Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Операција „Вајс“

5
(4)

Четврта непријатељска офанзива

У јесењим данима 1942. године, главни део немачке Врховне команде, на челу са Хитлером и генералима Халдером и Јодлом, налазио се на привременом командном месту у Виници, у Украјини, пратећи ток стаљинградске битке. Нешто пре него што је требало да седну у свој командни воз да би се вратили у Немачку, на штабном столу се нашло неколико докумената са потписом генерал-пуковника Александера фон Лера врховног команданта Југоистока. Извештавао је Врховну команду о ратној ситуацији у Југославији и последицама које таква ситуација може да изазове, уколико се обистине информације обавештајне службе да ће се „највероватније Савезници искрцати на Балкан“. Снажан размах ослободилачке борбе у Југославији довео је у тежак положај окупатора и његове сараднике, а посебно квислиншку тзв. Независну Државу Хрватску. Командант италијанске 2. армије, генерал Роата, послао је 11. октобра 1942. Врховној команди у Рим писмо у којем је доказивао „да у највећем делу Хрватске (мислио је на НДХ) устаници могу да чине шта хоће или готово тако, рачунајући на помоћ становништва“. И генерал Лер је изнео сличне тврдње у једном свом исказу. Сматрао је да је „услед непрекидних партизанских акција поткопан ауторитет НДХ“.

Хитлеровска Немачка била је животно заинтересована да се прилике у Југославији смире. У немачком генералштабу поново се родила идеја о уништавању партизанских јединица и запоседању слободне територије, тј. о ликвидацији „Титове државе“ – како су је они називали.

operacija-vajs-sema
„Титова држава“ простирала се на површини од 50 000 км2. На тој територији су се налазили: 2 корпуса, 8 дивизија, 37 бригада и 34 партизанска одреда, укупно преко 100 000 партизана. Немци и Италијани су у највећој тајности припремали операцију „Вајс 1, 2 и 3“, за коју су ангажовали 90 000 војника. Вештим маневром врховни командант НОВ и ПО Ј Јосип Броз Тито избегао је удар непријатеља и развио офанзиву према долини Неретве како би се приближио Црној Гори и Србији. У позадини непријатеља успешно су наставили офанзиву 1. хрватски (6. и 8. дивизија) и 1. босански (4. и 5. дивизија) корпус

Ова „Титова држава“ простирала се, наиме, на површини од око 50 000 км2, што је већа територија од читаве Белгије. Тако се, на пример, могло са острва Корчуле, преко Хвара, Биокова и Ливна стићи слободном територијом до Бихаћа, и поред Карловца до предграђа Загреба и Љубљане или у близину Трста, а могло се и од Ливна доћи до Добоја, Зенице и Брода. На тој територији налазила су се два корпуса, 8 дивизија, 37 бригада и 34 партизанска одреда – укупно око 100 000 партизана.

С обзиром на такву ситуацију у Југославији, као и због, не без разлога, очекиваног савезничког десанта на Балкан, Хитлер је у октобру 1942. позвао у Виницу генерала Лера и шефа квислиншке НДХ Анту Павелића ради „предузимања мера против устанка“ и сређивања прилика у НДХ.

Хитлер је у свом излагању у Виници констатовао да је „дошао до убеђења да се незадовољавајуће прилике у Хрватској држави могу из основа да поправе само ако се униште све непријатељске оружане снаге у њој, као и на територији коју су окупирали Италијани“. Тек после тога, подвукао је Хитлер, „све немачке трупе могу да се повуку и употребе на другим фронтовима“. Хитлер је, наиме, стално био оптерећен такозваним „југоисточним комплексом“, како га је и називао, односно страхом да ће се Савезници искрцати на Балкан. Зато је желео да се пре тога евентуалног искрцавања уништи главнина НОВЈ и ликвидира „Титова држава“, посебно руководство НОП-а, ЦК КПЈ, Врховни штаб и Председништво АВНОЈ-а које се налазило на слободној територији.

Чим је Хитлер са сарадницима завршио пропагандно путовање по Баварској и стигао у стално седиште Врховне команде у Растенбургу, у Источној Пруској, одмах су преко немачког амбасадора у Риму позвани италијански војни и политички руководиоци да са Мусолинијем на челу, дођу у Растенбург ради договора о заједничкој акцији против НОВЈ. Мусолини није дошао „због дугог и напорног пута“ – како је записао гроф Ћано. Послао је свог министра иностраних послова грофа Ћана и начелника Врховне команде маршала Кавалера. Састанак је одржан 18. и 19. децембра 1942. године. С немачке стране били су: Рибентроп, министар иностраних послова, и фелдмаршал Кајтел, начелник штаба Врховне команде немачких оружаних снага. Састанак је био посвећен искључиво Југославији. Немачки извори тврде да је Кајтел тада италијанским представницима рекао: „да хрватску територију треба да заједнички чисте немачке и италијанске јединице, и то одмах сада, зими…“ и да „у тој офанзиви треба спалити свако село у коме се нађу партизани“. Мусолини је прихватио ставове из Растенбурга и издао наређење да се италијанска 2. армија укључи у нову офанзиву.

У немачку Врховну команду дошао је и бугарски цар Борис. Владе нацистичке Немачке и Борисове Бугарске договориле су се о проширењу бугарске окупационе зоне, како би Немци могли да из Србије извуку 7. СС Принц Еуген дивизију и да је употребе за офанзиву. Хитлер је убрзо затим, 5. јануара 1943, бугарском министру војске генерал-лајтнанту Михову отворено рекао „да у самом прстену који окружује Европу постоји једно слабо место“ при чему је мислио на ослободилачки рат у Југославији. „Али сада, још пре пролећа – додао је Хитлер – биће проведено чишћење“. Затим се захвалио бугарској Врховној команди „која је својим трупама посела места и области у Србији које је пре држала 7. СС Принц Еуген дивизија и тиме помогла извршењу чишћења“. Нови састанак о офанзиви против НОВЈ одржан је у Риму 3. јануара 1943. године. Присуствовали су: немачки командант Југоистока генерал Лер, начелник италијанске Врховне команде маршал Кавалеро, начелник италијанског Генералштаба генерал Амброзио, командант италијанске 2. армије генерал Роата, командант трупа Црне Горе и гувернер Црне Горе Пирцио Бироли, командант оружаних снага у Албанији генерал Далмацо, и командант италијанских трупа у Грчкој генерал Ђелозо. Постигнута је начелна сагласност да се разбије главнина снага НОВЈ, и то брзим акцијама, мада су Италијани, због свог лошег искуства у борби са партизанима, сматрали да је такав подухват нереалан, поготово у обиму какав је био замишљен. Одлука је, међутим, донета и решено је да се цели подухват подели на три велике операције шифровано назване „Вајс-1“, „Вајс-2“ и начелно „Вајс-3“. За команданта немачких трупа у офанзиви, под називом корпус „Кроација“, постављен је генерал Литерс, а италијанским трупама командовао је генерал Глорија, командант 5. корпуса. Ради разраде прве операције – „Вајс-1“ – састали су се 9. јануара у Загребу Лер и Роата. Решили су да у овој операцији морају да униште партизане на простору Карловца, Огулина, Госпића, Книна, Босанског Петровца, Приједора, Глине. Да би то постигли, Немци су ангажовали код Карловца 7. СС Принц Еуген дивизију, у Банији 369. легионарску дивизију ојачану једним пуком немачке 187. резервне дивизије и 3. домобранским горским здругом. Између Приједора и Босанског Новог била је 714. немачка дивизија и 2. домобрански горски здруг, код Санског моста 717. немачка дивизија. Свега око 50 000 војника. Италијани су употребили три своје дивизије, као и усташе и четнике. За офанзиву је стављено у покрет преко 90 000 непријатељских војника и 14 ваздухопловних ескадрила. Посебним упутствима регулисани су поступци према цивилном становништву. Хитлер је још у децембру 1942. потчињенима саопштио: „Јединице су овлашћене и дужне да у овој борби, без ограничења такође према женама и деци, употребе свако средство само ако оно води успеху…“ Немци су планирали да са ослобођене територије интернирају 60 000, а Италијани око 30 000 људи. У хотелу „Еспланада“ у Загребу је 18. јануара 1943, два дана пре почетка офанзиве, генерал Литерс окупљеним командантима рекао „да се мора успоставити мир, па макар то био мир гробља…“ Информације о припремама непријатеља за офанзиву почеле су да стижу у Врховни штаб НОВ и ПОЈ почетком јануара 1943, али се из њих нису могли открити сразмере, планови и време напада. Врховни командант је јавио Главном штабу Хрватске да је „вероватно да непријатељ може ускоро предузети са севера контраофанзиву ширих размера против наше слободне територије“. Слично је и штаб Првог хрватског корпуса, 11. јануара 1943, својим јединицама саопштио: „Имамо извјесних података о евентуалној непријатељској офанзиви на наш ослобођени териториј…“ Немачки и италијански команданти држали су све у највећој тајности и дезинформацијама настојали обманута штабове и команданте НОВЈ.

narod-sa-banije-iv-ofanziva
Повлачење народа са Баније у Четвртој непријатељској офанзиви

Док су Немци и Италијани припремали офанзиву, Врховни командант је разрађивао план будућих операција. Тежиште напада требало је да буде усмерено у правцу југоисточних крајева Југославије, с тим што је, прво, требало да се упадне у средњу Босну и Далмацију и тако створе услови за даље наступање ка југоистоку. У Јабланици, новембра 1978, маршал Тито је рекао да „док је непријатељ правио своје стратегијске планове, ни ми нисмо спавали: ја и моји другови стварали смо наше стратегијске планове… Имали смо идеју да идемо према Црној Гори, и даље према Косову и Метохији, па према Македонији, гдје су постојале могућности за мобилизацију великог броја нових бораца…“

Пре почетка непријатељског напада, на ослобођеној територији „Титове државе“ налазио се 1. хрватски корпус на подручју Баније, Кордуна, Жумберка, Лике и Горског Котара, са 6, 7. и 8. дивизијом, Приморско-горанском групом бригада и неколико партизанских одреда, свега око 16 000 бораца. Први босански корпус био је у западној Босни са 4. и 5. дивизијом и неколико партизанских одреда, приближно око 11 500 бораца. Трећу групацију чинила је Главна оперативна група (ГОГ) дивизија НОВЈ, коју је водио Врховни штаб са 1. пролетерском дивизијом према Прњавору, Теслићу и Бањалуци, 2. пролетерском дивизијом код Босанског Грахова, 3. ударном дивизијом источно од Јајца и према Травнику, и три далматинске бригаде: 1, 4. и 5. према Имотском: укупно 14 500 бораца. Целокупна групација око Врховног штаба, према томе, имала је 42 000 бораца, наоружаних, углавном, пешадијским наоружањем.

Први хрватски и Први босански корпус примили су на себе сву тежину непријатељског напада, који је почео 20. јануара 1943. Цело подручје Баније, Кордуна, Лике и Босанске Крајине нашло се у вртлогу жестоких борби које ће да трају готово месец дана. Главна немачка ударна снага – 7. СС Принц Еуген дивизија – са тенковима и авионима, сручила се из рејона Карловца на јединице 8. кордунашке дивизије у намери да их брзо разбије, а да затим у муњевитом походу избије у рејон Бихаћа где су се налазили Врховни штаб, ЦК КПЈ и Председништво АВНОЈ-а. Немци су веровали да ће већ првог дана бити у Бихаћу, а другог дана у рејону Врточе где је требало да стигне и немачка 717. дивизија од Санског Моста. Чела ових двеју дивизија су, међутим, и после петог дана офанзиве била међусобно удаљена 150 км. Уместо брзог наступања, пресецање и окружења јединица НОВЈ на ослобођеној територији, операција „Вајс-1“ свела се на фронтално потискивање Првог босанског и Првог хрватског корпуса. Чувена 7. СС Принц Еуген дивизија, елита са којом су највише рачунали генерали Литерс и Лер, тек је 29. јануара ушла у напуштени Бихаћ. Није боље прошла ни немачка 369. дивизија у борби са 7. банијском дивизијом и Банијским партизанским одредом. Она је, заједно са усташама и домобранима, продирала из правца Петриње и са линије Глина-Костајница на слободну територију. Банијски партизани су само у току ноћи 22/23. јануара код Балинца потпуно разбили један немачки батаљон 369. дивизије. Генерал Лер морао је да констатује да је 369. дивизија „претрпела кобан пораз“.

Из Санског Моста кренула је у напад немачка 717. дивизија са усташама и домобранима, али она је тако споро и слабо напредовала, да се више бранила од удараца које су јој задавали слабији делови 4. и 5. крајишке дивизије него што је наступала. За првих 12 дана офанзиве ова добро опремљена немачка дивизија дневно је напредовала нешто више од два километра, а њен 373. пук био је чак окружен, само није уништен, јер су му помогли тенкови и авијација.

У Лици, две италијанске дивизије „Ре“ и „Сасари“ напале су заједно са четницима, од Госпића, Ловинца и Грачаца, 6. личку дивизију. Упркос вишеструкој бројној и техничкој надмоћи, Италијани су постигли ограничене резултате. А у наредним данима, ове две италијанске дивизије доживеле су свој до тада највећи пораз. На путу између Мазина и Лапца, партизани су уништили главнину италијанске технике. Само дивизија „Сасари“ је од 15-21. фебруара, између Борићевца и Залушенице, изгубила 52 официра и 811 војника и скоро целу технику, па је морала да се са четницима повуче у Грачац, а онда у Книн. Слабо је прошла и италијанска дивизија „Ломбардија“ која је наступала од Огулина према Слуњу. На њу су се устремиле 6. и 14. приморско-горанска бригада, тако да се дневно наступање Италијана свело на свега два километра. Од замишљеног немачко-италијанског муњевитог похода, није у ствари ништа остало. Све се свело на напредовање пужевом брзином. Није то било због тога што су Немци и Италијани наишли на тешкоће планинског земљишта или високи снег, цичу зиму и друго, како желе исказати неки немачки команданти, већ је ратна вештина поступака јединица НОВЈ, храброст, смелост, и одважност у борби, покрету и маневру, било оно што је укочило тако брижљиво припреману „зимску офанзиву“ непријатеља. Немци су се кретали дуж путева, а партизанске јединице су остајале са стране, забацивале се позади и поново нападале, тако да није ни било класичног непријатељског освајања ослобођене територије.

Крвава драма развила се на Грмечу када су немачке дивизије избиле у долину Уне и, 8. фебруара 1943, источно од Босанског Петровца, спојиле се са 7. СС и 717. дивизијом. У затвореном обручу, који су поред поменуте две дивизије формирале и снаге 369. дивизије, на Грмечу је остала главнина 4. крајишке дивизије и око 15 000 избеглица.

Да је штаб 1. босанског корпуса правовремено извршио наређење Врховног штаба да се дивизија повуче јужно од комуникације Босански Петровац-Кључ, непријатељу не би окружење уопште успело. Немци с усташама и домобранима јуришали су свом жестином на јединице и збег у окружењу, настојећи да искористе до краја ситуацију коју су ретко успевали да створе. Четири дана и четири ноћи тукли су се Крајишници, и војници и избеглице, са противником и 13. фебруара успели да се пробију из обруча. Четврта дивизија је затим кренула на север.

Непријатељ је на најокрутнији начин побио на Грмечу 31 370 људи, а 1722 одвео у логоре. Њих 1256 је умрло од зиме. Више од две трећине избеглица затечених у планини је страдало. Жртве борби на Грмечу биле су велике. Посебна трагедија је била што је страдало толико цивилног становништва. Успех 4. крајишке дивизије је ипак постигнут у томе што је везала снаге трију немачких дивизија, а тиме је омогућен слободнији покрет јединица које су биле око Врховног штаба.

Пробојем 4. крајишке дивизије из окружења завршена је немачка операција „Вајс-1“. Литерсова замисао о уништењу главнине НОВЈ није се остварила. Ниједна јединица НОВЈ није разбијена нити уништена. Главнокомандујући на Балкану, немачки генерал Лер, је констатовао да се „успех свео само на то да је непријатељ одвојен од своје базе, иако се ради о тешким операцијама“. Лер је био још прецизнији када је 3. фебруара 1943. о стању на фронту писао свом колеги италијанском генералу Роати, команданту 2. армије. „Постоји велика опасност да комунистичке банде, које су се раније извукле или које су поново постале активне након повлачења трупа, поново нагрну овамо, успостављајући првобитну ситуацију…“ Тако је и било. Јединице 1. хрватског корпуса и делови 1. босанског корпуса остали су иза немачких нападних редова који су се кретали према Неретви. Наставили су офанзиву којом је поново створена велика слободна територија. У мају је обухватала целу Лику, сем Госпића, затим Кордун, Банију и Горски Котар. То је тада била највећа слободна територија у Југославији.

И док су се немачки и италијански генерали договарали о новој операцији, шифровано названој „Вајс-2“, а њихове јединице добиле одмор, Главна оперативна група Врховног штаба – 1. и 2. пролетерска и 3. ударна дивизија – изводиле су офанзиву према долини Раме и Неретве, где је Врховни командант хтео да стигне пре него што су Немци, Италијани, усташе и четници почели другу фазу своје офанзиве.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *