сеоским колима и понеким заплењеним италијанским аутомобилом. Због интензивног дејства непријатељске авијације и слабих превозних средстава, покрет рањеничког ешалона ишао је тако споро да је потпуно зауставио силовити продор дивизија у долину Неретве.

Морали су сачекати рањенике! А то је било фатално, јер су изгубљене све војне предности стечене офанзивом. Војна иницијатива прелазила је у руке непријатеља. Тито каже да су били створени сви услови за брзо напредовање наших дивизија и избегавање фронталних борби са непријатељем, али је друга ствар била пресудна – а то су били рањеници. Они су укочили способност маневрисања наших јединица. Јер рањенике из Босанске крајине, Лике и Далмације преузела је – буквално – на своја леђа ударна група и њих је требало спасити да не падну у руке непријатеља. Евакуација рањеника је, међутим, ишла споро и тако је непријатељ добио у времену.

Немачки генерали Лер и Литерс, који су непрекидно пратили развој догађаја на бојишту, настојали су да искористе застој наших дивизија у долини Неретве. Пошто су тачно уочили све предности и погодности које им ситуација пружа, упутили су од Сарајева 718. дивизију, од Јајца и Бугојна 717. дивизију и Групу „Фогел“ са 5. усташким здругом. Из Мостара су наступали Италијани из 6. армијског корпуса и четници, са запада 7. СС Принц Еуген дивизија и 369. дивизија. Њихов план је био да униште дивизије око Врховног штаба и рањенике у долини Неретве, у троуглу Јабланица-Коњиц-Прозор.

Између Јабланице и Коњица, на леву обалу Неретве, доведено је више од 20 000 четника Драже Михаиловића, који су у насталој ситуацији видели „најповољнију прилику да се једном обрачунају са Титовим партизанима“.

bitka-neretva-1
Битка на Неретви и Рами је најхуманија битка у новијој историји за спас 4000 рањеника. Противударом 9 бригада НОВЈ отклоњена је опасност за рањенике у Прозорској котлини, јединице су брзо прешле Неретву, разбиле четнике и продрле у источну Херцеговину. „Није било плена, заробљеника и рањеника“, изјавио је немачки генерал Литерс.

Најтежа, крајње критична и драматична ситуација наступила је последњих дана фебруара 1943. године. Од Бугојна и Горњег Вакуфа продрле су до Макљена, изнад Прозорске котлине, непријатељске снаге јачине око две дивизије – 717. пешадијска дивизија и борбена група „Фогел“ састављена од 738. пука и делова артиљеријског пука 718. дивизије и 5. усташког здруга. Стигле су на свега неколико стотина метара од главне колоне рањеника која се кретала цестом према Прозору и Неретви. Испред ових немачко-усташких снага налазила се 7. банијска дивизија и 3. крајишка бригада. Друг Тито је штабу 7. дивизије јавио: „Позади вас је 4000 рањеника и болесника наше војске. Непријатељ не сме продрети у Прозор!“ Али те снаге биле су преслабе да зауставе Немце и усташе. Непријатељ је истовремено вршио снажан притисак из Сарајева и Мостара.

У тако изузетно тешкој ситуацији, када су рањеници стигли на пушкомет немачких дивизија код Маљена, и када је, у ствари, доведен у питање опстанак свих јединица НОВЈ у долини Раме и Неретве, Врховни командант је 28. фебруара у селу Грачаници близу Прозора, сазвао седницу ЦК КПЈ, Врховног штаба и АВНОЈ-а. Требало је наћи решење како да се пробије непријатељски обруч, спасу рањеници и оствари продор према истоку. Тито је изложио своју замисао, која је и усвојена. Решено је да се, прво, изведе противудар према Горњем Вакуфу – против немачко-усташке групације која је највише угрожавала судбину рањеника. Затим, треба да се одбаци непријатељ ка Бугојну, хитно обрне фронт и приђе форсирању Неретве, разбију четници Драже Михаиловића, пребаце рањеници, и онда предузме општи напад за уништење четника и њихових италијанских савезника у источној Херцеговини, Црној Гори и Санџаку.

Врховни командант дошао је до колоне рањеника, и смирено и смишљено, у једној од најделикатнијих ситуација у народно-ослободилачком рату, водио јединице по замишљеном плану. Основна девиза је била: рањеници морају да буду спашени! Све је било подређено том задатку.

У тој веома критичној и драматичној ситуацији, када се решавала судбина не само рањеника, болесника и избеглица, него и 15 000 бораца Главне оперативне групе, Тито је командантима дивизија издао наређење за прегруписање и противудар према Горњем Вакуфу. Он је, најпре, наредио инжењеру Владимиру Смирнову, начелнику Техничког одељења Врховног штаба, да поруши све мостове на Неретви. Тиме ће непријатеља да доведе у заблуду о својим намерама. Тито је касније рекао да је то била „ратна варка да би Немци претпоставили други правац нашег надирања, која је потпуно успела“.

most-na-neretvi-pre-rusenja
Чувени мост пре рушења, приказан на предратној разгледници.

Рушење мостова на Неретви су немачки и италијански извиђачки авиони одмах регистровали. Генерали Лер и Литерс били су чврсто уверени да се „Тито жели пробити на север“. Зато су почели да померају своје јединице. Оценивши да ће Тито поново у централну и западну Босну, Лер и Литерс су закључили да ће тек тада Тито и његове дивизије доспети у позицију која ће њиховим јединицама омогућита да их лако униште. Али, ствари се нису тако развијале, а Лер и Литерс су били обманути Титовим потезом.

Да би непосредно обезбедио и спасио 4000 рањеника у Прозорској котлини, Врховни командант је извршио брзи маневар главнином снага из долине Неретве према Горњем Вакуфу, где је на Макљену била најтежа и најкритичнија ситуација. Наредио је да се изврши противнапад од Макљена према Горњем Вакуфу и одбаце немачко-усташке снаге. У напад је ишло девет бригада – 1, 2, 3. и 4. пролетерска, 1. далматинска, 3. крајишка, 7. и 8. банијска и два батаљона 16. бригаде, под командом 1. и 2. пролетерске и 7. банијске дивизије. Трећа ударна и 9. далматинска дивизија обезбеђивале су противудар од правца Сарајева, Ливна и Мостара.

Трећи март био је напјресуднији дан у целој бици на Неретви. Тог дана девет партизанских бригада, уз помоћ Тенковске чете и Артиљеријског дивизиона Врховног штаба кренуло је у општи напад. Дошло је до пакленог судара. Водила се беспоштедна борба, често прса у прса. Партизанска артиљерија тукла је све до ужарености топовских цеви. Омладинке, које су помагале борцима, стављале су око загрејаних цеви мокре крпе и трљале цеви снегом. Тукло се до изнемоглости. Удар партизанских дивизија је већ сутрадан бацио Немце и усташе назад према Бугојну и Јајцу. Горњи Вакуф је ослобођен. Титови партизани су извојевали победу. Створени су повољни услови за спас рањеника и њихово пребацивање преко Неретве.

Противудар према Горњем Вакуфу ушао је у анале народноослободилачког рата као изузетна вештина партизанског ратовања. Изведен је на малом простору, када није било слободних снага, никаквих резерви, већ су ангажоване бригаде које су већ више од 40 дана водиле непрекидне борбе и дању и ноћу. без предаха На свега десетак километара нашло се у нападу девет партизанских бригада, три дивизије, које су се ухватиле у коштац са далеко надмоћнијим и боље опремљеним непријатељем, и у тродневним борбама га поразиле, одбациле и нанеле му велике губитке. Ово је, у ствари, био први директни окршај крупних партизанских и немачких снага, из којег су партизани изишли као победници. Немачки генерали Лер и Литерс добили су лекцију које ће се још дуго сећати. Не само да су били преварени Титовим рушењем мостова на Неретви, већ су и војнички тучени од слабијих партизанских снага. То ће утицати на све њихове касније изјаве о Титовим партизанима. Више неће да о њима извештавају са ниподаштавањем већ са респектом, што им је налагало витештво пруских јункера – сада поражених код Горњег Вакуфа и натераних у бекство према Јајцу.

prenos-ranjenika-preko-neretve
Пренос рањеника преко Неретве

Чим су немачке дивизије с усташама одбачене према Бугојну и Јајцу, Тито је поново предузео маневар који је опет изненадио Лера и Литерса. Тито је брзо прегруписао своје снаге, променио правац њиховог наступања за готово 180 степени, и кренуо у долину Неретве, да што пре пређу Неретву и крену у источну Херцеговину. Маневар је изведен брзо и пет партизанских дивизија постављено је у позицију за наступање према истоку преко Неретве.

Петог марта Тито је издао наређење за форсирање Неретве у рејону Јабланице. Својим командантима рекао је да је правац надирања главних снага са рањеницима од Прозора према Јабланици и преко високе планине Прењ даље ка истоку. Нагласио је да је то строга тајна и да се о томе „никоме не сме говорити ни речи“. Команданту 2. пролетерске дивизије Пеки Дапчевићу наредио је да пређе Неретву код порушеног моста у Јабланици, а инжењеру Смирнову да поред тог моста направи прелаз за целу групацију и рањенике. Прелаз преко Неретве почео је у ноћи 6/7. марта 1943. На челу се налазило одељење бомбаша-добровољаца из 3. батаљона 2. далматинске бригаде. Они су неопажено прешли преко порушеног моста, уништили четничко обезбеђење и створили услове за прелаз других јединица. Овим је извојевана друга победа. Отворен је пролаз главнини и рањеницима да изиђу из котла Неретве и почну наступање у источну Херцеговину. Неке јединице прешле су Неретву близу Коњица, који су браниле јаке немачко-четничке снаге.

Продор Главне оперативне групе са Врховним штабом преко Неретве означио је нову етапу у офанзиви која је довела дивизије НОВЈ у долину Дрине, Санџак и Црну Гору. На том путу је група од 20 000 четника Драже Михаиловића била тако тучена да се до краја рата више није опоравила. То је била нова победа Главне оперативне групе у бици на Неретви. Приликом преласка Неретве најтеже је било пребацити око 3000 рањеника и око 1000 оболелих од тифуса. Пребацивање преко импровизованог моста код Јабланице извршено је под непрекидном паљбом непријатељске артиљерије и бомбардовањем авијације. Затим је рањенике и болеснике требало што брже пребацита на простор Борци – Борачко језеро, како би се избегла опасност од надирања непријатеља из Коњица. Од Јабланице до Чичева то је било могуће једино планинском стазом на падинама Прења. Врховни командант је за пренос рањеника одредио целу 9. далматинску дивизију, 8. банијску бригаду и италијанске заробљенике. Јединице које су преносиле рањенике и болеснике захватила је епидемија дизентерије и тифуса, што је знатно умањило њихову борбену способност. Осма банијска бригада била је потпуно избачена из строја. Епидемија је захватила и рањенике. Преморени и гладни борци и рањеници тешко су одолевали овим опаким болестима. Готово половина оболелих од тифуса – рачуна се да их је било око 6000 – подлегла је болести.

major-streker-neretva
Међу заробљеницима се нашао и мајор Штрекер

За то време су дивизије Главне оперативне групе наставиле офанзиву у источној Херцеговини. Победоносно су завршене борбе у рејону Главатичева, Невесиња, Крстаца и Улога. Потпуно су поражени четници и Италијани. Рачуна се да је после борби остало само око 6000 четника. Сви остали су уништени. Био је то тежак војно-политички ударац четничком покрету Драже Михаиловића.

Када су евакуисани сви рањеници и болесници, међу последњима је преко Неретве прешао Врховни командант друг Тито са најближим сарадницима. Битка за спасавање рањеника била је успешно завршена. Генерал Лер је јавио Берлину да се „гро комунистичких снага под Титовом командом пребацио са својих подручја преко Неретве“. Његов потчињени, генерал Литерс, је изјавио: „Партизанима је успело да се пробију преко Неретве и повуку сви без изузетка… Није било ни плена, ни заробљеника, ни рањеника…“

Према оцени друга Тита, у бици на Неретви остварени су планови Врховног штаба. Четврта непријатељска офанзива је пропала. Опкољавање слободне територије и уништење снага НОВЈ није успело захваљујући контраманевру ударне групе код Неретве и Горњег Вакуфа. Рањеници су спашени, а четници Драже Михаиловића били су, у ствари, ликвидирани, и то у крајевима где су имали најјача упоришта. После два пуна месеца натчовечанских напора и даноноћних борби, дивизије око Врховног штаба формирале су нову-слободну територију у Санџаку и Црној Гори и мало предахнуле. И непријатељске снаге су морале да стану. Било је то мало затишје пред нову буру која је наступила 15. маја 1943. године битком у долини Сутјеске.

ДСР2

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *