Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Операције Црвене армије у пролеће 1943.

4.5
(2)

Победе се нижу

Зими 1942/43. совјетска Врховна команда енергично је наставила да води успешну офанзиву Црвене армије. Крајем јануара 1943. године генерал Малиновски, командант Јужног фронта, био је свега 50 километара удаљен од Ростова. Између Краснодара и предњих делова његових јединица такође није било више од 50 километара. Немци су морали да евакуишу нафтоносна поља у Мајкопу пре него што су успели да извуку из земље и једну тону нафте. Код Стаљинграда, немачка 6. армија била је опкољена и 2. фебруара је капитулирала. Хитлер једва да је могао да обрати пажњу на Мусолинија, који је два дана касније, док је Немачка још била обавијена званичном стаљинградском тугом због капитулације 6. армије фелдмаршала Паулуса, преузео од Ћана, свог зета, министарство за спољне послове. Новости са совјетско-немачког фронта биле су још исувише злосутне.

crvena-armija-proelece-1943
Јединице Црвене армије пењу се уз обалу реке за време пролећне офанзиве.

Да би се добио преглед ситуације, погледаћемо совјетско-немачки фронт са севера на југ у фебруару и марту 1943. године. Најпре се, свакако, сусрећемо с истуреном линијом фронта јужно од Илменског језера, такозваним џаком код Демјанска. Јединице Северозападног фронта, под маршалом Тимошенком, напале су половином фебруара ову истурену линију фронта, која је била сва изаткана мрежом безбројних речица и малих језера између којих су Немци саградили јаке одбрамбене положаје. После две седмице тешких борби пала је ова истурена линија фронта у руке Црвене армије као и хиљаде Немаца и доста ратног материјала.

Друга истурена линија фронта била је код Џева 200 километара јужније. Тамо су напад изводили Калињински фронт генерала Коњева и Западни фронт генерала Соколовског. Напад је почео првог марта, док су Немци већ почели да евакуишу ту област. Два дана касније су Совјети у Ржеву уништили стотину тенкова и 1200 железничких вагона. Коњев је 11. марта освојио Вјазму и тиме завршио ликвидацију ове истурене линије фронта. За десет дана запленио је пет стотина тенкова, стотине топова и пуно превозних средстава. Коњев је наставио свој напад, али је немачка Група армија Центар фелдмаршала Клугеа пружала све већи отпор. На средини пута између Вјазме и Смоленска зауставио се фронт, чиме је ржевска избочина била ликвидирана.

crvena-armija-proelece-1943-2
Ситуација на совјетско-немачком фронту за време пролећне офанзиве 1943. године.

Опет пет стотина километара јужније су Совјети првог фебруара на централном делу фронта код Вороњежа пребројавали плен, пошто су потпуно уништили мађарску 2. армију, а немачкој 2. пешадијској армији нанели тешке губитке. Совјети су заробили двадесет хиљада Немаца и Мађара и запленили 100 тенкова, 340 топова, 24 натоварена теретна воза итд. Обруч око Старог Оскола је затворен. Код Новог Оскола су капитулирале две италијанске дивизије 8. армије, чиме је она потпуно уништена. Пут ка Курску био је отворен. Тај важни чвор пао је 7. фебруара. Бранио га је само мали, на брзину оформљени немачки гарнизон, јер су остале снаге биле у расулу. Два дана касније је совјетска пешадија ушла у Бјелгород који се налази на горњем току реке Доњеца. Ту су се појавиле совјетске каћуше већег калибра и јаче ударне моћи. Све више и више су немачке вести са ратишта одражавале слику совјетског „парног ваљка“, који је рушио немачке линије. Квантитет и квалитет јединица Црвене армије био је одлучујући. На неких 80 километара од Бјелгорода налазио се Харков. У време мира бројао је око 800 000 становника. Харков је био један од највећих совјетских индустријских центара, где су се производили трактори, турбо-генератори, локомотиве и електричне инсталације. Град се налазио у срцу рударског Доњецког базена у којем је било тридесет слојева угља за експлоатацију. Земљиште је садржавало и со, живу, сребро, цинк, олово, гвожђе и злато. Немци су довлачили дивизије са свих страна, али јединице генерала Ватутина и Голикова – Југозападни и Вороњешки фронт – су неодољиво напредовале ка Харкову. Појачања која су стигла са 2. СС оклопним корпусом нису много помогла. Шеснаестог фебруара су Совјети освојили Харков. СС оклопне јединице помакле су се у правцу Полтаве. Јужније су, два дана пре тога, Ворошиловград и Ростов (код ушћа Доњеца) такође пали у совјетске руке, тако да се линија фронта поред северне обале Азовског мора померила у западном правцу до Таганрога. Двадесет и четвртог фебруара Черчил је са дивљењем јавио Стаљину: „Оно што ви чините је једноставно неописиво“. Оно што је Хитлера највише плашило при овом низу катастрофа, било је алармантно стање његових оклопних јединица. За двадесет месеци совјетске офанзиве немачке оклопне јединице су толико истрошене да су почеле да показују знакове малаксалости. Творац ових јединица, генерал Хајнц Гудеријан, је 28. фебруара 1943. постао инспектор оклопних јединица. Контролисао је много и темељно, и његови „путујући официри“ су пролазили поред фронтовских сектора да би на лицу места простудирали техничке, кадровске и друге проблеме. Ма како да су се трудили, бројно и техничко заостајање није могло да се поправи покретом руке. Иако су немачке оружане снаге прекинуле да употребљавају тенкове типа РzKpfw II које су називали „мртвачки сандук од калаја“, још увек су се потпуно ослањале на тенкове типа PzKpfw III и на PzKpfw IV који су у сваком погледу били испод квалитета совјетских тенкова типа Т-34. Немачки научници и конструктори су већ неко време прикупљали искуства са фронта у борби против тенкова Т-34. Већина немачких официра који су били интервјуисани посаветовали су: „Копирајте Т-34“. Но тиме се од оних који су постављали питања и сувише тражило, јер је то вређало њихов понос. Они су правили и одбацивали планове за два дивовска тенка од 180 и хиљаду тона. Направили су лаки тенк за извиђање који није одмакао даље од прототипа. Најзад је одабран тенк типа Тигар од 56 тона са топом од 88 мм. Приликом испробавања на мочварном терену код Лењинграда показало се да је боља варијанта конструктора Хеншела од Поршеове варијанте. Зато је сва производња Тигера поверена Хеншелу. Порше, који је био из породице ауто-конструктора, успео је да Хитлеру представи своју варијанту Тигера у тенку типа Фердинанд, који је прерадио у Елефанта. Целокупна производња од 45 комада је касније у једном дану употребљена на совјетско-немачком фронту, али је истог дана неславно завршила – сви су били избачени из борбе или уништени. Осим тенка Тигар почело се са производњом једног лакшег тенка од 45 тона под називом Пантер са топом од 75 мм. О производњи нових типова тенкова почела су договарања са Хитлером, која су 22. новембра 1942. довела до тзв. „Адолф Хитлер тенковског плана“. И поред поносног имена, реализација плана није прошла нарочито славно, јер је стручњака као и неопходних сировина било врло мало. Све јача бомбардовања Савезника су неколико пута ометала програм производње тенкова. Темељита контрола произведених тенкова трајала је дуго, тако да су на фронт стизали са закашњењем. Многи тенкови типа Тигер и Пантер послати су на фронт а да нису довољно прегледани и испробани. Ма колико се ужурбано радило, јер је Хитлер наредио да изградња тенкова има предност над свом осталом производњом оружја, нови типови тенкова су стизали прекасно да би још суделовали у зимским борбама 1942/43, које су се на прелазу између марта и априла 1943. завршиле у пљусковима и блатишту руског пролећа, у тзв. „распутици“. Нешто пре него што је до тога дошло, фелдмаршал Манштајн успео је да сакупи снаге за противофанзиву коју је усмерио према Харкову. Тачно када је Черчил 24. фебруара послао честитку пуну дивљења Стаљину, почела је немачка противофанзива.

crvena-armija-proelece-1943-3
У Харкову, који је четири пута мењао господара, Немци су привремено успели да освоје једну фабрику трактора

Немачке копнене и ваздухопловне снаге добиле су од Хитлера директиву у којој се указује на „светски одлучујући“ значај предстојеће противофанзиве. Он је војницима обећао ново, непознато оружје, и наредио да бране сваку стопу земље како би то ново оружје могли да употребе. Фон Манштајн је са три стране упутио трупе на Харков. Тачно је да је он успео да освоји терен, али Совјети су готово увек успели да избегну опкољавање тиме што би се повукли у критичном моменту. Десетог марта се немачки прстен затворио око града, а пет дана касније је Харков био поново у немачким рукама.

Четири дана касније Немци су заузели и Бјелгород. Код Немаца је оживела нека нада. Немачке новине „Берлинер Берзенцајтунг“ (Берлинске берзанске новине) донеле су чланак капетана Ритера фон Шрама у којем је упоређивао „Чудо Доњеца“ са „Чудом на Марни“ из 1914. године. Термин „Чудо Доњеца“ убрзо је усвојен у нацистичкој штампи. Али то беше чудо без чуда. Јер битка на Марни је довела до преокрета у првом светском рату, а догађаји у Доњецу само су привремено зауставили совјетску офанзиву. Јужни фронт се смирио и обе стране су сређивале биланс борбе која је буктала девет месеци без прекида.

crvena-armija-proelece-1943-4
После битке на живот и смрт, на фронту су остали тенкови избачени из борбе и изгинули чланови посада.

Немци су били тачно тамо где су се налазили у јулу 1942. године. Све жртве биле су узалудне. Најмање педесет немачких дивизија и дивизија њихових савезника биле су изгубљене. Немачки материјални губици били су ван сумње много већи од губитака њихових непријатеља, а то је за Немце било кобно.

Морал Црвене армије је нагло порастао. Сматра се да су за време зимских операција 1942/43. године Немци изгубили око 110 до 115 дивизија, од којих тридесет из сателитских земаља (Италије, Румуније и Мађарске). Немци и сателити су имали око 850 000 мртвих и 350 000 заробљених. По совјетским подацима, Немачка је изгубила 5000 авиона, 9000 тенкова, 20 000 топова, стотине локомотива и хиљаде вагона.

После зимских операција 1942/43. године, Совјетски Савез постао је далеко моћнији од свог непријатеља, а поготово снажнији него у време почетка немачке агресије. На почетку противофанзиве, Црвена армија је, вероватно и квантитативно, али у сваком случају квалитативно била јача него 1941. године. Користили су немачка искуства из употребе великих тенковских формација. Совјетски војник је „научио да побеђује“, његова бојазан да је непријатељ непобедив, почела је да се губи. Немачки војник је, насупрот, изгубио унутрашњу сигурност и осећање супериорности. У зимским операцијама 1942/43. године немачке јединице су први пут свесно жртвоване, остављене су у окружењу и уништаване, чиме се уздрмало поверење у Врховну команду. Фанфаре поводом поновног освајања Харкова и Бјелгорода нису могле да улепшају чињеницу да совјетски фронт у Доњецу није пробијен, и да су Совјети још увек држали неколико утврђених линија на западној обали ове реке. Крајем марта јединице Црвене армије приближавале су се Смоленску, а почетком априла Новоросијск на Црном мору био је на дохвату њихове артиљерије. Осим Манштајнове кратке противофанзиве, за цело време зимских операција 1942/43. улогу нападача дефинитивно су преузеле јединице Црвене армије. Зато је овај период означаван као финале велике стаљинградске битке, која је довела до преокрета у другом светском рату.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *