Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Гроф Галеацо Ћано

5
(2)

Урађено се не може изменити

„Сви смо подбацили и иста олуја нас брише. Кажи мојој породици да умирем а да не мрзим никога“ – немачки СС стражар забележио је ове последње Ћанове речи упућене свештенику, који је 11. јануара 1944, њему и четворици других осуђеника на смрт дао душевну утеху на стратишту у Верони.

cano-hitler-musolini
Гроф Галеацо Ћано, први с лева.

Да ли је гроф Ћано, Мусолинијев зет и жртва, који је и те како био добро упознат са фашизмом, током седам година на једном од врхунских положаја, пре и боље схватио значење неумољиве мудрости него његова четири сапутника који су нешто касније такође неславно жртвовани на олтар, који су они сами, сваки на свој начин, помогли да се сагради? „Соза Гаиа саро ћа“ – урађено се не може променити – написао је Ћано 6. фебруара 1943. у свој дневник, но то је било више бележење дипломатске спретности, него доказ фатализма. Дан пре тога га је Дуче отпустио са положаја министра спољних послова, за време драматичног али ипак једнодушно завршеног разговора. „…Пружио ми је различите могућности за мене самог, али сам без оклевања одмах одбацио функцију гувернера Албаније, јер бих тамо отишао као израбљивач народа коме сам једном понудио братство и једнакост. Радије сам постао амбасадор код Свете столице. То је миран посао, а осим тога пружа доста изгледа за будућност, а будућност није никада тако као сада била Божја тајна…“ Међутим, Ћано је „већ предвидео да ће Мусолини још неколико пута хтети да промени своју одлуку“ и брзо је предузео мере да изабрану алтернативу оствари. Не без доброг разлога, јер је 6. фебруара Дуче желео да још мало одложи Ћаново постављење код Свете столице. „Људи ће да кажу да сам хтео да те наведем у слепу улицу, али за то си још премлад“. Али зет се у међувремену осигурао папином сагласношћу и Мусолини је морао са тим да се помири.

„Урађено се не може мењати“ – написао је Ћано, не без задовољства. Опроштај од спољних послова тешко му је пао, али био је довољно реалан да врло свесно, на време, превезе своју лађу у мирније воде. Заиста, знао је да послује онако како га је дипломатија научила.

Никада није сматрао да је за нешто премлад. Ни за дипломатску службу где је одмах по завршетку студија права 1925. године заузимао неколико мање-више важних позиција. Тако је 1931. године, у својој двадесет и осмој години, водио Комисију Друштва народа у Шангају. То што је његов отац, адмирал гроф Констанцо Ћано из Ливорна, био један од најранијих стубова – ослонаца фашистичког покрета, сигурно није много штетило његовој каријери. Ни он, ни Мусолини нису сматрали да је премлад да за време абисинског рата 1935. године командује италијанским ваздухопловством. Тада је већ био свим срцем фашиста. Његова првобитна критика и колебање, једина тачка у којој се разилазио са својим оцем, коме се дивио (а после његове смрти 1939. године га је готово безумно оплакивао), брзо се расплинула после 1930. године. Те године се оженио Едом. Мусолинијева старија кћерка – за родитеље проблематично дете – у својој двадесетој години већ је имала за собом неколико компромитујућих љубавних излета. Није, дакле, ни чудо да је Дуче, и сам, уосталом, не баш срећан у избору својих љубавница, био пресрећан са овим на време нађеним брачним кандидатом из правоверне куће! Наравно, био је то „брак из разума“, који је 24. априла 1930. године склопљен уз претерани церемонијал и помпу, но могло је да буде и горе. О великој симпатији није било говора, али ипак се Галеацо неколико пута дивио памети своје жене, иако је у исто време жалио што се она тако ретко њоме служила. Записи о његовој деци садрже више осећања, мада је са њима имао само мало контакта, јер су његове функције које су много изискивале, онемогућавале (можда, ипак, и нежељени) нормални породични живот. .

Edda-Mussolini-and-Gian-Galeazzo-Ciano-1024x576 (Small)
Еда Мусолини и Галеацо Ћано

Ћаново постављење за министра спољних послова 1936. године, личило је на протекцију, подстицало је исто толико дуготрајније љутње у многобројних старијих чланова партије као и схватљив понос тридесет трогодишњег каријеристе. О његовој педантној сујети, коју је његов таст једва превазилазио, сведоче не само многе фотографије на којима је, лепо обучен, све маркантније имитирао Дучеову браду, већ нарочито стотине страница његовог Дневника који је почео да пише после ступања у службу и водио све до фебруара 1943. године, детаљно бележећи догађаје скоро сваки дан.

Наравно, 1936. године није могао да предвиди да ће ови дневници постати официјелни протокол италијанског пада, а 1943. године је то могао само нејасно да наслути. У затвору у Верони, 23. децембра 1943. године, додао је неколико страница, које су написане као горко наравоученије, и откривале су колико му је криво што никада неће да доживи објављивање својих дневника: „Да ми је Провиђење дало мудру старост, како би оне (дневне белешке) биле диван материјал за моју аутобиографију“. Одатле и његово успешно залагање да се преко Еде дневници сачувају од немачких руку. Чак и ово може да се припише сујети. То је чудна црта толиких фашиста и нациста да истичу своју личност како би до самог краја остали средиште светских догађаја. Па ипак, ниједна биографија није посвећена Ћану. То је, у ствари, необично, јер многи историчари о њему имају прилично повољно мишљење. Они уздижу његово мишљење о политичким односима и радо цитирају његова опажања која су давала прилично реалну слику Дучеа и његове све подлије клике трабаната. „… Проститутке и трговци белим робљем (мисли се, између осталог, на клан Мусолинијеве љубавнице Кларе Петачи) већ су неколико година проклетство за политички живот Италије…“

grof cano streljanje
Фотографија снимљена непосредно пред стрељање грофа Ћана.

Ћано је мрзео Немце, „синове некултурне расе, која се угнездила у срце Европе“, но као ни Дуче није избегавао да са њима сарађује све док је изгледало да Италија од тога има користи. Против Хитлеровог отпочињања рата и против Мусолинијевог лакоумног курса за Фиреровим стопама одупирао се свом снагом, али безуспешно. Болно јасно предвидео је последице за Италију: не пакт од челика већ челичну диктатуру. „Немци су строги учитељи. То ћете и ви окусити“, рекао је француски посланик у Риму Андре Франсоа Понсе, када му је Ћано 10. јуна 1940. године саопштио објаву рата. Ћано ће до краја остати непослушни ђак, но што ће из разреда изаћи већ три године касније, једва да се може сматрати његовом заслугом. Многе урађене и неурађене ствари не могу се променити. Из даљине, 11. јануара 1944. године, строги учитељи посматрали су одобравајући како се њихова подука преноси у праксу. Ипак су предузели једну типичну меру предострожности. На стратишту Вероне стоји немачки егзекуциони строј спреман да, ако буде потребно, преузме задатак Италијана. Није било потребно. Италијани су пуцали и погодили мету.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *