Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка за Дњепар

4.8
(5)

Славни успех црвеноармејаца

Пошто је доживела пораз у курској бици, немачка Врховна команда је морала да пронађе начин да би зауставила напредовање Црвене армије. Немцима је било посебно важно да задрже источну Украјину и рудама богати Донбас. Таква настојања и жеље били су, међутим, у супротности са реалним могућностима немачких оружаних снага. После тешких губитака код Курска, Орела и Бјелгорода, у резерви је било само још 10 дивизија на целој ширини фронта. И поред тога, Врховна команда је наредила да се гради „Источни бедем“. Требало је да иде од Нарве, преко средњег тока реке Дњепра и до Керчког полуострва. Гајили су ипак наду да ће ту моћи да зауставе Црвену армију.

Шематски приказ борбених дејстава у бици за Дњепар

Совјетске борбене могућности биле су и после тешких губитака далеко веће. Бројне резервне дивизије, корпуси и целе армије стално су пристизале на фронт. Зато се Москва одмах одлучила да Црвена армија после курске офанзиве настави надирање на запад и да широким фронтом избије на реку Дњепар, форсира је из покрета и пребаци борбена дејства у западну Украјину. Општа офанзива на фронту од Великих Лука до Црног мора требало је да се реализује снагама девет фронтова (група армија). Првим планом било је замишљено да се ослободи источни део Бјелорусије, источна Украјина, Донбас и Таманско полуострво, да се затим пређе Дњепар и продре у западну Украјину.

Битка за ослобођење Донбаса почела је 13. августа 1943. Армије Југозападног фронта генерала Малиновског и Јужног фронта генерала Толбухина, успеле су да до 22. септембра ослободе целу ову област, а немачким дивизијама из 1. и 6. армије нанесу такве губитке да оне више нису биле у стању да пруже јачи отпор. То није био само велики војни, већ посебно економски и политички успех Совјета.

Немачки војници заузимају одбрамбене положаје на обали Дњепра
Немачки војници заузимају одбрамбене положаје на обали Дњепра

За то време, од 25. августа до 30. септембра, три совјетска фронта, – Централни, Вороњешки и Степски – кренула су од Орела, Курска и -Бјелгорода кроз источну Украјину. Пошто су сломили снагу и способност јединица немачких Група армија Југ и Центар, приближавали су се широким фронтом великој реци Дњепру. Немци су приликом повлачења свуда иза себе остављали пустош, порушене градове и спаљена села. У зони од око 30 км источно од Дњепра они су спалили и разорили све објекте како би успорили напредовање совјетских јединица. Фелдмаршал Манштајн, командант Југа, је ипак средином септембра морао да нареди својим армијама да се повуку на реку Дњепар да би прикупио и средио јединице. Тада је Црвена армија још брже напредовала. Наступала је на ширини од око 1500 км – од Велижа до Новоросијска.

Посебно жестоки били су окршаји источно од Дњепра, код Полтаве. Било је у близини места где је 8. јула 1709. године у северном рату поражен шведски краљ Карло XII, када је на бојишту оставио главнину своје војске, а сам се једва спасио од руских трупа. Тада је и дошло до коначног преокрета у северном рату у корист Русије. Сада се код Полтаве водила нова битка. Између 21. и 23. септембра 1943. сукобиле су се у том пределу 8. армија и совјетски Степски фронт којим је командовао Коњев. Да би избегли потпуно уништење, Немци су морали да напусте Полтаву. Пут за Дњепар био је отворен.

Изморене и десетковане немачке дивизије журиле су се да што пре пређу Дњепар и тамо покушају да организују ефикасну одбрану. Био је то, рекло би се, покушај очајника.

Црвена армија је, наиме, избила на Дњепар у ширини од преко 700 километара – од Лојева до Запорожја. Совјетска Врховна команда није имала намеру да јединице заустави на тој великој и широкој воденој препреци, већ им је наредила да Дњепар форсирају из покрета. Сматрала је да од тога зависи успех даљих операција за ослобођење западне Украјине.

Совјетски војници израђују импровизована средства за прелазак реке.
Совјетски војници израђују импровизована средства за прелазак реке.

Свако форсирање из покрета представља најделикатнију и најтежу војну операцију, а овде се радило о великој реци и добро организованој немачкој одбрани на супротној обали. Форсирање из покрета ствара, међутим, изненађење код непријатеља, што је било пресудно за одлуку совјетске Врховне команде. Решено је да се, најпре, ослободи Кијев, главни град Украјине, а затим Дњепропетровск и Криви Рог, два стратегијски значајна центра на Дњепру.

За форсирање Дњепра одређено је пет фронтова: Централни фронт генерала Рокосовског; Вороњешки фронт генерала Ватутина; Степски фронт генерала Коњева; Југозападни фронт генерала Малиновског и Јужни фронт генерала Толбухина. Укупно су ангажоване 33 армије (пешадијске и оклопне) и пет ваздухопловних армија за подршку из ваздуха. Припреме су вршене у току напада и прилажења Дњепру, а тежиште је било на искоришћавању природних и других приручних средстава. Берлин је сматрао да ће Црвена армија заостати на Дњепру и бар неколико дана употребити за припреме. Зато су Немци на брзину организовали одбрану, а Врховна команда наредила је армијама да на реци зауставе и сломе совјетску офанзивну моћ. Наређење је требало да изврше групе армија Југ и Центар, укупно пет армија – 1. и 4. оклопна, 2, 6. и 8. пешадијска. Становништво читавог пространства уз Дњепар, од Лојева до Запорожја, помагало је Црвеној армији да се пребаци преко реке. Само на једном прелазу становници су спремили и сакрили 330 рибарских чамаца, које су искористили предњи делови армије у форсирању реке. За пребацивање, међутим, користило се све што је могло да се одржи на води, а не само чамци: разне скеле, дрвене ограде, кућна врата, па и шаторска крила напуњена сламом. Тако су на другу обалу стизали људство, лако наоружање и други потребни материјал.

Форсирање Дњепра
Форсирање Дњепра

А у позадини немачког фронта, партизани су били развили свестрана дејства и на тај начин подржавали наступање Црвене армије.

Пресудно је било што је совјетска 13. армија, северно од Кијева, прва прешла Дњепар 22. септембра и, пошто је одбила немачке противнападе, продрла до 30. септембра у дубину од 40 км, потпуно наткриливши Кијев са севера.

Други велики мостобран успоставиле су совјетске снаге код Дњепропетровска, а затим још на 23 места распоређена по ширини целог фронта од 700 километара. Како су ови мостобрани у почетку били мали и међусобно неповезани, совјетске снаге продужиле су прелазак преко Дњепра и створиле услове за офанзиву у западној Украјини. На десној обали Дњепра брзо је сломљена одбрана, а Немци су се, без обзира на све претходне наредбе, жеље и наде, морали да повлаче даље на запад.

У историји другог светског рата, форсирање Дњепра из покрета, на тако широком фронту и помоћу таквих, заправо примитивних превозних средстава, представља изузетну ратну вештину. Зато се овај подухват сматра једним од највећих и најславнијих успеха Црвене армије у другом светском рату. Неки историчари форсирање Дњепра упоређују са победама код Москве и Стаљинграда, али наглашавају да су ове битке извојеване у другим условима и да су имале више уништавајући карактер него битка на Дњепру. Резултати великог успеха на Дњепру нису се исцрпели тиме што је Црвена армија прешла реку. Форсирањем су тек створени услови за нову офанзиву у западној Украјини која ће до краја 1943. сломити немачку војну силу на територији Совјетског Савеза и отворити перспективу да у 1944. години Немци буду потпуно протерани. Међу борбама вођеним до краја 1943. године је битка за ослобођење Кијева свакако једна од важнијих.

Немци су као и на многим другим местима те, за њих кобне јесени, чврсто били решени да бране Кијев. Добро су га утврдили и посели најсвежијим снагама, Ујутро 3. новембра јединице Вороњешког фронта кренуле су у јуриш за ослобођење Кијева. Подржавало их је 2000 топова и 500 каћуша. Пошто је 4. новембра у борбу уведена и 3. гардијска оклопна армија, немачка одбрана је попуштала. Окружене јединице немачке 4. оклопне армије почеле су да напуштају Кијев у који су совјетске јединице ушле 6. новембра.

Пошто су се повукле из Кијева, код немачких дивизија наступила је извесна дезорганизација, готово расуло. Иако је Врховна команда оштро реаговала и наредила да се брани сваки положај, свако насељено место, јединице су се незаустављиво повлачиле на запад. Совјетске дивизије наставиле су да нападају и гоне непријатеља, па су избиле све до Житомира, дубоко у немачкој позадини. Тамо су Немци довели појачања са других фронтова, груписали их у 4. оклопну армију и кренули у снажне противнападе и противударе. Борба, која је трајала до самог краја децембра, претворила се у „тапкање на месту“.

Неки делови совјетских снага, као оне код Житомира, мало су се повукли, али Немци никако нису могли да избију близу Кијева коме су тежили, а камоли да одбаце Црвену армију преко Дњепра.

Објављен је први број листа „Кијевска правда“.
Објављен је први број листа „Кијевска правда“.

Код Дњепропетровска и Кременчуга, као и код Запорожја, јединице совјетског Степског и Југозападног фронта, које су од 20. октобра назване 2. и 3. украјински фронт (1. украјински фронт био је ранији Вороњешки, а 4. украјински фронт ранији Јужни фронт), разбиле су одбрану немачке 1. оклопне и 8. пешадијске армије и кренуле према Кировграду и Кривом Рогу. И тамо су Немци довукли појачања и убацили их у борбу али без неких успеха. Тиме се, крајем децембра 1943, завршила велика битка на Дњепру. Црвена армија разбила је или уништила око 40 немачких дивизија, од чега осам оклопних. Ослобођене су важне индустријске и пољопривредне области, као и град Кијев, најважнији политички, административни, економски и саобраћајни центар Украјине. Дефинитивно је пропао покушај немачке Врховне команде да стабилизује фронт и да Црвеној армији наметне позиционо ратовање.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *