Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Мусолинијевих 600 дана

4
(3)

Држава у ваздуху

Из Минхена, недељу дана после свог ослобођења, Дуче се обратио италијанском народу, и у Верони је прогласио републику која се враћа начелима фашизма из почетног периода. Тако је настала Италијанска Социјална Република и тиме неофашизам. У Риму је, у међувремену, нови секретар партије Алесандро Паволини оформио нову владу. Када је закуцао на врата кандидата за спољне послове, у пратњи СС-оваца, овај се захвалио на сумњивој части, тако да је Мусолини поново заузео ово место. Двадесет и трећег септембра Паволини је предао списак министара немачком амбасадору – поступак који је јасно показивао како су ствари стајале у Италијанској Социјалној Републици. То је била марионетска држава, чији је руководилац живео међу СС-војницима, а чије се тло све више смањивало, зато што су Савезници напредовали с југа, док су Немци присвојили јужни Тирол. Гебелс је написао у свом дневнику да би му било најдраже да Дуче потпуно нестане, како би могао да анектира још више туђих територија. Међутим, осећао је да у Хитлеровом срцу још увек постоји слабост за човека који је помогао Трећем Рајху при великом обрачуну са демократијом.

musolinijevih-600-dana-1
Три важне личности из периода италијанског фашизма: Мусолини са маршалом Грацијанијем, укосо иза њега, а поред њега је принц Ћуњо Валерио Боргезе који поздравља

Истог дана када је кабинет оформљен, Мусолини је одлетео у Ромању где га је сачекао СС генерал Карл Волф. Дуче је јако желео да влада из Болцана у јужном Тиролу, али то више није било могуће. У Риму, који је проглашен за слободни град, није смела да се смести влада, тако да се резиденција 10. октобра, преместила у Гарњано на језеру Гарда. Међу Немцима који су контролисали његове телефонске разговоре и кореспонденцију, Мусолини ће провести шест стотина дана који га деле од његове егзекуције. Атмосфера је била тешка због присутности исувише функционера, његове породице и његове пријатељице Кларе Петачи. Ауторитет из прошлости је недостајао, а није створена база за нови ред, јер се водила бескрајна дискусија између разних праваца, чијим концима Дуче више није управљао. Важно питање представљала је војска, без које би Италија била једноставно освојена територија. Маршал Грацијани који је у последњем моменту пристао да прихвати министарство рата, хтео је да употреби шездесет до седамдесет хиљада италијанских ратних заробљеника које је Немачка заробила после капитулације, али је Хитлер сматрао да је употреба ових деморализованих војника непожељна. Химлер је наговарао фашистичке екстремисте да уместо аполитичке формирају елитну војску у СС-стилу. Нова фашистичка партија, чије су језгро формирали тоскански сквадристи, давала је предност обнови бивше фашистичке милиције.

musolinijevih-600-dana-2
Хитлер и Мусолини у Минхену

Политичка несређеност и несамосталност Италије најбоље се видела у формирању шаролике војске. Генерал Волф је од ратних заробљеника формирао италијанске СС јединице, Маршал Грацијани је оформљавао обичну армију, а Мусолини је дозволио стварање милиције од петнаестогодишњих и седамнаестогодишњих младића. Средином новембра 1943. године, у Верони је одржан конгрес партије, без Дучеа, јер он није имао воље да присуствује. Тада је прихваћен програм по коме је грађанин добијао право да сваке пете године изабере новог руководиоца државе, и свако ко је плаћао порез могао је да критикује јавну управу. Сада, када га је буржоазија издала, Мусолиии је намеравао да стане на страну радника. Кренуо је путем социјализације, чак је неколико радника у већим местима изабрано за градоначелнике. Немци, који су били реалисти, сматрали су да је Мусолини сањар, зато што је још увек толико очекивао од своје улоге, јер су се радници у ствари више одазивали левичарским партизанима него овом левом неофашизму. Пошто је Мусолини сматрао да је устав неприкладан за државу без јасно одређених граница, Социјална Република је правно остала да виси у ваздуху. Ради свог угледа било је неопходно судити „издајицама“ од 25. јула и тачно повући границу одговорности за пропаст фашистичке владе. На конгресу у Верони, Паволини је поновио ове захтеве, за које се већ знало пре него што је уопште било сигурно да ли ће Мусолини да се врати. Тринаестог октобра је оглашено да се оснива суд и издат је следећи надувени проглас: „Преврат од 25. јула ставио је Италију пред највећу издају коју историја познаје. Недопустива сарадња краља и разних генерала, партијских функционера и министара који су више него други имали користи од фашизма, оборила је режим и створила неред и несигурност у земљи, и то у истом, застрашујућем моменту када је непријатељ крочио на тло отаџбине… Савест изданих фашистичких маса и сећање на мученике и пале, захтевају да се правда задовољи.“ У суштини се процес усмерио на једну једину фигуру – на грофа Галеаца Ћана, омрзнутог због његовог брзог успона, пораста његовог богатства и његових изгледа да преузме власт. И у немачким очима он је био издајник који је одскакао од средине „циганског народа“ како је то Гебелс рекао, који је уједно са уживањем забележио да Еда Ћано, Мусолинијева ћерка, у својој вили у Баварској, бесни као дивља мачка. Она и Ћано су за Гебелса били људи ниже вредности који би у нормалном животу доспели у затвор за тешке злочинце. Уосталом, по Хитлеру, Еда је била полујеврејка, као кћер своје јеврејске мајке! Фирер би радо одмах наредио да се њен супруг што пре убије, али било је нешто што га је узнемиравало. Еда је запретила да ће у том случају да публикује окривљујући материјал (познате Ћанове дневнике), и он се плашио политичких последица. Ово објашњава његов поступак у следећим месецима. Гроф Ћано је добио пристанак од Немаца када је хтео у Италију, јер је Еда тамо била смештена у душевну болницу после њеног повратка из Баварске. Али када је он 19. октобра пошао, пратила га је госпођа Бец, као такозвани тумач. У ствари, она је била шпијун СС-а, која га ни минут неће оставити самог и која је на све могуће начине покушавала да открије скровиште дневника. Путовање се завршило, неочекивано, у затвору Вероне. Мусолини је сам изабрао документа за процес. Само шест од деветнаест особа, присталица Грандијевог предлога, било је 25. јула присутно. Осим Ћана још је вредан помена стари маршал Де Боно, један од организатора похода на Рим 1922. године. Партија је изабрала чланове судског већа, тако да је пресуда већ од почетка била јасна. Намера је, наиме, била да се чланови Великог фашистичког већа окриве због завере са војском, тако да би истовремено могла да се дисквалификује Бадољева влада. Но, подаци нису пружали довољно доказа, чак ни за време процеса (8. до 10. јануара 1944. године) када се појавио меморандум. Њега је написао генерал Кавалеро, у то време већ убијен од непознатог лица, а био је датиран 27. августа. У меморандуму је било речи о антифашистичким активностима у војним круговима, али се ни приближно није открио сукривац оптужених: поменут је само контакт Фариначија са генералом и испад овог пријатеља Немаца против Дучеа. Па ипак, читава процедура процеса вођена је тако да се појачају клевете слабих основа против шесторице оптужених. Петорица од њих осуђени су на смрт и рано изјутра 11. јануара они су погубљени. За време испитивања ствар је умало узела још сензационалнији преокрет. Госпођа Бец је, наиме, 28. децембра предложила да се Галеацо и Еда Ћано пусте да побегну, да би на тај начин, можда, могло да се спречи публиковање Дневника од чега су се тако плашили. Мада се њен шеф Калтенбрунер са тим сложио и о томе известио Ћана, бекство није изведено због Хитлерове личне интервенције. Није сигурно да ли је Фирер такође вршио притисак на Мусолинија због смртне казне. Дуче се није много залагао да спаси животе петоро људи, мада је признао да се „прави кривци“ налазе негде другде. Знао је да Хитлерова околина сматра да је он слабић, те је, да би поправио њихово мишљење о себи, изабрао политику чврсте руке. Еда, која је успела да заједно са децом за време процеса побегне у Швајцарску, покушала је да обојицу државника уцени дневницима, али егзекуцију није могла да спречи. Паволини је одбио молбу за помиловање осуђених.

musolinijevih-600-dana-3
Политичка збрка у Мусолинијевој Социјалној Републици огледала се у разним војним удружењима која су стварана 1943. године. Ово су војници ратних јединица које је Мусолини основао.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *