Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Курска битка

4.9
(21)

Највећа конфронтација технике

После жестоких борби које су вођене зими 1942/43. дошло је до привременог затишја на совјетско-немачком фронту. Линија фронта премештена је далеко на запад и ишла је од Лењинграда на северу до обала Азовског мора на југу. На изломљеној линији фронта формиране су у рејону Орела, Харкова и Курска три избочине. Прве две су биле окренуте совјетским снагама, док је курска била окренута немачким снагама, чврсто запоседнута од совјетског Централног и Вороњешког фронта. Прве две обухватале су са севера и југа курску избочину, а све су пружале идеалну шансу за офанзивна дејства. Курска избочина, у облику лука далеко испупченог на запад, дубоко се увлачила у распоред немачких снага продужавајући фронт за око 500 км. На гај начин ангажовала је знатне немачке снаге које су морале да „затварају“ избочину са севера, запада и југа. Избочина је секла железничке пруге које су ишле са подручја немачке Групе армија Центар према Харкову и биле су за Немце веома важна рокадна комуникација позади фронта. Поред тога, земљиште у курској избочини пружало је добре могућности за употребу тенковских и моторизованих снага. Најзад, ова избочина се дубоко увлачила баш на споју немачких група армија Центар и Југ, па је совјетским снагама пружала погодне услове за предузимање офанзива како на северозапад, у бок и позадину немачких снага групе армија Центар, тако и на југозапад, у бок и позадину групе армија Југ. Због свега тога, немачка Врховна команда морала је да се одлучи за офанзиву против совјетских снага у курској области. Посебно су је мамиле могућности да се ова избочина одсече концентричним ударима у правцу Курска, и то из рејона Орела са севера и из рејона Бјелгорода са југа.

kurska-bitka-1
Код Орела и Бјелгорода водила се лети 1943. највећа тенковска битка другог светског рата. Са совјетске и немачке стране у њој је учествовало око 6000 тенкова. Овде су два од преко 1800 уништених немачких тенкова.

У пролећним месецима 1943, на совјетско-немачком фронту владао је релативни мир. Оба противника вршила су процену ситуације и свестрано се припремала за летње операције. Само су жестоки окршаји у ваздуху изнад Кубана и Таманског подуострва указивали да се тамо воде оштре и непрекидне борбе.

Већ крајем марта совјетска Врховна команда је, користећи се дотадашњим искуствима, донела одлуку да се Црвена армија утврди на достигнутој линији и припреми за летњу офанзиву. Одмах је предузела и потребне организационе мере, па су, између осталог, у армијама створене корпусне команде, што је побољшало командовање.

У тенковским јединицама повећан је број тенкова. Формиране су нове тенковске армије у којима су поред тенковских постојали и моторизовани корпуси. Повећан је и број артиљеријских јединица, тако да се на одлучујућим деловима фронта могла постићи снажнија концентрација артиљерије. У пролеће 1943. Црвена армија је имала 4. артиљеријска корпуса за пробој, 20 артиљеријских, 3 ракетне и 32 противваздушне артиљеријске дивизије и велики број самосталних артиљеријских и минобацачких бригада. И у авијацији је формирано много нових јединица. Сваки совјетски фронт (који је био ранга групе армија) имао је једну ваздухопловну армију са 700-800 авиона. Увећане су резерве Врховне команде за 8 пешадијских, 2 тенковске и једну ваздухопловну армију. У јединицама је био знатан број нових авиона типа Ла-5, Јак-7б и јуришника Ил-2, као и пикирајућих бомбардера Пе-2. Побољшане су такође противваздушна одбрана, морнарица, инжењерија, везе и друге специјализоване јединице.

Укупно је до почетка јула на совјетско-немачком фронту Црвена армија имала 6,4 милиона војника, 98 790 артиљеријских оруђа и минобацача, 2172 цеви ракетне артиљерије, 9580 тенкова и самоходних оруђа, преко 8300 борбених авиона и 314 већих ратних бродова. У целини узев, совјетске оружане снаге су у лето 1943, пре почетка курске битке, биле бројно и. квалитативно веома снажне. У то време формирана је и Прва пољска дивизија „Тадеуш Кошћушко“ и француска авиоескадрила „Нормандија“.

kurska-bitka-sema
Схема летње офанзиве на совјетско-немачком фронту 1943. Немци су само привремено освојили косо исцртану област источно од Дњепропетровска.

Немачке снаге су се, међутим, у пролеће 1943. суочиле са великим потешкоћама. Од напада на Совјетски Савез, немачки губици су се попели на 4 126 000 погинулих, рањених и несталих, углавном најбоље обучених војника, које је било готово немогуће надокнадити. Тоталном мобилизацијом Немци су, додуше, добили 2 000 000 људи од 17 до 50 година старости, али недовољно искусних и слабо обучених.

Да би постигли неопходан обим ратне производње, Немци су морали да уложе сасвим изузетне напоре. Требало је, наиме, борбеном техником, наоружањем и осталим потребама намирити не само сопствене снаге, већ и јединице својих савезника. Зато су стално довлачили нове и нове стране раднике, запошљавали ратне заробљенике и све који су иоле били способни за рад. Ратна индустрија радила је „нон-стоп“, смена за сменом, непрекидно. Посебне напоре Немци су улагали у производњу нових типова тенкова Тигар и Пантер и самохотки Фердинанд и авиона Фоке-вулф-190 А и Хајнкел 129. Почетком лета 1943. Немци су на совјетско-немачком фронту имали 196 дивизија (од чета 21 тенковску и 7 моторизованих). Заједно са сателитским јединицама биле су тамо укупно 232 дивизије са око 5,2 милиона људи, 54 300 артиљеријских оруђа и минобацача, 5800 тенкова, 2980 авиона и 277 ратних бродова.

 

Својим првенственим задатком немачка Врховна команда је сматрала да мора да поврати изгубљену стратегијску иницијативу. Како није могла да развије офанзиву на целом фронту, решила се, почетком априла, да отпочне напад на уском појасу код Курска.

Оцењујући да су совјетске снаге од почетка рата имале велике губитке и да неће моћи да их надокнаде, Врховна команда и Хитлер су се надали да ће изненадним и муњевитим продором поразити совјетске армије у курској избочини и тиме створити услове да продру према Москви. План за ову офанзиву „Цитадела“ сводио се, у суштини, на то да се концентричним дејством из рејона Орела и Бјелгорода окруже и униште снаге совјетског Вороњешког и Централног фронта, које су држале курску избочину.

Хитлер је 15. априла 1943. потписао оперативну заповест број 6 у којој је стајало да се плану „Цитадела“ придаје одлучујући значај и да га треба спровести и завршити одлучно и успешно. „На правцу главних удара налазиће се најбоље дивизије, најквалитетније оружје, искусни и опробани команданти и велика количина муниције, а све припреме морају да буду брижљиво спроведене“ – писало је у Хитлеровој директиви. Како други фронт у западној Европи још није био отворен, пребачено је из Француске и Немачке 5 дивизија и 5 авио-група, које су у току припрема размештене јужно од Орела и северно од Харкова. У рејон концентрације ударних група доведене су најбоље тенковске дивизије попуњене новим типовима тенкова, иако не у количинама које су Хитлеру обећали Шпер и други руководиоци ратне привреде. Сва пребацивања јединица и материјала вршена су ноћу, прикривено. Забрањена је била употреба радио-везе до почетка напада, тенкисти су носили униформе пешадије, како би се прикрило гомилање тенковских снага. Вршене су лажне концентрације снага јужно, у Донбасу, куда су по дану, камионима и железницом, упућивани транспорти са макетама тенкова и оруђа. Авијација је задржавана на аеродромима, удаљеним од курске области, али је било предвиђено да се апарати пребаце на ближе аеродроме уочи почетка офанзиве.

Panzer V "Panther"
Немачки тенкови Пантер пред полазак на Источни фронт

Да би обезбедили своју позадину, Немци су у оквиру припрема за извршење плана „Цитадела“ предузели обимне операције против партизанских снага у рејону Брјанска и у Украјини. У периоду мај-јуни ангажовали су против совјетских партизана на том сектору три посадне, три мађарске дивизије и пет дивизија одређених за извршење плана „Цитадела“. У нападу су употребљени и авиони. Резултати су, међутим, били мршави. Немци нису успели да униште ниједну партизанску јединицу. За одмазду су већи број становника одвели у логоре у Немачку, а низ насеља сравнили са земљом.

Совјетска обавештајна служба и информације које су прикупљене од партизана откриле су совјетским командантима стварне немачке намере и припреме, тако да је свако изненађење отпало.

За извођење летње офанзиве у курској избочини Немци су прикупили 50 дивизија (од тога 16 тенковских и две моторизоване), које су биле из групе армија Центар и Југ. Ради обезбеђења ових снага, на њихове бокове привучено је још 20 дивизија. Укупно 900 000 људи, око 10 000 артиљеријских оруђа и минобацача, 2700 тенкова и самоходних оруђа и око 2000 авиона. Немачка Врховна команда је полагала велике наде у ефекат изненађења, који је требало да се постигне увођењем у борбу нових тешких тенкова и јуришних авиона. Посебно формираним ударним групама командовали су искусни и опробани команданти. Тако је северном ударном групом (9. армијом) командовао генерал Модел, назван „Лав одбране“, а јужном 4. тенковском армијом генерал Хот, који је стекао глас врло вештог команданта и налазио се на совјетско-немачком фронту од првог дана напада на СССР.

Припадници дивизије Das Reich, јуна 1943, пред Курску битку

Било је предвиђено да се почетак операције „Цитадела“ изведе што је могуће раније. Манштајн је предлагао средину маја, али је Хитлер одлучио да би извођење операција могло почети до 10. јуна, пошто му је генерал Модел изнео да му је потребно више нових типова тенкова како би пробио врло јаку совјетску одбрану. Средином маја је, међутим, Врховна команда издала Клугеу и Манштајну наређење да се операција „Цитадела“ одгађа до средине јуна. У међувремену су у обе групе армија дани били испуњени интензивним припремама, а пре свега обуком у јединицама одређеним за напад. Немачки генерал Мелентин тврди да ниједна операција коју су Немци до тада били предузели на совјетско-немачком фронту није била тако свестрано простудирана и припремљена.

Обимне припреме вршене су, наравно, и на совјетској страни. Почетком априла совјетска Врховна команда имала је већ довољно прикупљених података да би могла да створи јасну слику о прегруписавању, концентрацији, приближној јачини снаге и намерама Немаца. Боравећи у рејону курске избочине, маршал Жуков са начелником Генералштаба маршалом Васиљевским и командантима фронтова Ватутином и Рокосовским дошао је до закључка да ће Немци у току лета извршити офанзиву у њиховом сектору. Већ 12. априла Жуков је упознао Врховну команду и Стаљина с овим закључцима. Истовремено поднео је Врховној команди предлог да Црвена армија не пређе одмах у офанзиву, већ да сачека немачки напад. Када се противник буде исцрпео, Црвена армија ће да уведе свеже резерве и да пређе у офанзиву.

Већ средином маја совјетска Врховна команда одлучила је да упоредо са припремом за офанзиву енергично брани курску избочину, а немачку офанзиву сачека ватром свих оруђа и ударом из ваздуха и противударима резерви. Зато је командантима Вороњешког и Централног фронта наредила да се одбрамбени положаји у курској избочини толико појачају да могу да издрже немачке ударе, а да у погодном моменту пређу у противофанзиву. У међувремену уведено је стање пуне борбене готовости.

Послуга совјетског митраљеза
Послуга совјетског митраљеза

Совјетска врховна команда имала је, међутим, и шире и обимније планове. Предвидела је да не чека ако Немци одустану од намераване офанзиве, већ да својим снагама отпочне већ раније планирану офанзиву. Било је такође предвиђено да противофанзива прерасте у општу офанзиву совјетских снага на читавом фронту, са циљем да се ослободи Донбас, источна Украјина до Дњепра, ликвидира немачки мостобран на Таманском полуострву, ослободе источни делови Бјелорусије и створе повољни услови за потпуно протеривање Немаца са територије Совјетског Савеза. За координацију припрема и тока борби у рејону курске избочине одређени су маршали Жуков и Васиљевски, а код Брјанског фронта маршал артиљерије Воронов. Од априла до јуна 1943. на читавој курској избочини изграђена је одбрана дубине око 150-190 км, а са одбраном коју је изградио Степски фронт генерала Коњева и до 300 км. Био је то ванредан подухват за тако кратко време. Становници курске, харковске, орелске и вороњешке области чинили су натчовечанске напоре да помогну командама фронтова у изградњи положаја. Изграђено је више од 10 000 километара ровова, много противтенковских и противваздушних положаја, разне препреке и огроман број бункера. Јединице су попуњене људством и оружјем. Војници су се обучавали како да дочекају немачке тенкове из ровова. Извиђачи су заробљавали немачке војнике и официре, па су совјетске команде благовремено сазнале све појединости о немачким снагама, тенковима, аеродромима и другом.

Почетком јула у Централном и Вороњешком фронту, којима су командовали генерали Рокосовски и Ватутин, завршене су све припреме како за одбрану, тако и за прелазак у противофанзиву. Задатак ових фронтова је био да на себе приме немачки удар. У свом саставу имали су 1 337 000 људи, до 20 000 артиљеријских оруђа и минобацача, до 3600 тенкова (већином средњих и тешких) и самоходних оруђа и 3130 авиона. Осим тога, у суседном степском фронту, којим је командовао Коњев, налазило се 580 000 људи, до 8500 артиљеријских оруђа и минобацача, 1600 тенкова и самоходних оруђа и око 400 авиона. Ове снаге, као стратегијска резерва, представљале су ударну групу која је била постављена тако да је могла да интервенише како у правцу Орела, тако и у правцу Бјелгорода.

Гомилање совјетских снага на курској избочини није, међутим, остало незапажено. Фелдмаршали Манштајн и Клуге су у више наврата покушали да јаком бомбардерском авијацијом туку совјетску одбрану, посебно комуникације и железнички чвор Курска, али нису постигли неке нарочите резултате.

Почетком јула, у рејону курске избочине владала је напетост. Сваког часа се очекивао почетак немачке офанзиве. Немцима се журило. Како је почетак офанзиве одгађан неколико пута, Хитлер је позвао све команданте операција плана „Цитадела“ у свој главни стан и саопштио им своју коначну одлуку да напад почиње 5. јула. Своју одлуку да се офанзива не може више одгађати он је између осталог образложио и чињеницом да је Немачкој потребан брз и далекосежан успех, јер би то повољно деловало на њене савезнике, па и на људе у самој Немачкој.

Припадници немачке моторизоване јединице пред покрет.

После ове одлуке одмах су почели покрети трупа и обимне мере заваравања непријатеља. Чак је и фелдмаршал Манштајн, командант групе армија Југ, отпутовао 3. јула у Букурешт, што је било објављено у штампи и на радију, само да.би се обмануло совјетско руководство. Но сав тај напор, како се показало, био је узалудан, Москва је путем своје добро организоване обавештајне мреже сазнала тачан датум отпочињања немачке офанзиве. Уочи самог напада, Црвена армија је од заробљеног немачког војника сазнала и час почетка офанзиве: 3 сата изјутра! Команданги Централног и Вороњешког фронта су већ раније извршили све потребне артиљеријске припреме. Пошто су дознали када ће да почне немачки напад, они су 40 минута раније, тј. у 2 часа и 20 минута почели свој већ раније планирани артиљеријски удар по немачким положајима. Немци су били изненађени. Обасути јаком артиљеријском ватром, претрпели су знатне губитке. Страдала је артиљерија, а везе и систем осматрања били су нарушени. Избегли су, међутим, веће људске жртве јер Совјети нису били довољно разрадили артиљеријску припрему, па су више тукли одређену територију него одређене циљеве. Осим тога, немачки војници још су спавали у рововима, бункерима и јаругама, а тенкови били скривени. Жуков је касније рекао да је требало почети 30 минута касније, па би и резултати артиљеријске паљбе били већи. Требало је смоћи више стрпљења. Па ипак, артиљеријски удар је унео пометњу, па је и почетак немачке офанзиве одгођен за око 2 часа.

Немачка офанзива почела је истовремено на правцу Орел-Курск и Бјелгород-Курск. Под заштитом ватре 1000 артиљеријских оруђа и минобацача, и уз подршку великог броја авиона, масе немачких тенкова и самохотки усмериле су нападе на секторе јужно од Орела и северно од Бјелгорода. Совјетске јединице су их спремно дочекале добро организованим системом ватре. Немци су стално појачавали притисак довођењем нових снага, у жељи да пробију совјетску одбрану. Јужно од Орела, ударна група генерала Модела у томе је успела тек после више поновљених јуриша у којима је учествовало на стотине тенкова. Небо је било црно од дима, а надалеко се чула ураганска ватра артиљерије, минобацача и каћуша. Посебно жестоке борбе вођене су на фронту совјетске 13. армије. Совјетски војници дочекивали су немачке тенкове, одвајали их од пешадије и уништавали бомбама и флашама са запаљивом течношћу. Немци су, такође, показивали ванредну упорност. Вођени од искусних и енергичних команданата, ишли су из јуриша у јуриш, повлачили се и поново јуришали. На једном сектору су јединице у току једног дана вршиле јурише и по 5 пута. У овако изузетно жестоком окршају, губици су на једној и другој страни били велики. Првог дана Немци су на појединим секторима успели да се пробију и до 8 км, а до 9. јула, уз цену невиђених напора, пробили су се још неколико километара, тако да је читав продор био дубок 10 до 12 км. То је било и све што је Моделова ударна група, изморена и десеткована, постигла до 11. јула. Тада је била принуђена да пређе у одбрану. Фелдмаршал Клуге је изјавио да Моделова ударна група, пошто је имала око 20 000 војника избачених из строја, више није способна да напредује. Поред тога он је био приморан да извуче неке тенковске јединице и да их пребаци на сектор 2. армије, коју су од 12. јула жестоко нападале јаке снаге Црвене армије.

kurska-bitka-6
Послуга противтенковске пушке ПТРД у борби.

На правцу Бјелгород-Курск, Хотова ударна група је већ првог дана убацила у борбу преко 1000 тенкова у неколико група. Хот је располагао елитним СС дивизијама („Мртвачка глава“, „Адолф Хитлер“, „Рајх“, „Викинг“). Код Обојана, куда су усмерени главни немачки напади, дошло је до најжешћих борби. Немци су јуришали тенковима и самоходним оружјима откривено, док су совјетски тенкови били укопани и добро маскирани. а совјетска авијација је успешно штитила јединице на земљи. У другој половини дана, Хот је убацио у борбу тешке тенкове типа Тигер и успео да сломи совјетску одбрану. Тог првог дана је у Вороњешком фронту забележен губитак од 60 тенкова и 78 авиона, а велики број совјетских војника је погинуо или био рањен. Немци су успели да се уз велике напоре од 10. јула уклине само 35 км, али Обојан нису заузели.

Набачени на одређени правац кретања, усред густих минских поља, немачки тенкови су уништавани пре но што су показали своју ударну моћ. Но без обзира на губитке, Немци су у борбу уводили нове снаге, настојећи да се по сваку цену пробију ка Курску. Хитлерово наређење од 10. јула да се операција „Цитадела“ наставља, обавезивало их је на то. Упркос британско-америчком искрцавању на Сицилију, Немци су продужавали офанзиву. То је значило да искрцавање на Средоземљу није омело њихове намере на источном фронту. Како нису могли да се пробију преко Обојана, генерал Хот је скренуо свој челични ваљак у обухват преко Прохоровке. Једанаестог јула вођене су тешке борбе чија кулминација је достигнута на измаку дана. Дванаестог јула совјетски генерал Ватутин увео је своје резерве: 5. гардијску и 5. тенковску армију опремљену са око 800 тенкова типа Т-34. Ту, у рејону Прохоровке дошло је до најжешћег тенковског судара у другом светском рату, у којем је са обе стране учествовало преко 1200 тенкова и самоходних оруђа. Немачке снаге, иако већ начете у претходним борбама, тукле су се невиђеном упорношћу.

Уништени совјетски средњи тенк Т-34

Тенковски пореци су се измешали и немачки Тигрови у блиској борби нису могли користити своја преимућства, пре свега снагу наоружања, насупрот совјетском Т-34, чије одлике су долазиле до изражаја баш у оваквом начину борбе са кратког одстојања. Тешке челичне машине претваране су у гомиле гвожђа. Са тенкова су летеле куполе, комади од гусеница, а облаци прашине и дима дизали су се свуда и далеко.

Авијација обеју страна пружала је подршку својим тенковским јединицама, па су поред жестоких борби на земљи вођене и веома тешке ваздушне борбе.

Док су борбе још беснеле, Клуге и Манштајн дошли су у Хитлеров главни стан. Он им је тамо саопштио да се операција „Цитадела“ мора обуставити. Клуге се одмах сложио, јер Модел више није могао да напредује. Манштајн је био за наставак борбе. Од Хитлера је добио одобрење да продужи са офанзивом и да, ако може, потуче совјетске снаге пред собом, а затим се под борбом извуче на полазне положаје. Седамнаестог јула стигло је од Хитлера наређење да се из групе армија Југ издвоји 2. СС корпус и упути у Југославију, па је Манштајн принуђен на повлачење.

У току тешких борби од 5. до 23. јула Немци су претрпели велике људске и материјалне губитке, а нису постигли постављене циљеве. Црвена армија је у одбрамбеним борбама имала знатне губитке у људству и материјалу, али је изнурила противничке снаге и зауставила немачку офанзиву.

Пошто су се немачке снаге нашле у врло тешкој ситуацији, јер сада је курска избочина могла да послужи као полазни положај за напад совјетских јединица, немачка Врховна команда предузела је хитне мере, да, на сваки начин, задржи орелску и бјелгородско-харковску избочину. Тиме су хтели да спрече продор совјетских армија у Донбас и источну Украјину, па су наредили својим јединицама да чврсто држе ове две избочине. Готово две године Немци су утврђивали орелске избочине и изградили низ јаких одбрамбених положаја. На југу су рејоне Харкова и Бјелгорода претворили у праве тврђаве, а сва остала већа насеља у јаке утврђене центре. Своје утврђене положаје Немци су посели јаким снагама, које су за време совјетске противофанзиве стално појачаване.

Совјетска Врховна команда била је свесна да је за разбијање овако снажних утврђења била потребна не само велика жива сила већ и надмоћна техника. У решеност и упорност својих јединица није сумњала. По детаљно разрађеном плану курске противофанзиве, распоредила је снаге које су биле не само надмоћније од немачких, већ и добрим делом много одморније. Совјетска предност била је и у томе што су њихови полазни положаји, војнички речено, обухватали распоред немачких снага.

Црвена армија је за противофанзиву прикупила 2 300 000 војника, 34 500 артиљеријских оруђа и минобацача, 5000 тенкова и 3700 авиона, док су Немци имали на располагању око 900 000 војника, 1600 тенкова, 9500 артиљеријских оруђа и минобацача и 2100 авиона.

Противофанзива је требало да почне уништењем немачке 2. тенковске и 9. пешадијске армије у орелској избочини. По плану „Кутузов“ армије Западног, Брјанског и Централног фронта под командом Соколовског, Попова и Рокосовског требало је да нанесу удар на Орел са севера, истока и југа, да раздвоје немачке снаге на неколико одвојених група и сваку посебно униште. Ојачане великим бројем артиљеријских јединица, после невиђене артиљеријске припреме и уз подршку авијације, јединице Западног и Брјанског фронта су 12. јула на више места пробиле снажну немачку одбрану. Успешно су напредовале ка Орелу. Немци су се жестоко бранили. Кад се, 15. јула, у борбу умешао и Централни фронт, брзо су повраћени положаји изгубљени у почетку немачке офанзиве на Курск. Са тих положаја јединице су кренуле у напад на Орел са југа. Чврстина немачке одбране се топила. Значајан је у томе био допринос совјетске авијације и француске ескадриле „Нормандија“, а и партизани брјанске и орелске области усагласили су своје акције са захтевима фронтова. Успешно су рушили железничке пруге и мостове, нападали немачке транспорте и позадинске установе, кидали телеграфске линије.

Немци су, за одмазду, вршили ужасне репресалије. Стрељали су жене, децу, старце, одводили људе на присилни рад у Немачку, палили и уништавали до темеља многа насеља. Када су постали свесни да не могу да задрже орелску избочину, хтели су да је претворе у пусту и спаљену земљу. Двадесет и деветог јула совјетске јединице су заузеле Болхов. У ноћи од 4. на 5. августа, Орел се нашао у полуокружењу. Поједине совјетске јединице, убачене у град, водиле су 5. августа борбу за сваку четврт, за сваку улицу и кућу. Још истог дана ушла је Црвена армија у полуразрушени град. Орел је тада био ослобођен. Борбе су настављене до 18. августа. Одлучним нападима сва три совјетска фронта заузето је и више друтих места. Немачке снаге су потиснуте до испред Брјанска. Тиме су, практично, изгубиле орелску избочину. Совјетски план „Кутузов“ био је извршен.

У време борби на орелској избочини, армије Вороњешког и Степског фронта бориле су се у рејону Харкова и Бјелгорода по плану названом „Румјанцев“. Требало је да „расеку“ бјелгородско-харковску немачку групу, а потом је униште, заузму Харков и тако створе повољне услове за даље напредовање ка западу.

Ова совјетска противофанзива на харковску избочину почела је 3. августа изјутра. Већ првог дана, после артиљеријске припреме из 6000 артиљеријских оруђа и минобацача, немачка одбрана је пробијена на више места. Совјети су убацили своје тенковске јединице које су одсекле бјелгородску групу. Нападнуте од јединица Степског фронта, немачке снаге у Бјелгороду показале су запањујућу упорност, а сломљене су тек под дејством совјетске авијације. Град је ослобођен 5. августа, дакле истог дана кад и Орел.

Први пут у току рата Москва је артиљеријским плотуном поздравила ослобођење ова два града. Са зидина Кремља одјекнуло је 12 плотуна из 120 оруђа. Од тада је то постао обичај који ће да се заврши плотунима приликом пада Берлина и капитулације Јапана, 3. септембра 1945. године. Ослобођење Орела и Бјелгорода имало је велики одјек у свету. Лондонски радио је 7. августа објавио немачки пораз код Орела и Бјелгорода. „Покољења ће говорити о томе како је Црвена армија нанела тежак пораз Немцима…“ С обзиром на то да су немачке снаге код Харкова биле угрожене, јер је већ од 8. августа зјапила празнина од 55 км на подручју северозападно од града, Немци су привукли 11 дивизија и 600 тенкова да изврше противудар и побољшају своју ситуацију. Прикупљање немачких снага Совјета су на време открили, па су их тукли авијацијом, док су партизани у позадини рушили комуникације и нападали маршевске колоне. Тако је успорена концентрација немачких снага.

Губици немачких дивизија већ су, по речима фелдмаршала Манштајна, достигли забрињавајуће размере. Изгубљен је велики број тенкова које је било тешко надокнадити. Зато је и немачки напад изведен између 11. и 13. августа имао само почетни успех. Од 20. августа, када је Вороњешки фронт ангажовао јаче снаге, немачка нападна група је потучена. Принуђена на повлачење, остављала је не само уништене тенкове већ и оружје и другу опрему. Док су армије Вороњешког фронта гониле потучену колону, јаке снаге Степског фронта су се приближавале Харкову ломећи јаку и упорну одбрану 8. немачке армије. После жестоких јуриша и уличних борби, које су потрајале читаву ноћ, Харков је заузет ујутро 23. августа. Бјелгородско-харковска избочина била је изгубљена за Немце, а отворена су врата за продор совјетских армија у источну Украјину и Донбас.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *