Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Борба у Бурми (1942—1944)

5
(1)

„Чиндити“ побеђују

Пуковник Ворден, који се 9. августа 1943. наслањао на ограду брода „Квин Мери“ када је упловио у канадску луку Халифакс, невероватно је личио на председника британске владе Черчила. Није ни чудо. То је и био Черчил. Као члан породице Ворден прешао је Атлантски океан заједно са својом супругом Клементином и кћери Мери. Мере да се ово Черчилово путовање одржи у тајности очигледно нису успеле, јер је лука била прeпуна људи који су хтели да дочекају премијера Черчила.

Десет дана касније су он и Рузвелт били главне личности на првој пленарној седници савезничке конференције „Квадрант“ у Квебеку, замишљене као саветовање о битним проблемима вођења рата у периоду 1943-1944. године. За југоисточну Азију је одлучено да се британски вицеадмирал лорд Луис Маунтбатен постави за врховног команданта свих савезничких снага на територији Бурме, Суматре, Малаје, Цејлона, северног дела Индијског океана и дела Индије источно од реке Брамапутре. За помоћника му је постављен амерички генерал Стилвел. Тако је формирана Команда југоисточне Азије. На питање која војна операција у јутоисточној Азији треба да има предност, Черчил је споменуо свој омиљени план: инвазија на северну Суматру, како би се одатле могао бомбардовати Сингапур. Овај план није баш наишао на велико одобравање, што је за човека какав је био Черчил био само подстицај да настави свој пледоаје: „Наглашавао сам значај плана Суматра, који сам, зато што је обећавао одлучујуће последице, упоредио са дарданелском операцијом 1915“. У своме делу „Други светски рат“ Черчил није поменуо неко посебно чуђење осталих учесника, али мора да су били веома зачуђени овим поређењем. Јер, дарданелска авантура 1915. завршила се поразом код Галипоља, а то је коштало Черчила положаја министра морнарице.

borbe-burma-1
Британски војници на транспортеру у близини пута Имфал-Кохима, до којег су почетком априла дошле три јапанске дивизије и затим опколиле оба места.

Како је, на крају, Черчил проиграо и оно мало поверења у план Суматра, Савезници су се одлучили за два друга циља у југоисточној Азији. Један је био поновни напад из Индије на бурманску луку Акјаб, где су Британци били одбијени крајем 1942. Други је био освајање северне Бурме да би се обновиле континенталне везе са Кином и боље обезбедили ваздушни путеви. Јапанске копнене снаге у Бурми састојале су се крајем 1943. из три армије: бурманске армије, 15. и 28. армије, чија је јачина у јануару 1944. износила од седам до девет дивизија – укупно око 135 000 људи. Маунтбатен је у то време располагао 11. групом армија која се главним делом састојала од 14. армије под генералом Виљемом Слимом. На араканском фронту су се налазиле две британско-индијске дивизије и једна западноафричка, а на имфалском фронту три британско-индијске дивизије. На североистоку је био Кинески корпус под надзором Чанг Кај Шека, којим је командовао амерички генерал Стилвел.

Специјалне снаге за извођење поморско-десантних и специјалних операција бригадног генерала Орда Вингејта састојале су се из три британске, две британско-индијске и једне западноафричке бригаде.

Кад је Слим у октобру 1943. добио команду над 14. армијом, већ је дванаест месеци темељито проучавао јапанску тактику инфилтрирања и опкољавања. Уобичајена тактика Савезника била је да изведу опште повлачење чим Јапанци пробију линију фронта, и да се повлаче све док се не оформи нова повезана линија фронта. Слим је ову тактику сматрао бесмисленом, јер, како је рекао, нова линија фронта је исто тако осетљива на јапанску инфилтрацију и пробој као и претходна. Његов концепт вођења борби био је да нико не треба да се повуче, ако Јапанци и пробију неку линију фронта. Јединице којима би због јапанске инфилтрације или пробоја била прекинута веза са позадином обавезно треба да остану где су и да се ту кружно бране. Уколико их Јапанци нападну, савезничке групе ће онда Јапанце да нападну с леђа, па ће тако непријатељ доспети између чекића и наковња. Неопходни услов за ову тактику био је да јединице у окружењу буду добро снабдевене из ваздуха. Обилазећи неуморно јединицу за јединицом, Слим је свој план утувио у главу свим својим потчињеним командантима убедивши сваког својом здравом логиком.

borbe-burma-3
Борбе у Бурми 1944. Савезници су оперисали не само на северу него и на југозападу — напад на Акјаб — и на северозападу — акција на Мјиткјин.

Крајем 1943. је британско-индијска армија толико проширена да је имала довољно дивизија да почне офанзиву. И авијација је била доста ојачала; на североистоку Индије изграђени су потребни аеродроми и изгледало је да ће Савезници најзад постати надмоћнији у ваздуху јер су тада имали 500 британских и 200 америчких авиона. Јапанци се више нису осећали потпуно сигурни у Бурми и одлучили су да заузму Имфалску висораван, одакле су очекивали да ће почети савезничка офанзива у Бурми. И на западној обали, где граница између Индије и Бурме допире до Бенгалског залива, хтели су Јапанци да предухитре своје противнике тзв. „Ха-Го“ офанзивом. Овом офанзивом се генерал Ханаја, командант 55. дивизије, надао да ће везати толико савезничких трупа у подручју Аракана, да ће остале јапанске јединице, у међувремену, успети да изврше брзи напад на тактички важну Имфалску висораван и да је освоје. На араканском фронту, сто километара северно од луке Акјаб, налазила се у близини превоја Нгакједау 5. и 7. британско-индијска дивизија. Као по интуицији је Слим 2. фебруара 1944. својим интендантским официрима издао наређење да се авиони напуне храном и оружјем и да буду у приправности, како би снабдели ове две дивизије, уколико би због јапанског напада остале окружене. Нимало није претерао са својом предострожношћу, јер у ноћи између 3. и 4. фебруара је, на Ханајино наређење, пет хиљада јапанских војника кришом прошло кроз линије 7. британско-индијске дивизије. Генерал-мајор Вудберн Кирби описао је ову за Савезнике веома неугодну ситуацију. Према том казивању, у зору 4. фебруара, густа магла је још увек затварала све видике, иако је већ било свануло.

borbe-burma-2
Кинески официри посматрају како амерички тенкови типа Шерман гађају јапанске положаје у џунгли северне Бурме

На раздаљини од неколико десетина метара могли су да чују кораке људи и мула, али нису знали да ли су пријатељи или непријатељи, случајни „пролазници“ или нападачи. Било је то исцрпљујуће за живце и стављало је на тешку пробу морал сваког војника и јединице. Вудберн Кирби затим пише: „Око четири часа ујутро 4. фебруара чуло се у штабу 114. бригаде 7. дивизије како пролазе људи и животиње и мислили су да то пролазе њихови сопствени снабдевачи на путу ка истуреним положајима. Убрзо затим су их војници из одреда лаке пешадије обавестили да је једна патрола чула велики број људи који су говорили неки непознати језик и помоћу мула се кретали у правцу севера. Патрола је мислила да се ради о некој британско-индијској јединици која је превозила артиљеријску муницију и која је залутала. Патроле које је сместа послао штаб бригаде, нису нашле ништа сумњиво, али у пола шест се опет чуло кретање и патроле су успоставиле борбени контакт са непријатељем – војницима јапанског 112. пука. Негде око седам часова ујутро почела је да се повлачи магла. Једну јапанску колону са араканским носачима зауставила је код Квазона патрола наоружана лаким митраљезима. Колона, изненађена на отвореном пољу између Квазона и штаба бригаде, распршила се. Носачи су побацали своје товаре и нестали у џунгли. Иако ова колона није стигла до циља, ипак је велики део оних пет хиљада јапанских војника успео, и тако су и 7. и 5. британско-индијска дивизија биле опкољене. Сада је било питање, да ли ће Слимов противпотез, и у преносном значењу и буквално, издржати ратну пробу?“ Чим се привремено стабилизовала линија фронта између опкољених и нападача, почело је од 8. фебруара свакодневно снабдевање обе дивизије храном и опремом. Савезнички ловци штитили су бацање пошиљки, а исто су мотрили на непријатеља којег је снабдевала јапанска авијација. Десет дана касније су Јапанци имали много мање муниције, а били су и много гладнији од војника британско-индијских јединица. Јапанци су 23. фебруара потиснути са превоја Нгакједауа и следећег дана је Ханаја обуставио своју неуспелу офанзиву. Слимова тактика имала је успеха. Вудберн Кирби о томе пише: „Битка за превој Нгакједау, која се одиграла у неважном сектору бурманског фронта, била је од много већег значаја него што је то изгледало на први поглед. Она је значила прекретницу у рату у југоисточној Азији. Било је то први пут да су се Јапанци упустили у борбу са добро извежбаним британским и британско-индијским јединицама и први пут да њихова тактика инфилтрације и окружења, усмерена на одсецање линија снабдевања противника, није дала очекиване резултате“. Између 19. и 29. марта је 45 авиона типа Дакота и Командо пребацило целу британско-индијску 5. дивизију са свим њеним топовима, мулама и џиповима из Аракана на Имфалску висораван, где су се већ налазиле три дивизије 4. армијског корпуса. Сто километара северно од Имфала, држао је један мали али одлучни гарнизон Кохиму и околину. Почетком априла су три јапанске дивизије доспеле до пута Имфал-Кохима и опколиле оба места. Савезнички 33. корпус пребачен је брзо из Бенгала и 18. априла пробио је јапански обруч око Кохиме и придружио се гарнизону. Код Имфала је тада 155 000 британских и индијских војника било одсечено од своје базе у Бенгалу.

borbe-burma-4
Бурмански партизани прелазе реку на северу своје земље. Они су играли велику улогу у борби против Јапана

И овај пут је Слим одиграо своју лукаву игру. Транспортни авиони пребацили су 2. британску дивизију и друге јединице у Кохиму. Оних 155 000 војника код Имфала било је снабдевено за пет недеља, а имали су и доста велике залихе муниције. Као допуну им је Слим послао авионима 12 550 војника и 18 000 тона материјала, а 12 000 оболелих и рањених и 43 000 цивила евакуисано је из опкољеног подручја. Само што је био почео овај велики ваздушни превоз, а опкољени у Кохими и Имфалу су напали своје непријатеље.

Већ после недељу дана је 31. јапанска дивизија почела да се повлачи, а убрзо и 15. дивизија. Један штапски официр из јапанског генералштаба, који је средином маја стигао са бурманског фронта у Токио, буквално је изјавио следеће у свом извештају: „Операције код Имфала имају мало изгледа на успех.“

Генерал Мутагучи, командант 15. армије, и даље се надао да ће се шансе преокренути. Отпале су му две од његове три дивизије. Преживели, полумртви од глади, а многи без оружја, тражили су пролазе кроз прашуму, преко стаза које је монсун претворио у блатњаве реке. Преживели из 33. дивизије добили су онда наређење да нападну Имфал са југа. Оно што није успело двема дивизијама, није успело ни трећој. Крајем јуна је Мутагучи тражио, а после недељу дана је и добио из Токија дозволу за опште повлачење. Од његових 84 280 војника било је тада само још 30 775 у стању да хода. Осталих 53 505 било је мртво, рањено, болесно или нестало.

„Јапанске шансе да се заузме Индија фактички су пропале“, писао је Маунтбатен у једном извештају Черчилу. То међутим, није значило да ће индијске трупе (Маунтбатен је имао 1 050 000 индијских војника под својом командом) за кратко време имати целу Бурму у својим рукама. Отежавајућа околност било је понашање незгодног савезника Чанг Кај Шека, који је своје кинеске дивизије хтео да укључи само тамо где је сматрао да је победа сигурна. Кад је неангажованост Чанг Кај Чека почела да личи на саботажу, Сједињене Државе су априла 1944. запретиле ембаргом на америчку испоруку оружја Кини. С обзиром да је америчка авијација у првој половини 1944. пребацивала месечно до 14 000 тона опреме, ова претња је натерала Чанга ако не на ентузијазам, онда бар на неко садејство.

borbe-burma-5
Јапански војници на араканском фронту приликом напада на савезничке положаје. Ова фотографија снимљена је у фебруару 1944. Тог месеца су Јапанци овде отпочели своју „Ха-Го“ офанзиву која, међутим, није успела.

Као сушта супротност немарним Чанговим кинеским дивизијама, биле су тзв. Специјалне снаге под командом већ за живота легендарног бригадног генерала Вингејта, који је погинуо у авионској несрећи 24. марта 1944. у бурманској џунгли. Његова борбена снага, у јачини једне дивизије, оперисала је иза јапанских линија и постизала велике успехе. Била је то 3. дивизија која је имала у свом саставу 3, 14, 16, 23, 77. и 111. бригаду, увежбане и опремљене за дејство у дубокој позадини непријатељског фронта, такозвани „Чиндити“, по имену митолошких змајева који су чували бурманске храмове. Њихов успешан начин борбе тражио је, међутим, и велике жртве. Тако, на пример, кад је 77. бригада Специјалних снага средином 1944. четрнаест седмица оперисала у јапанској позадини, већина војника (три четвртине су били Британци) добила је за то време три пута маларију, а борбена снага јединице смањила се са 4000 на 550 војника.

Специјалне снаге су такође допринеле заузимању важног чворишта Мјиткјине. Пошто је јапански командант тамо изгубио 2200 од својих 3000 официра и војника, и припремио одступницу за последњих 800, извршио је, 1. августа 1944, харакири. Јапанска команда у Бурми помишљала је и на то да после пада Мјиткјине напусти целу Бурму и крајње пажљиво је с тим упознала Токио. Тамо је, међутим, у септембру одлучено да пиринчана поља јужне Бурме не смеју да се предају, као ни нафтоносни извори. Тако је у периоду између октобра 1943. и октобра 1944. у Бурми дошло до прекретнице у односу снага. Иницијатива је дефинитивно прешла на страну Савезника. То ће се битно одразити на даљи ток операција на бурманском ратишту. Томе је много допринео развијени партизански рат у позадини јапанских јединица. Комунистичка партија Бурме је успела да формира Антифашистичку лигу од прогресивних и антијапанских снага. Антифашистичка лига руководила је са око 200 000 бораца-партизана, који су садејствовали са савезничким снагама у офанзиви и разбијали јапански окупациони систем.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *