Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Савезничко напредовање до децембра 1943.

5
(1)

Божић у Ортони

„На основу обавештења од јуче, сигурно је да је непријатељ морао да попусти и да смо у стању да кренемо на север. Операција је у току“ – рекао је Черчил 21. септембра 1943. године говорећи у Доњем дому о Салерну „најсмелијој комбинованој операцији коју смо икада извели“. Истог дана је генерал Александер дошао у Салерно и обавестио генерала Кларка, команданта 5. америчке армије, о следећим циљевима дејства. Требало је да Кларк и даље оперише западно од Апенина, значи Тиренским морем са леве стране; Монтгомери је требало да са својом 8. британском армијом напредује источно од Апенина, значи Јадранским морем са десне стране. Кларков је задатак био да заузме Напуљ, пробије се до Волтурна, освоји кланац Мињано кроз који је пролазио пут за Рим, а затим да освоји Вечни град. Монтгомеријев задатак је био да заузме аеродроме код Фође, пробије се у правцу Пескаре да би на крају сломили немачки отпор, и са истока напали Рим. Задаци су били јасни, али испоставиће се да је њихово извођење било доста тешко. Првог октобра Кларк је ушао у Напуљ. Град је био тешко разорен. Пре тога су Савезници све путеве, железнице, станице, мостове и тунеле бомбардовали да би спречили Немце да употребе Напуљ као пролазну базу ка Салерну. После тога су Немци, мало пре повлачења, минирали луку и уништили све инсталације. Али и поред свег разарања, већ четвртог октобра је лука могла да прими 20 000 тона ратног материјала.

vatra-monte-kasino
У ноћи између 1. и 2. децембра 1943. британска артиљерија је отворила жестоку ватру на немачке положаје код Монте Касина, који ће следећег јутра поново напасти. После четири дана Немци су се повукли.

Кад је Кларк ушао у Напуљ, Монтгомери је заузео аеродроме око Фође, једног од највећих аеродромских комплекса у Италији. И тамо је доста тога било оштећено, али за неколико дана прорадиле су пумпе, хангари су опет могли да се користе, док су огромне гвоздене простирке (мреже) служиле као писта за узлетање тешких бомбардера. Ови су убрзо почели нападе на стратегијске циљеве у северној Италији, јужној Немачкој, Аустрији и на Балкану, међу којима и на румунска нафтоносна поља код Плоештија. Петнаеста стратегијска ваздушна армија, стационирана углавном у Фођи, била је мање оријентисана на потребе италијанског бојишта него на потребе другог фронта, који ће се отворити тек 1944. године. Да би савезнички противник следеће године био материјално слабији, из Фође су послати савезнички бомбардери који су уништавали немачке индустријске центре. Било је, свакако лакше бомбардовати немачку индустрију из Италије него из Британије. Немци су сада били приморани да своју ограничену ваздушну одбрану распореде на географски много пространију област.

Тог 1. октобра, када су Напуљ и Фођа били у рукама Савезника, Ајзенхауер је сматрао да ће за два месеца да освоје Рим, али Немци су им покварили планове. Борили су се огорчено. Два фактора су била на њиховој страни. Први, тешкоће које је стварало земљиште, а други, савезничке дилеме око отварања другог фронта. „Терен је прво пророчиште које мора да се пита за савет“, рекао је Фридрих Велики. То нарочито важи за оног ко мора у Италији да води рат. Онај ко се искрца на југу и хоће на север, једва може да замисли теже земљиште у Европи. Све до равнице реке По, једине области у којој може да се оперише са целокупном армијом, протежу се Апенини дужином од око хиљаду километара. Ове планине су толико неприступачне да онемогућују сваку већу офанзиву. Са обе стране гребена спушта се по неколико извора и река које готово директно воде ка мору. Могу да се употребе као природна линија за одбрану, а могу да се освоје само фронталним нападима. Ово је 1943. године значило да су трупе морале стално да се селе са једне реке на другу, и да се пробијају кроз уске кланце. Те кланце су пресецали друмови тако да су стално морали да се освајају и брежуљци и брда око кланца. Наравно да су Немци, баш на тим висинама, поставили своја упоришта, те су својом ватром штитили кланце. Овај географски фактор, терен, управљао је једном половином одлука у италијанском походу. На другу половину одлука утицале су дилеме око отварања другог фронта, то јест околност да одлучујући напад следећег пролећа мора да се одигра на Ламаншу. Сви војни напори Савезника били су томе подређени и имали су предност над италијанским фронтом. Са стратешке тачке гледишта, Савезници су и те како могли да умање тешкоће напорног напредовање на дужини од хиљаду километара, да су извели неколико амфибијских операција иза леђа непријатеља, или да су извели једно искрцавање великих размера у рејону Ђенове. Али после Салерна, сем једног изузетка код Анција, више није изведена ниједна амфибијска операција у Италији. Савезници за то једноставно нису имали средстава. У јесен 1943. чак је враћено много десантних средстава у Британију ради припрема за Нормандију. Колико је инвазија на Нормандију имала предност схватиће се из чињенице да чак велики део материјала који је претходно био допремљен у Италију, више није био за италијански фронт, већ за будући западноевропски. Док је Кларку и Монтгомерију материјал био преко потребан, 300 000 тона бродске запремине употребљено је за изградњу 15. стратегијске ваздухопловне армије у Фођи, која је готово искључиво употребљена против јужног крила Трећег Рајха. Тако је још непостојећи други фронт био велика препрека на путу за успех већ постојећег трећег фронта. Операције у Италији имале су више везујућу улогу, него напад којим је требало да Савезници одлучно утичу на финале рата против Трећег Рајха. Ово је значило да су се савезничке војне снаге морале да задовоље у Италији ограниченим средствима, и да су морале да одустану од амфибијског вођења рата, за који је земља као што је Италија, врло погодна. Тако су Савезници морали да, по традицији, напредују са југа на север. Италијански поход зато, од освајања Напуља до краја 1943. године, није прича о освојеним градовима или спектакуларним искрцавањима, већ прича о обуздавању река, освајању кланаца и јуришима на брежуљке, а такође о киши, магли, хладноћи и снегу.

sparanize
После жестоких борби британске јединице су ушле у село Спаранизе које је великим делом уништено артиљеријском ватром.

После Салерна, фелдмаршал Кеселринг је наредио трупама да се полако повлаче на реку Волтурно, да би добио у времену за изградњу одбрамбених линија, од којих ће Густав-линија, од ушћа Гариљана, преко Касина до ушћа Сангра, бити најјача. Била је погодна за дуготрајну одбрану. После претходне ватре из стотину цеви, Кларк је, ноћу 13. октобра, прешао брзи Волтурно, сав надошао од киша. Али, после овог пролаза једва да је напредовао. Равни приобални терен био је готово неупотребљив за борбена дејства, јер су Немци потопили велике области. Кларк је, дакле, морао у брда. Тамо је путева било мало, возила су тонула у блато, а на врху сваког брда налазила су се немачка утврђења. Умор и лоше време приморали су га да 25. октобра прекине борбе. Тек 31. октобра Кларк је поново могао да крене у напад. Његов циљ је био освајање утврђеног теснаца код Мињана, кроз који је пролазио главни пут за Рим. До села Мињано се брзо стигло, но брда око теснаца су представљала непремостиве препреке. Брда су била гола и стрма, сваки прилаз је био поткопан, а на разним местима је постављен експлозив у стене. Скоро недељу дана су људи 5. армије пузали по киши, магли и блату уз девет стотина метара висок Монте Камино, најважније брдо јужно од теснаца Мињано. После крваве борбе морали су да се врате, ноћу 14. новембра. У међувремену су освојили неколико важних брежуљака у близини, али борба је била тако тешка и заморна да је Кларк, 15. новембра, поново издао наредбу да се све офанзивне акције прекину. Трупама су дате две недеље одмора. Затим је требало покушати да се освоји кланац и дође до Густав-линије. Шта је у међувремену било са Монтомеријем? Морао је да прође Биферно, и то је и урадио брзо, посебно због тога што је малом амфибијском акцијом могао Немце да нападне с леђа. Другог октобра, ноћу, командоси су се искрцали код мале луке Термоли, изненадивши Немце, и рашчистили су град. После неколико дана Немци су прекинули борбу и повукли се ка следећој реци, Трињо. Привремено је Монтгомери прекинуо напад; тек крајем октобра је поново отпочео, прешао је Трињо, освојио 5. новембра Васто и добро је напредовао у брдовитим пределима иза Васта. Ово је приморало Немце да се повуку на следећу реку, Сангро. Поново је дошло до паузе. Крајем новембра – почетком децембра почели су и Кларк и Монтгомери нову офанзиву, За Немце је теснац Мињано био најопаснији. Поново је, сада 2. децембра, нападнут Монте Камино. После четири дана Немци су изгубили овај важан ослонац. Шеснаестог децембра, на источној страни теснаца, освојен је важан Монте Самукро. Тако су у другој половини децембра Савезници стајали пред Густав-линијом са снажним Монте Касином који је господарио целим масивом. Густав-линија била је утврђена линија дугачка 150 км коју су Немци изградили у лето 1943. године на најужем делу Апенинског полуострва. Кључ одбране били су положаји код Касина. Ово брдо је морало да се освоји, да би се прошло долином реке Лири у његовом подножју и тако дошло до отвореног пута за Рим. Још пре краја децембра овде су се завршиле борбе.

saveznicko-napredovanje-juzna-italija
Преглед савезничког напредовања у јужној Италији до 30. новембра 1943.

На другој страни Апенина, Монтгомери је прешао Сангро, а 20. новембра је ступио у акцију на обали. И овде је прешао преко Сангра, но после тога је врло споро напредовао. Мостови су били оштећени, путеви изровани, а у селима су рушевине затрпале путеве, јер су Немци пре повлачења дизали куће у ваздух. Тенкови дозери (неки тенкови типа Шерман прерађени у булдожере) уклањали су рушевине. Тек 18. децембра Монти је стигао на тадашњи циљ: малу луку Ортона. Немци су је одлично припремили за одбрану. Недељу дана су Монтгомеријеви људи морали у граду да се боре од куће до куће, од улице до улице. Тек 27. децембра сломљен је отпор Немаца. Тада је Монтгомери обуставио све акције у овој области. Добио је наредбу да се тих дана врати у Британију са Ајзенхауером ради припремања инвазије у Нормандији. „На Божић смо у Риму“, била је парола која се преносила међу војницима после Салерна. Чак и команданти, као Ајзенхауер и Александер, чврсто су у то веровали. Али, операције у Италији нису биле тако успешне као што се очекивало. Број савезничких дивизија једва да је био нешто већи од њихових противника. Крајем октобра налазило се једанаест савезничких дивизија у јужној Италији против десет немачких. Даље се, у северној Италији, налазило четрнаест немачких дивизија да би онемогућиле евентуалну инвазију у Ђеновском заливу из Сардиније, коју су Немци напустили већ у септембру, или са Корзике, која је у октобру пала у руке Савезника. Ако се ове војне снаге упореде, онда се ипак мора приметити да операције у Италији нису биле потпуно безуспешне. Најзад, оне су везивале део немачких дивизија или, друкчије речено, требало је да послуже као нека врста „магнета“.

serman-forsira
Амерички тенк типа Шерман посебним уређајем форсира водену препреку

Инвазија код Салерна значила је, уосталом, и више: фашизам је пао, италијанска војска је избачена из строја, италијанска флота је интернирана на Малти, Немци су морали да пошаљу више дивизија на Балкан да замене италијанске јединице. Освајањем италијанских аеродрома Савезници су добили нове базе и тиме умањили немачку дефанзивну моћ у наставку ратовања. Савезници су, међутим, ипак у рату на копну запали у тешку ситуацију пред још постојећом добро организованом Густав-линијом. Схватили су да кроз ову линију могу једино да се пробију ако би успели да нападну непријатеља с леђа, изводећи амфибијску операцију. Да би такав десант могао да се изведе, Черчил и Ајзенхауер су наваљивали да се стави на располагање довољно средстава за десант. Урађено је како су захтевали. Око Нове године је одлучено да се јануара изведе фронтални напад на Густав-линију и да се ова акција комбинује са великом амфибијском операцијом код Анција. То је значило да ће Немце напасти са леђа. Предвиђало се да ће то бити тешка битка.

„Готов је Мусолини, готов је рат“, викали су Италијани, када је 1943. године Дуче уклоњен са бојног поља. Но, није било тако. После пада Мусолинија, у јулу 1943, још двадесет и један месец Италија је била поприште борби. То је било годину дана више од времена између инвазије Савезника у Нормандији и немачке капитулације.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *