Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Совјетска зимска офанзива 1944.

4.8
(5)

Хитлерова Березина

Дан када су оклопне јединице генерала Ватутина ослободиле Кијев, тј. 7. новембар 1943, пао је тачно на национални празник Совјетског Савеза – Дан октобарске револуције. У Москви се славило као никада раније. Грађанима је приређен величанствен ватромет, а дипломатски кор је у кући министра Молотова почашћен са толико вотке да се неколицина дипломатских представника напросто срушила. Следећег дана се и у Немачкој прослављала успомена на важан историјски догађај: тачно двадесет година раније – 8. новембра 1923. Хитлер је први пут покушао у Минхену да преузме власт. У минхенској пивници је атмосфера на прослави била далеко тмурнија него на забави код Молотова. Хитлер је претећи и са горчином говорио о фронту чији је задатак био да „најзад оствари оно што се чини немогућим“. То „немогуће“ су, уосталом, остваривали много више Совјети него Немци. Мраз је почео касно и није дуго трајао па се цела Украјина претворила у огромно блатиште. Друмови су постали реке дебеле, масне каше, кроз које су војници пропадали до колена. Тенкови и друга возила безнадежно су се заглављивали у рупчаге од неколико метара кроз које су само совјетски тенкови Т-34 некако успевали да се пробију. Немци су очекивали да ће за време „распутице“ на фронту доћи до паузе. Али Совјети су били истрајни. Генерал Ватутин је западно од Кијева напредовао даље ка пољској граници и стигао до Житомира, тако да је фон Манштајнова линија фронта задобила опасан „плик“, злоћудну набреклину у области која је још била у немачким рукама. Јужно од Черкасија налазила се друга, слична израслина у правцу Кировграда и Кривог Рога. Када би се обе набреклине распукле, нови „Стаљингради“ били би неизбежни. Зато је фон Манштајн наваљивао на Хитлера да се што пре предузму неке драстичне мере. Ове мере би, по фелдмаршаловом мишљењу, морале да се састоје од: 1. евакуације Крима, да би се спречило опкољавање тамо стациониране 17. армије која би затим могла да пружи појачање фронту западно од Дњепра. 2. исправљање овог фронта западно од Дњепра повлачењем у правцу пољских и румунских граница. У начелнику генералштаба копнене војске, генералу Курту Цајцлеру, фон Манштајн је нашао снажног истомишљеника, но ни тада није могао да убеди Фирера. Он је пребацивао армијским командантима да мисле само на сопствене стратегијске проблеме, а да не воде рачуна, као он, о политичким последицама даљег повлачења немачких трупа из Совјетског Савеза. Евакуација Крима би, на пример, могла да има неповољне последице на верност Румуније и неутралност Турске. Хитлер је још једино могао да ојача источни фронт тиме што би фон Манштајнове и фон Клајстове трупе преплавио кишом Гвоздених крстова. Али ова инфлација одликовања није могла да спречи да генерал Ватутин око Божића не отпочне нову офанзиву, направи широку расцепину у немачком фронту и да још пре краја године руски партизани и моторизоване јединице јужно од Припјетских мочвара продру у Пољску.

leningradec t34
Један од совјетских тенкова типа Т-34 који је у другом светском рату постигао велике успехе.

По Гебелсовој пропаганди је 1943. година требало да буде „велика година сакупљања свих снага“. Москва ју је, насупрот томе, звала преломном годином – годином великог преокрета. Од Стаљинграда су совјетске армије готово непрекидно напредовале на запад, ослободивши две трећине совјетских области које су Немци били заузели. Губици су били огромни, али ипак не толики као немачки. Немци су, наиме, јануара 1944. године изгубили у борби са Совјетима милион и по подофицира и војника и више од 50 000 официра.

За Совјете је 1944. година отпочела славно, ослобођењем Лењинграда, који је тридесет месеци био под опсадом. После тога је и на југу, између Кировграда и Кривог Рога, започела дуго очекивана олуја. Први украјински фронт, који је (после Ватутинове смрти проузроковане тешким повредама) стајао под командом маршала Жукова, творио је заједно са Другим украјинским фронтом, под командом генерала Коњева, тешку офанзиву против фон Манштајнове армије и 6. армије (коју је Хитлер поново оформирао после Стаљинграда), под командом фон Клајста. Хуберсова 1. оклопна армија, која је стајала у кривини Дњепра код Запорожја, пресељена је у сектор фронта северно од Умана, тако да се фон Клајст нашао пред великим проблемима. Његове тешкоће посебно су се искомпликовале тиме што су, сасвим на југу, Трећи и Четврти украјински фронт, под Малиновским и Толбухином, прешли у напад. Временске прилике су још увек биле веома непогодне. Снежне олује су прекидали периоди отопљавања. Украјина је у тој, за последњих десетину година најблажој зими, остала готово непроходна каљужа, а Немци су далеко највише патили управо због последица ове благе зиме.

hitlerova-berezina-1
Јединице Црвене армије у оделима за снег, у акцији за време зимске офанзиве 1944. године.

Док је 6. армија полако потискивана назад на реку Буг, Совјети су успели да нешто северније, код Черкасија опколе два немачка армијска корпуса. Оно што се догодило код Стаљинграда, претило је да се овде понови. Хитлер поново није хтео да дозволи да опкољене дивизије покушају пробој. Као што је годину дана раније 6. армији наређено да остане на Волги, тако су они морали да пружају отпор на Дњепру. Поново је укључено немачко ваздухопловство ради снабдевања опкољених и поново је окупљена снажна јединица тенкова да би „тврђаву“ ослободила опсаде. Генерал фон Сајдлиц, који је преживео драму Стаљинграда и који се за време заробљеништва прикључио „Националном комитету Слободне Немачке“ пребачен је, у међувремену, заједно са неколицином других официра овог комитета на Черкасијски фронт у нади да ће, на неки начин, успети да своје опкољене сународнике подстакну на предају. У томе нису успели. Петнаестог фебруара се предстража тенкова, која је морала да ослободи опкољене дивизије, приближавала „тврђави“ на 13 километара. Губици су били велики, а даље се кроз блато није могло. У ноћи између 16. и 17. фебруара опкољене дивизије су се ипак пробиле. У јакој снежној олуји и под тешком артиљеријском ватром пробило се свега двадесет од педесет хиљада људи који су били окружени. Совјети су тврдили да је само мали број тенкова и оклопних возила, у којима су се углавном налазили генерали и високи официри, успео да се пробије и да је 25 000 Немаца у бици код Черкасије (која се још у војној историји назива „битка код Корсуња“) рањено или убијено, а да је18 000 заробљено. У сваком случају, сигурно је да су Немци код Черкасија изгубили огроман број људи, материјала и оружја. Крајем фебруара и почетком марта чак ни Совјети нису више могли кроз блато, тако да је дошло до кратке паузе на украјинском фронту. Међутим, већ петог марта генерал Коњев је поново отпочео свој фантастични муњевити поход који је за шест дана отерао Немце 80 км уназад. Освојио је Уман, прешао преко Буга, а касније и преко Дњестра и старе румунске границе. Жуков се, у међувремену, приближавао на северу пољском граду Лембергу, а Малиновски је на југу напредовао ка Одеси. За совјетског војника дефинитивно ослобођење његове домовине било је још само питање месеци, али он није желео да на томе остане. Без обзира на све политичке циљеве Кремља, за сваког совјетског војника је било јасно да неће пропустити прилику да се освети Немцима у њиховој сопственој земљи за оно што су хорде нациста учиниле у Совјетском Савезу. Што више села и градова су ослобађали, то више су у њиховим срцима расле мржња и осветољубивост, јер су у сваком селу, сваком граду видели и чули о најгрознијим злочинима окупатора. Безбројна села и градови су пожарима били сравњени са земљом као казна за „помагање партизана“. Ослободиоци су свуда наилазили на масовне гробове, не само Јевреја које су СС-овци систематски истребљивали, већ и ратних заробљеника или целокупног становништва појединих села. У Украјини једва да је још било млађих људи. Оне који се нису били придружили партизанима, Немци су депортовали као робове. Свуда где су Немци прошли, оставили су за собом смрад изгорелих кућа и лешева који су трунули. За ово су Совјети морали да се освете, не индивидуалном немачком војнику који се на фронту кукајући предавао, одједном убеђен да Хитлер мора да капитулира, већ целом немачком народу!

hitlerova-berezina-2
Чекајући да дође до пробоја совјетске опсаде, једна немачка колона застала је код Черкасија

Тридесет и првог априла, човек који је првенствено проузроковао сву ову беду, суспендовао је оба своја фелдмаршала – фон Манштајна и фон Клајста. Хитлер је одавно био неповерљив према фон Манштајну. Овај врло искусни стратег исувише често га је опомињао и указивао му на грешке. Био је сувише паметан, дакле и сувише опасан. Фон Клајст је у Хитлеровим очима био само старомодан „каваљер“, са којим није могло ништа да се отпочне. Њих су заменили на брзину промовисани генерали Модел, односно Шернер. Пошто је генерал Цајцлер, начелник генералштаба копнене војске, изјавио да је на страни оба фелдмаршала који су смењени, поднео је отказ. Наређено му је да остане на дужности јер „генерал остаје на дужности док му је то наређено“. Већ недељу дана после Шернеровог унапређења, између њега и Хитлера дошло је до жестоког сукоба. Док су трупе генерала Коњева брзо продирале у северну Румунију, Малиновски је напредовао поред обале Црног мора ка Одеси. Петог априла су немачке трупе у овој важној црноморској луци биле, углавном, опкољене. Шернер је хтео да преда град, али је Хитлер наредио да Одеса мора да се брани до последњег човека да би се што мање ометало снабдевање опкољене 17. армије на Криму из Констанце. Десетог априла, Одеса је ипак ослобођена. Совјетски војници који су ушли у град наишли су на ситуацију која се сасвим разликовала од оних у другим ослобођеним украјинским градовима. Иако је Одеса (нарочито део луке) била тешко оштећена, свуда је по овом „руском Марсељу“ владало помало неозбиљно, готово лакомислено расположење. У радњама је чак било парфема, цигарета, тегли џема и хлеба. На врло богатој црној берзи могле су да се добију најлон чарапе и свилени доњи веш. На шеталишту, које је пружало прекрасан видик према мору, на пролећном сунцу, на клупама или степеницама Великог степеништа, седели су млади заљубљени парови. Разлог томе чуду био је што Одесу до пре неколико седмица нису држали Немци већ Румуни. Као награду за румунску помоћ у рату, Хитлер је свом савезнику дао велики део јужне Украјине заједно са луком Одесом. Као окупатори, Румуни су се понашали друкчије од Немаца. Они нису до краја опљачкали град, већ напротив, унели су у њега свакојаке ствари, које су пре тога биле ретке и сматрале се луксузом. Нису ни покупили робове-раднике, нити побили све одеске Јевреје. Румунска обавештајна служба која је одговарала немачком Гестапоу, била је корумпирана и томе је на стотине Јевреја могло да захвали за свој живот. Ипак је доста Јевреја убијено јер су Немци, када су ову област поклонили Румунима, ставили услов: „Ако нема мртвих Јевреја, нема Одесе“. Тако су бар Румуни то схватили. После ослобађања Одесе почело је да звони алармно звоно за немачку 17. армију на Криму, која је од 10. новембра 1943. била изолована са копнене стране и могла је да се снабдева само са мора или из ваздуха. Један од разлога (осим политичких) због којих се Хитлер бојао да изгуби Крим, била је опасност да ће Совјети са овог полуострва да нападају својим бомбардерима румунска нафтоносна поља код Плоештија. Али, два дана пре него што је отпочела велика совјетска офанзива на Крим, Американци, који су оперисали из база у јужној Италији, предухитрили су Совјете и тешко бомбардовали Плоешти.

Хитлер је ипак одбио да систематски евакуише Крим преко мора и радије је оставио 17. армију да бедно пропадне. Велики совјетски напад је отпочео 11. априла на северу. За два дана, Толбухинове трупе Четвртог украјинског фронта освојиле су северни део полуострва и ослободиле Симферопол. Истовремено је Јерјоменкова Црноморска армија напредовала из источних утврђења, која су била постављена током зиме, и поново освојила Керч, Федосију, Гурзув, Јалту и Алупку. Сунчана обала, коју је Хитлер већ био наменио да буде опоравилиште за његове напаћене војнике са фронта и изнурене раднике из фабрика, била је најзад ослобођена. Немци су се у нереду повукли на последњу упоришну тачку: Севастопољ. Стајали су пред огромном силом: 470 000 Црвеноармејаца дошло је на Крим да се обрачуна са 195 000 немачких и румунских трупа. Петог маја почела је битка за Севастопољ. Хитлер се надао да ће њему овде да успе исто што је Британцима успело у Денкерку. Издао је наредбу по којој је 50 000 људи морало да брани Севастопољску тврђаву „неодређено време“ док би се остатак 17. армије евакуисао преко мора. Двадесет и првог априла одлетео је Шернер у Хитлерово „Орлово гнездо“ код Берхтесгадене да покуша да приволи Хитлера да промени мишљење, али то није помогло. Хитлер је успео да убеди фелдмаршала политичким аргументима, а осим тога му је поверио да очекује на Западу америчко-британску инвазију у року од шест до осам седмица. Све док та инвазија не би била сломљена, мора, у сваком случају, да се одржи Севастопољ. Совјети су 1941. и 1942. године бранили Севастопољ 250 дана, напоменуо је Фирер, а то што су они могли, морало је да успе и Немцима.

Шестог маја генерал Толбухин је напао Севастопољ са севера. Два дана касније, када су Немци сву пажњу усмерили на север, отпочео је свој други напад са истока. Опет два дана касније, Алмедингер је по Хитлеровој наредби евакуисао већим делом уништени град. За четири дана Немци су предали тврђаву. „Да није 1944. године нешто недостајало немачком моралу, бар у тако удаљеној области као што је Крим?“ – питаће се двадесет година касније Александер Верт – ратни дописник британског Сандеј Тајмса. Из Севастопоља су се Немци повукли на крајњу југозападну тачку Крима, где су совјетске гранате преобразиле бели светионик Керсона у белу рушевину. Од евакуације преко мора, коју је Хитлер обећао, готово ничег није било, јер су осим совјетске армије и совјетске Црноморске флоте и ваздушне јединице биле јаче од немачких.

И Албедингер се изгубио са позорнице. Генерал Беме није имао избора, па је 12. маја капитулирао са својих последњих 25 000 преживелих. Борба за Крим је била завршена, 17. немачка армија уништена. Три стотине немачких тенкова и 578 авиона је било уништено, а 3000 топова и 7000 војних возила увећало је совјетски ратни плен. У луци Севастопоља лежало је 60 олупина немачких бродова.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *