Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Искрцавање код Салерна и Тарента

4.8
(4)

Умрети за Напуљ

Трећег септембра 1943, тачно четири године откако је Британија објавила Немачкој рат, Савезници су први пут отворили фронт на европском континенту. То је, такође, било први пут да је једна од земаља сила Осовине нападнута на својој територији. Тог дана је британска 8. армија под командом генерала Монтгомерија ступила на тло Италије код Ређа ди Калабрије на крајњој тачки „чизме“ – на врху прста. Ова инвазија под шифрованим именом Бејтаун била је део плана да се Италија елиминише из рата. До 16. августа, дан пре него што је Сицилија пала у руке Савезника, још се није сигурно знало где ће да отпочне савезнички напад на Италију. Сада је генерал Ајзенхауер, врховни командант савезничких снага у Средоземљу, одлучио да ће операција Бејтаун против Италије да отпочне нападом на више места. Свом заменику, генералу Александеру, оставио је да донесе одлуку о тачном датуму десанта. Тог истог дана је Ајзенхауер одлучио да ће Савезници да се искрцају 9. септембра код Салерна, педесет километара јужно од Напуља и код Тарента на југу Италије. Ове операције припремане су под шифрованим именима Евеленч и Слепстик (лавина и чегртаљка).

У заливу Салерна мала возила излазе преко понтона на обалу, пошто су је пешадијске јединице очистиле од Немаца, а инжењерија добила могућност да постави овај привремени кеј.

Мусолини је смењен већ 25. јула, а нова италијанска влада је преговарала са Савезницима о капитулацији. Планирано је да се 8. септембра јавно објави капитулација Италије, дан пре искрцавања код Салерна и Тарента. Истог дана је требало да се код Рима искрцају ваздушно-десантне трупе, да би изгледало као да је италијанска влада пред њима поклекнула. Узевши све то у обзир, Немци би морали да се боре у земљи чији народ је према њима био непријатељски расположен. Италијанске јединице које су капитулирале могле би, као герилци, да оперишу иза линије фронта. Генерал Александер је дан после Ајзенхауреове одлуке за операцију Бејтаун наредио Монтгомерију да 30. августа, десет дана пре Евеленча и Слепстика, изведе десант. Победник код Ел Аламејна је тражио да се датум одложи и тако се и догодило. Он се противио томе, јер при припремама за Бејтаун још није знао шта је циљ његовог подухвата; да ли је требало да остане у Калабрији и да настави наступање у правцу Напуља или у правцу Тарента? Даље је сматрао да располаже исувише малим бројем средстава за десант, јер се једног дела возила морао одрећи да би се извршио десант код Салерна. Када је Монтгомери 20. августа добио текст и објашњење од Александера (требало је да помогне операцију Евеленч, значи да настави ка Напуљу), сматрао је да не може да изврши десант пре 3. септембра. Ратна морнарица је, пак, сматрала да не може да буде спремна пре 5. септембра, а то је било исувише касно да се на време стигне у Напуљ. Ајзенхауер је послао адмирала Канингема на Сицилију да подстакне ратну морнарицу да ипак, пошто-пото, 3. септембра отпочне десант. Његова мисија је успела. Монтгомери је, дакле, „на рођендан рата“ могао да отпочне своју инвазију на континенталном делу Италије. И поред свих тешкоћа на које је Монтгомери указао, искрцавања код Ређа ди Калабрије добро су прошла, али када су јединице кренуле у северном правцу дошло је до тешкоћа. Немци су се користили тактиком успоравања, за шта је земљиште јужне Италије било више него идеално. По лошим путевима британска возила напредовала су врло споро. Многа су се покварила, што је опет значило задржавање. Британски начелник штаба Елен Брук, морао је чак да опомене Монтгомерија да пожури, ако још жели да стигне на време до Напуља. У међувремену је већ био 9. септембар. Код Тарента се искрцало 3600 људи британске 1. ваздушно-десантне дивизије. Стигли су бродом, јер није било довољно транспортних авиона. По информацијама италијанских изасланика за преговоре о предаји, на југу Италије скоро уопште није требало да буде немачких јединица, иако су Савезници баш тамо очекивали више Немаца због стратегијске важности тих положаја према Југославији. Британци су стигли на обалу Тарента. Испоставило се да ту нема Немаца. Два дана касније стигли су у Бриндизи а да нису ни видели непријатељске јединице. Но, од тог дана све је кренуло много спорије. Отпор је био отприлике исти какав је пружан Монтгомерију у Калабрији. Бари је тек 22. септембра пао у руке Савезника после поморског десанта. Наређено је да се Напуљ освоји за тринаест дана и да се Италија пресече по средини, са запада на исток. Овај десант је требало да успе захваљујући италијанској капитулацији и Монтгомеријевом бржем напредовању.

salerno-2
У јужној Италији Немци у дворишту једне куће постављају минобацач на ватрени положај. Са ове тачке они желе да отворе ватру на савезничке десантне трупе и да их натерају да се повуку. На крају, овај њихов отпор изгледа незнатан.

Салерно се налазио тачно на граници до које су савезнички ловци могли да стигну. Најпогоднији тип ловачког авиона Спитфајер могао је да пружа помоћ јединицама из ваздуха највише тридесет минута. После тога је, што је брже могао, морао да се врати у базу на Сицилији да прими ново гориво. Ипак је на дан десанта код Салерна, у сваком случају, по 36 авиона могло непрекидно да кружи над обалом. Десантне снаге код Салерна нису могле да рачунају на правовремену помоћ са Сицилије. Положаји су били исувише далеко од Сицилије да би људство могло тамо да се пребаци у случају да фронт западне у кризу. Десант је могао да се изведе само ноћу између 7. и 11. септембра. Тада је месец касно излазио, тако да је флота непримећено могла да се приближи обали, а инвазионе трупе да створе мостобран на обали при природној ноћној светлости. Ако се операција не би извела у току једне од ових ноћи, онда се највероватније све морало одложити за читав месец дана уз сав ризик да немачке снаге у Италији ојачају. Дакле, инвазија је морала да се изведе тада, иако Монтгомери није могао никако да макне даље од крајњег југа Италије.

Десант код Салерна је изводила 6. америчка армија која је оформљена тек у јануару те године у северној Африци и требало је да послужи као најспособнија јединица за амфибијске операције. Водио ју је генерал-лајтнант Марк Кларк, који је био њен командант још од оформљења. Пета армија није се састојала само од две америчке дивизије и пука командоса, тзв. ренџерса, већ је за овај десант ојачана са још две британске дивизије из Монтгомеријеве 8. армије, и једном јединицом британских командоса.

Током десанта искрцано је 25 000 Американаца и 30 000 Британаца. Одмах им се супротставило 20 000 Немаца, а још 100 000 се налазило у унутрашњости Италије. Зона десанта, ширине око 60 км, налазила се између Амалфија и Агрополија у заливу Салерна. Британска 46. дивизија имала је већ пуно искуства, док се 56. дивизија борила само неколико дана у Тунису. Неколико јединица командоса и 7. оклопна дивизија као резерва употпуњавале су ове британске снаге. Амерички удео састојао се од 36. и 45. дивизије. Прва није имала никакво борбено искуство, а налазила се у северној Африци тек од почетка 1943. године; друга је већ суделовала у освајању Сицилије. Ове дивизије су формиране од Националне гарде из Тексаса односно од јединица Националне гарде из држава Аризоне, Колорада, Новог Мексика и Оклахоме. Дан пре десанта, Ајзенхауер је преко радија објавио да је Италија капитулирала. Када су то на мору чуле ове јединице, одушевљено су клицале. Изгледало је као да је отпор Немаца већ унапред сломљен. Заиста су искрцавања прошла глатко. Десанту једва да је на обали пружен ма какав отпор. На неким местима из звучника крештао је Немцима позив на предају: „Хајде, предајте се. Опкољени сте.“ Напад није био потпуно неочекиван. При свитању је тешко оружје пренето на обалу уз велике тешкоће. Неки десантни чамци типа „дак“ стигли су баш на време да својим товаром топова од 105 милиметара зауставе нападе немачких тенкова. На командном мосту брода „Анкона“ који је био командни брод инвазионе флоте, генерал Кларк и вицеадмирал Хјуит дуго нису знали шта се догађа на обали. Инвазионе трупе су притицале на обалу, али радио-контакта готово није било због квара на апарату. Непрекидна бука проузрокована ватром са обе стране надглашавала је везе. Ипак су трупе полако напредовале ка унутрашњости земље.

Када су Савезници пребродили критичну фазу искрцавања код Салерна, имали су у својим рукама део јужне Италије који је на овој карти исцртан линијама.

Следећег дана отпор је на британском десантном сектору био велики. Американци и Британци који су се искрцали на обали јужно од реке Селе покушавали су да дођу до речног извора. У међувремену су Американци могли да се пробију ка Алтавили и Ољастру. Тамо су морали да се зауставе. Немачки тенкови су се прикупили код Понте Селе, важног моста преко ове реке на главном путу од Напуља ка југу. За овај мост је борба трајала неколико дана, као и на другом месту за фабрику дувана у коју су се Немци били склонили.

Немци су очигледно планирани да нападом раздвоје британске од америчких јединица, што им је надмоћност у људству и материјалу потпуно дозвољавала. Генерал Кларк је почео да се осећа изгубљеним. Против таквог немачког напада готово ништа није могао да учини, посебно зато што су Италијани остали равнодушни и нису стали на страну Савезника.

Ситуација је петог дана после десанта (13. септембра) постала заиста критична. Опасност да ће Немци да се пробију до обале постала је све већа, јер је противудар на савезнички мостобран изводило шест немачких оклопно-механизованих дивизија. Савезници су имали у рукама само мали мостобран, дугачак највише шездесет километара, а широк двадесет. Салерно је додуше био заузет, али материјал и резервне јединице из Сицилије су биле тек на путу и још нису стигле. Једини спас била је 82. америчка ваздушно-десантна дивизија генерал-мајора Риџвеја. Првобитно је требало да се он 8. септембра спуста код Рима, но овај план је у последњем моменту одбачен, по савету, италијанских изасланика, јер Савезницима не би био ни од какве користи. Кларк је чуо тек 11. септембра да се одустало од напада на Рим. Али, да ову дивизију употреби одлучио се тек тринаестог. Риџвеју је авионом упутио писмо. „Хоћу да ово писмо сматрате за наредбу – писао је Кларк. – Знам колико је времена потребно да се припремите за покрет и десант, но ово је изузетак. Хоћу да се десант изведе на наш мостобран код Салерна и да то буде ноћас. Ово је неопходно.“ Додао је још неке детаље, тако да се десант изведе на наш мостобран код мора да буде тако. Са овим писмом пилот је дошао до Сицилије, али је приметио да је Риџвеј баш негде авионом одлетео. Јавио је контролном торњу да обавести генерала Риџвеја како је стигло једно важно писмо за њега од генерала Кларка. Риџвеј се одмах вратио, прочитао је писмо и послао пилота неколико часова касније натраг са одговором у коме је једноставно стајало: „Може!“

salerno-4
Становници Резине апатично гледају како Савезници улазе у њихов град тешко разрушен бомбардовањем и артиљеријском ватром.

Касније тог дана Риџвеј је јавио Кларку: „Нужно је да вашим јединицама на копну и мору наредите да ноћас не отварају ватру. Да би моја операција успела, неопходно је потребна велика контрола ваше противваздушне одбране“. Риџвеј је овде мислио на јединице флоте и копнене војске које су се већ искрцале на обалу: да не отварају ватру на сопствене људе који ће тек пристизати, као што се два месеца раније догодило за време десанта на Сицилији. Кларк је то такође знао, те је наредио да се те ноћи, после 12 часова, више не отвара ватра на авионе. Он је чак послао официре из штаба код сваке батерије да би био сигуран да ће се наредба извршити. Тачно у поноћ војници су на обали чули авионе, мада из другог правца. Немци су изабрали баш тај момент за напад из ваздуха. Пет минута су грмели над обалом и избацили свој терет бомби. Савезници међутим нису испалили ниједан метак. „Једноставно смо седели и трпели“ писао је касније Кларк. Пет минута после тога, десет минута после уговореног времена, стигле су Риџвејеве јединице. Био је то 505. ваздушно-десантни пук који се спустио на мостобран између 36. и 45. америчке дивизије. Криза је прошла. Понор између америчких и британских трупа био је затворен, пре него што су Немци успели да их раздвоје. Монтгомеријеве јединице се још увек нису приближиле десантним снагама код Салерна, али сада више нису ни биле потребне, захваљујући предузетим мерама. Шеснаестог септембра, три дана после кризе, прва патрола Монтгомеријеве армије ступила је у контакт с америчким јединицама код Салерна. Четири дана касније Монтгомери је писао Кларку да би Американци могли да виде британске трупе ако би извели извиђачки лет изнад својих јужних положаја.

Тек 22. септембра су се Кларк и Монтгомери срели. Да је десант у заливу Салерна ишао по плану, они би већ читав дан требало да буду у Напуљу. Потрајало је, међутим, још десет дана пре него што су Савезници ушли у Напуљ.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *