Форум Други светски рат

Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка на Сутјесци

5
(2)

Операција „Шварц“

Када је почетком марта 1943. врховни командант Југоистока генерал-пуковник фон Лер дошао у Хитлеров главни стан у Виници, у Украјини, убеђивао је Фирера и Врховну команду да ће партизани бити уништени у долини Неретве, те да могу приступити разоружању четника. Немци су, наиме, са стрепњом очекивали савезничко искрцавање на Балкану и морали да рачунају с тиме да би четници у том случају прешли са њихове на савезничку страну. Да би спречили такав „маневар“ четника, Немци су – „за сваки случај“ – почели да припремају оперативни план по којем је, после уништења партизана, требало да се ликвидира четнички покрет. Шифра плана била је „Шварц“. Како се, међутим, нису обистиниле Лерове тврдње да ће уништити партизане код Неретве, а није дошло ни до савезничког десанта на Балкан, отпало је и четничко прелажење на страну непријатеља Немаца. План „Шварц“ је тада преиначен у нову офанзиву против Титових снага. Цела операција усмерена је поново на уништење Главне оперативне групе са Врховним штабом, али сада у Црној Гори и Санџаку, где су се сместили на новоослобођеној територији. Немачко војно руководство је сматрало да је неопходно да се униште ове снаге, јер су се још увек бојали могућности савезничког искрцавања у овом делу Европе, а знали су да би тада Титови партизани представљали већ „искрцану“ савезничку армију у позадини немачког фронта, и то неупоредиво организованију и борбено спремнију од четничких формација.

Споменик битке на Сутјесци, Тјентиште.

За операцију „Шварц“ Немци су ангажовали пет својих најбољих дивизија припремљених за ратовање на планинском земљишту. Располагали су са укупно 67 000 војника. Из Совјетског Савеза довели су са Кавказа своју 1. брдску дивизију и усмерили је од Андријевице и Бијелог Поља преко Сињајевине, тачно према 1. и 2. пролетерској дивизији. За операцију „Шварц“ ангажовали су и три дивизије из битке на Неретви, а то су биле: 7. СС Принц Еуген дивизија која је из Мостара и западне Херцеговине упућена према Автовцу и Никшићу; затим 118. дивизију од Калиновика и Фоче према Гацку и долини Сутјеске, и 369. дивизију која се кретала од Горажда према Пљевљима. Борбена група „Лудвигер“ јачине дивизије, састављена од немачког 724. и бугарског 61. пука, била је у Бродареву. Италијани су ангажовали три дивизије – „Венеција“, „Тауринензе“ и „Ферара“ – и такозване „Трупе сектора Подгорице“. Укупно је непријатељ располагао са око 127 000 војника, подржаних од осам пукова артиљерије, неколико батаљона тенкова и око 12 ескадрила авијације са 160 борбених и извиђачких авиона. Ту су биле и усташко-домобранске јединице и четници Драже Михаиловића. Никада до тада, а ни касније, Немци нису успели ангажовати толико снага и средстава за једну операцију на сразмерно тако уском простору. Замисао немачких генерала била је да се снаге НОВЈ сатерају на тешко проходно високо- планинско земљиште између кањонских река Пиве и Таре, а онда, преко Сињајевине и Дурмитора, сабију на плато Пивских планина и ту униште. Све су припремали и радили у највећој тајности, чак ни својим савезницима Италијанима ништа нису рекли до последњег тренутка.

Пре почетка операције, генерал Литерс је јединицама наредио да примене најбруталније поступке према заробљеницима и цивилном становништву. Командант немачке 118. дивизије, генерал Киблер, наредио је да се заробљеници стрељају одмах после саслушања, а да се према становништву поступа бруталном немилосрдношћу и разоре насељена места.

Оперативна група НОВЈ је после успешно завршене битке за рањенике преко Херцеговине продрла у Црну Гору и Санџак и до средине маја образовала нову пространу слободну територију. На том простору требало је да исцрпљени борци предахну и опораве ране из претходних борби, и да затим крену према Косову и јужној Србији. То је било у складу са почетним планом офанзиве Врховног штаба који је 8. маја, у кањону Пиве, у Доњем Крушеву, изнео Врховни командант окупљеним командантима дивизија. После тога је Врховни штаб прешао у Ђурђевића Тару, да би био ближе јединицама 1. и 2. пролетерске дивизије које су се припремале за офанзиву на фронту између Бијелог Поља и Колашина да би продрле према Косову. Тачно на дан када су 1. и 2. пролетерска дивизија кренуле у напад да би се пробиле у источне крајеве Југославије, 15. маја 1943, почела је битка на Сутјесци или, како се још назива, пета непријатељска офанзива. Почело је нападом и покретом немачких дивизија којима је дат задатак да стегну обруч око Главне оперативне групе. После првих дана борби, Тито је прозрео непријатељев циљ. Зато је донео одлуку о пробијању обруча окружења и пребацивању снага у источну Босну.

У бици на Сутјесци НОВЈ је имала четири дивизије – 1. и 2. пролетерску, 3. ударну и 7. банијску – укупно 16 бригада са око 16 000 бораца. У партизанским болницама налазило се 3500 рањених и болесних партизана. Слободна територија коју су држале јединице НОВЈ није пружала најбоље услове за одмор и припреме за нове окршаје, јер су то били сиромашни крајеви, и ретко насељени, а осим тога већ опљачкани раније од окупатора и четника.

У првој седмици офанзиве, непријатељу је успело да прилично повеже своје раздвојене наступне колоне, да образује шири обруч окружења и створи услове за његово даље стезање. Тај почетни успех помутиле су, међутим, акције партизанских снага према Биочи. Док се, наиме, прикупљала 1. и 2. дивизија за напад на Колашин и Мојковац, формирана је Ударна група од три батаљона из 4. и 5. црногорске пролетерске бригаде. Она је избила на комуникацију Подгорица – Матешево, разбила четнике и потпуно уништила један батаљон из 383. италијанског пука. Овај успех Титових снага надомак Подгорице запрепастио је Италијане и Немце. Они су из тога закључили да Тито помера снаге према обалама Јадрана и Албанији, па су извршили нека померања снага што је ишло у прилог партизанима.

Пошто је Тито одустао од даљег напада према истоку, тј. од продора у Србију, почео је са померањем снаге да би се пробиле из обруча према источној Босни, једином правцу за који се у тој ситуацији могао одлучити. Прво је покушао пробој према Фочи, јер је изгледало да је туда најлакше извући јединице из окружења, с обзиром да су постојали колико-толико повољни услови да се савлада немачка одбрана на том потезу и пређе у источну Босну.

Истовремено је Тито наредио 1. босанском корпусу да упути 5. дивизију у источну Босну, у сусрет снагама које се почињу пробијати. Дивизија је стигла до реке Босне, али није је успела прећи због надошлих вода и непријатељског отпора. Преко радио-станице „Нова Југославија“ упућен је позив свим јединицама НОВЈ да пређу у напад на непријатељска упоришта и комуникације и непријатеља вежу за себе што јаче.

На правац према Фочи упућена је 1. пролетерска дивизија чији напади са јединицама Дринске оперативне групе (6. источнобосанска и 1. мајевичка бригада) нису успели јер им се супротставила снажна немачка 369. дивизија. Зато је штаб 1. пролетерске дивизије био присиљен да 25. маја обустави даље нападе ка Фочи. Тако је пропала замисао да се већ у почетној фази непријатељске офанзиве Оперативна група са рањеницима пробије према источној Босни.

За то време су јединице 2. пролетерске, 3. ударне и 7. банијске дивизије водиле жестоке борбе са немачким и италијанским снагама, које су продирале из Бијелог Поља, Мојковца, Гацка и Дурмитора. Врховни штаб је 20. маја напустио Ђурђевића Тару, преместио се у шуму код Црног језера, у подножју Дурмитора, где се задржао све до 28. маја. Тада је у Врховни штаб стигла прва британска војна мисија за везу. Врховни штаб је због неуспеха на сектору Фоче тражио нова решења како би јединице изишле из ситуације која је из дана у дан бивала све тежа. Одлучено је да се пробој изврши преко реке Сутјеске, где су се налазиле слабије немачке снаге. Напад се, међутим, није могао да изведе тако брзо због тешкоћа у маневрисању са јединицама које су све биле у борби. Посебну тешкоћу представљало је пребацивање рањеника, јер у том високопланинском пределу није било ниједне добре комуникације.

У напад преко Пиве и Вучева у долину Сутјеске упућена је 1. пролетерска дивизија. Било је посебно важно да се заузме Вучево пре доласка Немаца и да се задржи, јер се једино одатле могло кренути даље у пробој преко Сутјеске према планини Зеленгори.

Узалуд је последњих дана маја немачка 118. дивизија покушавала да овлада Вучевом. Оно је остало у рукама пролетера и бораца Дринске оперативне групе. Када Немци ниеу могли освојити Вучево, они су, 1. јуна, запосели долину Сутјеске од Тјентишта до њеног ушћа у Дрину. На тај правац продирала је и 7. СС Принц Еуген дивизија, па су први дани јуна били најкритичнији у почетној фази битке. Читава оперативна групација НОВЈ доведена је у веома тежак положај. У зору, 3. јуна, Тито је са Врховним штабом код Мратиња прешао Пиву и задржао се у њеном кањону, на свега 5 до 6 километара од наступајућих делова 7. СС дивизије. Истог дана одржана је седница Врховног штаба на којој је размотрен положај групације НОВЈ са болницом. Морало се брзо дејствовати да би се јединице и рањеници извукли и сачували од непријатељског уништења. Једини излаз је био да се цела групација подели на два дела. Прву групу чинило је десет бригада 1. и 2. пролетерске дивизије које су већ прешле Пиву, а другу групу шест бригада 3. ударне и 7. банијске дивизије које су се са Централном болницом још налазиле источно од Пиве. Прва група требало је да се пробије преко Сутјеске на северозапад, а друга преко Таре натраг у Санџак са Централном болницом. Првих дана јуна водиле су се тешке борбе у долини Сутјеске с немачком 118. дивизијом која је упорно, али узалудно покушавала да поседне читаву њену долину. Подручје између Тјентишта и Сухе, простор од свега 5-6 км, непријатељ није успео да освоји. Око тог уског коридора развиле су се наредних дана најжешће борбе у бици на Сутјесци. Требало је учинити све да се јединице извуку и спасу рањеници. Како је највише тешкоћа било са рањеницима, врховном команданту је у тим критичним тренуцима сугерисано да се оставе и жртвују рањеници како би се извукле оперативне јединице које су браниле и пратиле рањенике. Тито је одговорио да то „не може наредити ни као секретар Партије, ни као врховни командант, ни као човек…“

bitka-sutjeska-sema-1
Битка на Сутјесци позната и као V непријатељска офанзива, почела је 15. маја а завршила се 15. јуна 1943. и једна је од најдраматичнијнх битака НОР. Друг Тито је рекао да су му најтежи дани у НОР-у били у време битке на Сутјесци где се решавала судбина главне групације НОВЈ, „када нисам знао како да спасимо 3500 рањених и болесних партизана…“

Прва пролетерска дивизија кренула је са Сутјеске од Тјентишта преко Милинклада, и 8. јуна избила у рејон Лучких и Врбничких колиба на Зеленгори. Пробој 2. пролетерске дивизије преко Доњих и Горњих Бара није успео. Друга далматинска бригада сударила се на Барама са снагама 118. немачке дивизије. У вишедневним огорченим борбама Далматинци су одбијали немачке нападе, али их је било све мање. Командант батаљона са Бара послао је Врховном команданту извештај у којем стоји да је две трећине људства изгинуло, али да ће они до последњег издржати. Јављено је: „Немци неће проћи док ико од нас буде жив“. Када су Немци ипак заузели Баре, 2. пролетерска дивизија морала је кренути са Врховним штабом, позади 1. дивизије. То је био једини преостали слободни пролаз из долине Сутјеске на Зеленгору.

Посебно тешка је била ситуација код друге групе. Она је неколико пута покушавала да се са рањеницима пробије преко Таре у Санџак, али није успела. Јединице нису располагале средствима за савлађивање брзих планинских река, чију је супротну обалу запосео непријатељ, а морале су да преносе и одбране рањене и болесне партизане из Централне болнице. Због тога је Врховни командант одлучио да и друга група са рањеницима крене преко Вучева и Сутјеске за првом групом. Седма банијска дивизија, са око 600 покретних рањеника, кренула је ка Сутјесци. За њом се кретала 3. ударна дивизија и главнина Централне болнице. Тито је још био у долини Сутјеске и чекао исход ситуације код друге групе. Сви извештаји који су стизали говорили су о крајњем критичном положају у којем се налазила Главна оперативна група.

Предвече, 8. јуна, Тито је наредио покрет Врховног штаба из кањона Сутјеске према Тјентишту. Кретало се полако, под ватром немачке артиљерије и авијације. У зору 9. јуна група Врховног штаба, са Титом на челу прешла је јаругу Усовичког потока и дохватила се јужних падина Озрена. Тамо су били и чланови британске војне мисије.

Чим је почела да се диже јутарња магла, појавили су се немачки авиони. Први талас, други талас. Избацивали су свој товар над Озреном. Једна бомба пала је у непосредној близини места где је Тито лежао. Све је било обавијено димом и прашином.

Tito i Ribar
На источним падинама Озрен брда недалеко од Сутјеске, 9. јуна 1943. рањен је врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито. Он је једини врховни командант једне савезничке армије у другом светском рату који је рањен на бојишту. Поред рањеног друга Тита на фотографији се види и др Иван Рибар, председник АВНОЈ-а. Снимак је направљен између 20. и 21. јуна, после пробоја са Сутјеске у Богојевићима испод Романије, а снимио га је Саво Оровић члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ.

Тито је касније причао како се био заклонио иза једне оборене букве, када је у непосредној близини пала бомба. Учинило му се за тренутак да је погођен. Његов пас Лукс је својим телом покрио Титову главу. Пас је лежао раскомадан. Мало подаље погинуо је шеф британске војне мисије капетан Бил Стјуарт, а страдало је и неколико партизанских бораца. Тита је ранило парче бомбе у надлактицу леве руке. Немци су настављали са нападима са свих страна. Генерал Литерс наредио је јединицама да ниједан човек затечен у окружењу не сме да остане жив. Рекао је такође: „Поуздано је утврђено да се међу окруженима налази и Тито. Ово је последња фаза борбе, дошао је час потпуног уништења Титове војске…“ Ствари се, међутим, нису развијале како је желео Литерс, иако је ситуација јединица НОВЈ била до краја компликована, крајње критична, пуна обрта, неочекиваних ситуација и неизвесности. На челу прве групе налазила се 1. пролетерска дивизија са 1. пролетерском и 3. крајишком бригадом која је улазила у све жешће окршаје са новопристиглом немачком 369. дивизијом. Ова је доведена из Санџака на Зеленгору да направи још нови обруч окружења око већ окружених партизанских јединица. Врховни командант морао је, међутим, да води рачуна не само о пробоју 1. пролетерске, већ и о другој групи која је са Централном болницом долазила преко Вучева у долину Сутјеске. Сваки час био је драгоцен. Свако даље чекање на Зеленгори могло је само да погорша ионако неповољну ситуацију. Немци су, наиме, довлачили свеже снаге сучелице 1. дивизији. Касно у ноћи, 9. јуна, јединице 1. дивизије кренуле су од Врбничких колиба на север. У само свитање сутрадан, 1. пролетерска бригада је код Балиновца у јуришу разбила два немачка батаљона и са 3. крајишком бригадом наставила гоњење пораженог непријатеља ка друму Фоча-Калиновик. О том поразу на Балиновцу генерал Лер одмах је обавестио Берлин, али је пораз назвао „локалним пробојем“. То никако није одговарало стварности, јер то је био „главни пробој“ којим ће наредних дана „отећи“ све јединице 1. и 2. пролетерске и 7. банијске дивизије са Врховним штабом.

bitka-sutjeska-sema-2
Битка на Сутјесци ушла је у историју као најславнија епопеја ослободилачког рата народа Југославије

Тито је у сутон 9. јуна напустио Озрен и кренуо на Зеленгору. Сутрадан је избио до Лучких колиба. Околне висове поселе су бригаде које су браниле „коридор спаса“, широк непуна два километра. На Малој и Великој кошути налазила се 2. пролетерска, а у рејону Љубина гроба била је 4. црногорска пролетерска бригада. Од њихове одбране зависило је извлачење осталих јединица. Борци су били свесни свог задатка. У тим борбама су сви испољили крајњу пожртвованост и херојство. У једној чети 2. пролетерске остало је у животу само девет бораца, а на другој страни коридора, на Љубином гробу, од четрдесет бораца 4. пролетерске бригаде изгинуло је тога дана двадесет и седам. Касно увече, 10. јуна, стигла је и 7. банијска дивизија и део Централне болнице. Са њима су стигли др Иван Рибар и Владимир Назор. Трећа ударна дивизија није успела да се пробије до главне групације на Зеленгори.

Ујутро 11. јуна, Тито је са Врховним штабом стигао до Мрчин-колибе и ту одржао краће саветовање са најближим сарадницима. Посебно су разматрали ситуацију 3. дивизије. Решено је да се њене јединице по деловима пробијају заједно са рањеницима. За то време непријатељ је постављао нови обруч окружења на друму Фоча- Калиновик, где је већ била у нападу 1. пролетерска дивизија. Ујутро 12. јуна пролетери су заузели село Ратај. Појавили су се немачки тенкови. Једини преостали противколски топ из 2. пролетерске бригаде, јер су остала тежа оруђа морали да закопају, са неколико граната је уништио немачке тенкове и присилио их на одступање. Започело је пребацивање преко друма Фоча-Калиновик према Јахорини. Пред сумрак 13. јуна Тито је стигао до села Ратаја, зачас застао и одао пошту погинулом команданту 7. банијске бригаде Николи Мараковићу Нину, а затим продужио ка друму. Ујутро 14. јуна све бригаде 1, 2. и 7. дивизије пробиле су се са Врховним штабом и делом рањеника из обруча и домогле Јахорине. Одатле су наредних дана наставиле офанзиву у источној Босни. За то време, 3. ударна дивизија Саве Ковачевића, са главнином Централне болнице, пробијала се преко Вучева у долину Сутјеске. Једанаестог јуна предвече, претходница дивизије – 1. далматинска бригада – прешла је под борбом Сутјеску, али се главнина дивизије нашла у обручу. Са свих страна сручиле су се на Савину дивизију четири непријатељске дивизије – три немачке (7. СС, 118. и 1. брдска) и италијанска дивизија „Ферара“. Ујутро, 13. јуна, почео је одлучујући окршај. Јуриши бораца следили су један за другим, али немачки фронт није пробијен. У једном од тих јуриша, надомак зидина спаљеног села Крекови, погинуо је командант 3. ударне дивизије Сава Ковачевић. Дивизија је разбијена по деловима. Готово половина њеног састава је изгинула. Немачки војници су 13. јуна у долини Сутјеске побили око хиљаду рањених и болесних партизана. Око хиљаду бораца и старешина 3. дивизије успело је да се пробије или према Зеленгори или назад у Санџак и Црну Гору. Захваљујући упорној и херојској борби 3. дивизије, било је главнини Оперативне групе са Врховним штабом олакшано пробијање код друма Фоча-Калиновик. Немачки главнокомандујући у бици на Сутјесци, генерал Литерс, морао је да јави Берлину: „Ток борби је показао да су комунистичке снаге под Титовом командом одлично организоване, вешто вођене и да располажу борбеним моралом који изазива чуђење…“

Немци убијају рањенике на Сутјесци.

Битка на Сутјесци почела је 15. маја, а завршила се после месец дана, 15. јуна 1943. Сматра се најдраматичнијом и пресудном битком на југословенском ратишту у другом светском рату.

Оперативна група НОВЈ са Централном болницом претрпела је велике губитке. Погинуло је више од 7300 бораца. Међу њима је било око 3000 чланова Партије и СКОЈ-а из 1700 села и градова свих крајева Југославије.

Пре неколико година, у својим сећањима, маршал Југославије Јосип Броз Тито изнео је да су му најтежи дани у народноослободилачком рату били у време битке на Сутјесци где се решавала судбина главне групације Народноослободилачке војске Југославије око Врховног штаба и када није знао „како да спасимо 3500 рањених и болесних партизана“.

Према речима маршала Тита, „битка на Сутјесци ушла је у историју као најславнија епопеја ослободилачког рата народа Југославије“.

Био је то и крупан допринос међународној афирмацији НОП у Југославији. После битке на Неретви и Сутјесци истина о догађајима у Југославији брже је продирала у свет. НОВЈ је призната као ратујућа страна у антихитлеровској коалицији, што је било посебно значајно у изградњи нове Југославије.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *