Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Сломљена осовина

0
(0)

Адио Мусолини!

Када је Немачка почела рат против Совјетског Савеза, потез који је Хитлер у свом писму Мусолинију назвао „најзначајнијом одлуком свог живота“, Мусолини се такође решио да учествује у том ратном походу. Опремио је неколико дивизија што је боље могао, да би их оспособио „да учествују у том крсташком походу“. У јесен 1941. Мусолини је сматрао да је Црвена армија углавном разбијена, па је већ почео да се више ангажује у рату у Африци. Било му је криво што Италија, у односу на друге земље сила Осовине, не може да да већи допринос у том рату. Мусолини се, међутим, надао да ће Немачка да се више ангажује у даљем војном опремању његове војске. Али, догодило се да су немачке трупе морале да се заузму више у северној Африци и Италији, што је ишло на штету фронта против Совјетског Савеза. Немачка Врховна команда је већ 1942. године рачунала на напад Савезника негде у јужној Европи, али до заједничког плана с Италијом за одбрану још није дошло. Тек после пада Туниса (13. маја 1943) Хитлер је озбиљно почео да размишља о овом плану, но тада је већ било касно. Осим тога, у том моменту, Мусолини је изгубио сваку наду за уништење Совјетског Савеза, па је почео да размишља о сепаратном миру са том земљом. Требало је да гроф Ћано већ у децембру 1942. разговара о томе са Немцима. И Румунија и Мађарска су, такође, тражиле начин да се извуку из рата. Румунски диктатор Антонеску је почетком 1943. покушавао да Дучеу понуди да буде председавајући при договорима са Британијом и Сједињеним Државама. Када је Рибентроп желео да се ови непоуздани савезници због свог малодушног држања што више изолују у њиховом дипломатском саобраћају, Италија није пристала.

bombardovanje-italije
Да би битку извојевали у своју корист, Савезници су морали да у Италији изведу многа бомбардовања.

Ипак се Мусолини није усудио да преузме личну иницијативу када је сазнао да се и Јапан заузима за немачко-совјетско примирје. Није се усудио из простог разлога, јер су немачке претње и истицање сопствене супериорности већ и онако деградирали Италију до државе најнижег ранга, па је у очима Немаца представљала само бедну предстражу европске тврђаве. На Мусолинијев аргумент да ће изнурење како Немачке тако и Совјетског Савеза само да задовољи Англо-Саксонце, Хитлер би одушевљено почео да говори о натчовечним успесима својих војника, да би закључио како после њега више неће да буде никог ко би поседовао довољно снаге да истреби комунизам у Европи. Односи међу партнерима у осовинском блоку већ давно нису били добри. У приватним разговорима, Немци су, понекад, заобилазно давали до знања да ће Италија још да добије свој део; СС јединице су већ од 1941. године формирале пунктове у италијанским градовима, а било је и планова да ултрафашиста Роберто Фариначи замени Дучеа. С италијанским радницима који су служили као „плата“ за немачку помоћ, лоше се поступало у немачким градовима. Од почетка 1943. године Мусолини се залагао за постепени повратак око две стотине хиљада својих радника из Немачке, који су у том моменту Италији такође били потребни. Хитлер је прво пристао, но у јуну исте године потпуно је обуставио враћање Италијана у домовину због несигурне ситуације у Италији и штете која би тиме била нанета немачкој индустрији. У Италији је било све више инцидената са немачким војницима, као на пример, због вести да Немци при повратку из северне Африке резервишу све камионе само за себе.

Власт фашистичког режима се смањивала појавом и појачаном активношћу антифашистичких организација. Нарочито су комунисти појачали свој утицај на раднике и студенте. Марта 1943. пошло им је чак за руком да помоћу штрајкова паралишу индустријски троугао Милано-Торино-Ђенова. Ово је била прва политичка акција против фашистичке власти у Италији после 1925. године. Ватикански „Осерваторе романо“ постајао је све критичнији према диктатури; италијански сељаци Југа сакривали су пољопривредне производе, а у разним градовима, посебно у оним који су пропатили од савезничких бомбардовања започетих октобра 1942, становништво је отворено тражило мир. Поред тих проблема су и порази у северној Африци допринели Дучеовом озбиљном стомачном обољењу, које га је видно рушило. Када је италијански диктатор између 7. и 10. априла 1943. године, у дворцу Клесхајм близу Салцбурга, био изложен Хитлеровим монолозима, Гебелс га је описао као сломљеног човека. Мусолини је намеравао да дискутује о сепаратном миру са СССР-ом, а помишљао је и на нацрт за европску државну заједницу, која би наглашавала једнакост свих партнера. Немачки руководиоци, напротив, веровали су више у војна решења и Хитлер је доказивао да Италија може само заједно са Немачком да победи или да заједно са њом умре. Сматрао је да би било добро да због малодушног држања Италијана, Мусолини формира неку врсту СС јединица како би више дисциплиновао италијански народ. Да се нешто кува било је јасно. Све ближи војни пораз сломиће фашизам у Италији, чему је допринела и подземна активност политичких партија и отпор народа. Иста господа која су 1920-1922. године дигла фашизам на коња, сада ће га збацити из седла. Генерали су при томе помагали краљу. Маршал Бадољо, који је крајем 1940. отпуштен са положаја начелника генералштаба, припремао се већ 1942. године за улогу коју ће играти у лето 1943. године. Али, он није био једини ветеран који је поново постао активан. Маршал Кавиља је у априлу 1943. разговарао са једним важним финансијером и индустријалцем који је заједно са неколицином министара покушао да убеди Дучеа како је економски неопходно да се Немачка сломи. Мусолини је са једне стране, нехотице, сам отворио опозицији пут тиме што је у јануару сменио увек оптимистички расположеног, пронемачки настројеног начелника штаба маршала Кавалера и поставио Амброзија, који је био убеђен у пораз Немачке. Такође је, у фебруару, отпустио грофа Ћана, симбола противратног расположења, да би сам преузео ресор спољних послова. Да би даље приказао свој енергични став, реорганизовао је кабинет, чиме су такође смењени Ћанови присталице Гранди и Ботај. Ова тројица умерених ће неколико месеци касније допринети диктаторовом паду. Ћано, који је требало да бира између дипломатске службе у Албанији или у Ватикану, одлучио се за Ватикан, јер је амбасада код папе одавно била позната по својим тајним контактима. Тамо се у априлу и дознало да Британија у принципу прихвата евентуалне преговоре са Грандијем и Ћаном при капитулацији Италије.

После Мусолинијевог пада, Савезници су изнад Немачке избацивали памфлете са прецртаним Дучеом на слици где је заједно са Хитлером. Ова акција требало је да јасно прикаже народу да се ближи крај.

Американци су у међувремену отпочели да посредством антифашистичког писца Ињација Силонеа, који је живео у Швајцарској, дају новац политичким противницима режима. Све ове завере нису биле нарочито међусобно повезане. Ипак су се готово сви учесници надали неком знаку који би дао краљ Виктор Емануел. Тешкоћа је, међутим, била у томе што је краљ свој недостатак смелости крио иза своје уставом одређене позиције, те је изјавио да само народни представници могу да збаце Мусолинија (он и није имао неког утицаја на народ!) Када је Тунис пао, могло је да се очекује да ће Савезници наставити офанзиву негде у Италији. Прво су напали острво Пантелерију. Ту је 11. јуна око 11 000 Италијана једва дочекало да се преда. Још неподношљивији за Хитлера били су радосни поклици сицилијанског народа којим су 10. јула поздравили ступање Савезника на тло острва. Италијански генералштаб зарекао се Дучеу да ће од Хитлера затражити велика појачања; а ако он то не би учинио (а то је могло да се очекује!), тада би земља имала добар изговор да поштено прекине савезништво са својим партнером Осовине и на тај начин уједно прекине и са вођењем рата.

Рузвелт и Черчил су покушавали да утичу на лабилно расположење у Италији тиме што су 17. јула издали проглас у којем је писало: „Немачка и ваши неискрени и корумпирани руководиоци издали су сва ваша стремљења и традиције. Само тиме што ћете им окренути леђа, Италија би могла да се нада поштованом положају у кругу европских народа“.

Истог дана је Фирер са својим генералима, који су војни пад предбацивали некомплетној влади, разматрао како да Мусолини узме у свој војни штаб поузданије људе.

Даље је било потребно да се немачка команда прикључи Дучеовој, уместо да немачке јединице остану под италијанском командом. Ипак, Хитлер то није постигао и позвао је свог колегу 19. јула на Бренеров пролаз да му још једном укаже на велики заједнички циљ рата. Начелник штаба италијанске Врховне команде генерал Амброзио и државни секретар спољних послова су наваљивали на Дучеа да објасни Хитлеру да Италија прекида рат. За време ове конференције, осим тога, јављено је Мусолинију да су Савезници бомбардовали теретну железничку станицу у Риму и градску четврт која се са њом граничи. Али, ућуткан од Хитлера, он није проговорио и тада су га његови генерали отписали. Краљ се, уплашен да ће изгубити круну, прикључио државном удару који је припреман у круговима официра војске, карабињера и полиције. Сматрао је да је то боље од народног устанка. Дуче је сазнао из прислушкиваног телефонског разговора да ће маршал Бадољо да постане нови премијер. У Берлину се такође нешто наслућивало, но нико ништа није предузимао.

Маршал Пјетро Бадољо (десно), који је, после 25. јуна 1943. заменио Мусолинија, после преузимања власти заједно са краљем Италије Виктором Емануелом III.

Изненадно погоршање ратне ситуације, у међувремену, забринуло је фашистичке руководиоце. То је било још боље за краља, и он је радо пустио да Велико фашистичко веће прође 24. јула кроз прву ватру. Расположење против Мусолинија у Већу почело је после његовог захтева да фашистички лидери држе војне говоре по земљи, што њима нимало није одговарало. Некима се више свиђала идеја о промени владе. Дино Гранди, председник Дома, који је већ раније саветовао краљу да нешто предузме, отишао је 22. јула Дучеу са предлогом у коме је стајало да Мусолини треба да руковођење ратом преда краљу. Био је то, у ствари, предлог којим се изражавало неповерење и који је био против Мусолинијеве свемоћи. Немци су сматрали да је најављено заседање Великог фашистичког већа покушај да њиховог пријатеља Фариначија натерају на одлучан наступ. Седница, одржана ноћу између 24. и 25. јула, почела је експозеом Мусолинија, који је кривио све, осим самога себе. Он је тврдио да су ратовали на сувише фронтова одједном, да су Немци занемарили северну Африку, да је Ромел лош стратег, да Сицилијанци нису били добри патриоти, да је Пантелерија требало да постане Стаљинград Средоземног мора, да је тамо пало само тридесет и осам војника, итд. Гранди му је пребацио због његове диктаторске владавине и тражио да се оформи одређен број демократских установа. Мусолини се на то наљутио, запретио је свим присутнима њиховим тајним досијеима. Позивао се и на своје заслуге које он неће тек тако дозволити да се униште и, на крају, доказивао да је краљ, био његов пријатељ и да он неће допустити да се смени – иако је годинама ширио антимонархистичку пропаганду.

potpisivanje-italijanske-kapitulacije
Потписивање примирја. Слева надесно: генерал Смит, комодор Дик, генерал Рукс, капетан Хан, генерал Кастелано, а иза њега генерал Стронг и, десно, службеник Монтенари.

Грандијев предлог победио је са деветнаест гласова према седам против и једним уздржаним. Када се Мусолини у недељу после подне, 25. јула, упутио у вилу Савоја, где је требало да га прими краљ, изгледао је прилично миран, јер за његов диктаторски режим гласање у Већу није било од великог значаја. Виктор Емануел је саопштио Дучеу да је најомрзнутији човек у Италији и да ће да буде смењен. Када је изашао, ухапсили су га карабињерски официри. После краћег боравка на острвима Понца код Напуља и Ла Мадалена код Сардиније, стигао је најзад на Гран Сасо у Абруцима. Још пре него што је пао Тунис, у немачкој Врховној команди је направљен план за случај да се мора преузети власг у Италији. При договорима, 19. и 20. маја, строго се водило рачуна о преокрету, чак независно од инвазије непријатеља. Нешто после повратка из Африке, фелдмаршалу Ромелу је поверена команда групе армија „Б“ у северној Италији и западној Југославији и план „Аларих“, према којем је требало да са 2. СС оклопним корпусом и оклопном дивизијом „Адолф Хитлер“ (која је носила назив Хитлерове телесне гарде) и оклопном дивизијом „Мртвачка глава“ одржи фашизам у Италији. Касније се испоставило да су снаге дивизије „Мртвачка глава“ потребне на фронту у Совјетском Савезу. У Италију је, ипак дошла оклопна дивизија „Адолф Хитлер“ и 2. СС оклопни корпус, који је, међутим, ангажован да угуши устанак у Истри и Словеначком приморју. Друге јединице су изненадно морале да поседну пролазе који из Немачке воде према Италији. После ступања Савезника на тло Сицилије, Ромел се морао ангажовати против НОВ Југославије. „Аларих“ се свео само на немачко-италијанску сарадњу без првобитног акцента на политичке мере. Окупација Италије требало је да се изведе по плану „Ахсе“ (осовина). Извођење овог плана отпочело је већ 25. јула увече. У први мах, Хитлер је хтео да директно, и свим силама крене у противакцију, али Кеселрингу, који је између осталих покушавао да спасе Италију, пошло је за руком да Хитлерову осветољубивост смири смишљеним противљењем. И други разлози су на то утицали. Водило се, наиме, такође рачуна о понављаним Бадољовим уверавањима да ће Италија да настави рат на страни Немачке, док је у Италији постојала бојазан од ненајављеног и изненадног удара немачких дивизија. Ма колико је генерал Амброзио тврдио да ће да нареди да се на Немце отвори ватра, ако без дозволе уђу у земљу, ово је била само празна претња. Све док Бадољу није пошло за руком да постигне прихватљив договор са Британцима и Американцима, немачке дивизије су читавог августа и даље придолазиле. Кривицу да је такав договор изостао сносе обе стране. Савезници нису знали у коликој мери је фашизам био слаб, а нису ни били довољно политички припремљени за Мусолинијев пад, нити у стању да војно осигурају цело полуострво. Првог августа су поново отпочели са систематским бомбардовањем италијанских градова. Пошто су Немци знали телефонске и телеграфске шифре, преговори су били искључени, те је Бадољо требало да нађе начин да са Савезницима ступи у лични контакт. Када је генерал Кастелано као Бадољов изасланик, 4. августа, стигао у Лисабон и Тангер, испоставило се да Италији није дато право да искаже своје жеље. Савезници су остали при свом захтеву за безусловну капитулацију, док су Италијани, у ствари, хтели да промене савезнике да би били у бољој позицији при склапању мира. Ствар се још више замрсила када је Бадољо, који више ништа није чуо о свом првом изасланику, генералу Кастелану, послао генерала Занусија, ађутанта начелника штаба копнене војске Роате, као новог преговарача. Када се овај појавио у Лисабону, генерал Кастелано је баш кренуо натраг са текстом за примирје. И поред тога, Зануси је ипак такође затражио пријем код савезничких команданата. У међувемену је у Квибеку, 26. августа, састављен текст за дефинитивну капитулацију. Британски амбасадор га је показао Занусију. Овај је одмах протествовао јер је у тексту недостајало право Италије да сарађује са Савезницима. Ајзенхауер је сматрао да је Роата пронемачки настројен и зато није имао поверења ни у његовог ађутанта, а бојао се да ће Италијани ако сазнају за теже одредбе у дефинитивном тексту, одустати од капитулације када се Савезници искрцају у јужној Италији. Због тога је забранио да се одредбе из Квибека дају Занусију да их понесе. Тиме је овај одиграо своју улогу. Тридесет и првог августа је генерал Кастелано одлетео у Касибилу на Сицилији – још не ради потписивања примирја, већ да би замолио за искрцавање северно од Рима, како би се тиме заштитили краљ, влада и Ватикан. Савезници су изјавили да су спремни да тамо пошаљу ваздухопловну дивизију, али под условом да Италијани не затворе аеродроме око Рима. Потом је, најзад, 3. септембра, потписано примирје. Објављивање примирја остављено је за моменат када ће се Савезници искрцати код Салерна. Но још увек несигурност није нестала. Италијански команданти сматрали су, наиме, да не располажу снагама потребним да с успехом одбране Рим од Немаца, чији је број стално растао, а посебно због тога јер је све указивало на то да ће главне савезничке снаге да се искрцају код Напуља. Тако је Бадољо и прекинуо примирје, јер је по његовом мишљењу Рим ионако био изгубљен. Ајзенхауер је много ризиковао тиме што је послао генерала Максвела Тејлора у Рим да пред очима Немаца запрети Бадољу оштрим мерама против земље и владе. Силом прилика, маршал је ипак 8. септембра морао да објави капитулацију своје земље. Следећег дана је краљевска породица побегла у Бриндизи заједно са делом владе. Тиме је оставила Рим на милост и немилост и тако је потпуно прокоцкала и оно мало симпатија што је још уживала у народу. Двадесет и деветог септембра Бадољо је отишао на Малту да потпише дефинитивни мир, при чему је поново покушао да мимоиђе безусловну капитулацију. Када су победници после кратког разматрања мало изменили текст, Италијани су почели да праве неприлике због своје флоте која је као једини део ратних снага још била употребљива и која је побегла на Малту. Они су сматрали да ово није предаја, већ сарадња са Савезницима. Још једном је морало да им се објасни да је безусловна капитулација неизбежна, посебно зато што је Стаљин захтевао део флоте као ратни плен. Тек 17. новембра је примирје постало свршен чин.

Цео ток ствари може да претрпи много критика. Ниједна од зараћених страна није била спремна на све евентуалности, а најмање Немци. Удар против Мусолинија је импровизован и није садржао планове за даљи развитак војне и политичке ситуације, јер су војници изван Италије остављени на цедилу. Савезници су били испуњени неповерењем према Италији. Сам Черчил је био чак изразито киван због издајничке улоге коју је Мусолини, по њему, одиграо у Средоземном мору у односу на Британску Империју која је била исувише окупирана припремама другог фронта у Француској да би од Италије створила први фронт. Савезници су пропустили прилику да благовремено одсеку целу средњу и јужну Италију. Осим тога су при својим плановима били спутани одредбама безусловне капитулације Италије.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *