Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Индокина и Тајланд (до октобра 1944)

4
(4)

Адмирал и слон

Французи који су живели у Индокини морали су да се суоче са горким сазнањем да је њихова политичка улога у југоисточној Азији била проиграна после француске капитулације у Европи, 22. јуна 1940. Вице-адмирал Жан Деку, нови генерални гувернер Индокине, којег је поставила влада у Вишију, прихватио је 2. септембра 1940. јапански ултиматум и тиме веома јасно означио пропаст француског утицаја. Званично је француска управа још држала власт над Индокином, али у ствари су Јапанци у овој колонији имали главну реч. Адмирал Деку је убрзо био принуђен да предузме разне репресивне мере против домородачког становништва, да би бар донекле смањио утицај јапанске противфранцуске пропаганде. Јапанци су, наиме, настојали да себе представе као ослободиоце народа Индокине од француских колонизатора, у чему су, бар у почетку, у одређеним срединама имали и успеха. Зато је Деку већ у августу 1940. иступио против религиозне секте Као Дај, која је под вођством принца Куонг Деа водила антифранцуску агитацију под утицајем јапанске пропаганде. Овом пропагандом су из Сајгона руководили: бивши јапански генерални конзул Јопшо Минода, капетан Садао Кавамура и трговац Матушита. Њих су Французи 1938. прогнали из Индокине, али су се они у јесен 1940. вратили у Индокину са јапанском војском и добили важне функције у јапанској мисији у Сајгону.

Много директнију опасност за колонизаторе, али и за окупаторе, представљао је комунистички покрет који је, 22. новембра 1940, на југу земље подигао народ на устанак. Устанак је био угушен силом, а за Декуа је то био жељени повод да разреши дужности изабране представнике пет индокинеских држава и да их замени тзв. федералним саветом чије је чланове сам поставио.

indokina-oktobar-1944-1
Британски командоси носе на носилима, кроз бурманску џунглу, друга који је рањен у борби са Јапанцима

Свемоћна служба безбедности претворена је под вођством омраженог Луја Арнуа у Федералну безбедност и додата јој је Легија бораца која није прогонила само домородачке борце за национално ослобођење, већ и Французе либералних тј. антиколонијалистичких схватања.

У међувремену је, 23. новембра 1940. избио дуго пригушивани сукоб француске Индокине са Тајландом, који је имао територијалне претензије на неке делове Индокине. Трупе тајландског диктатора Пибуна Сонграма прешле су индокинеску границу. Неравноправна борба је, неочекивано, добила повољан обрт за Французе, кад је њихова слаба ескадра од једне старе крстарице, две топовњаче и два извиђачка авиона, успела да 17. јануара 1941. елиминише највећи део тајландске морнарице. Тог тренутка су се, међутим, умешали Јапанци и они су завађеним странама диктирали у Токију услове за мир који су били повољни за Тајланд. Као цену за ово „посредовање“ су Французи још морали да склопе са Јапанцима уговор према којем је, између осталог, 80% индокинеског извоза било одређено за Јапан.

pibun-songram
Тајландски диктатор Пибун Сонграм морао је 1944. да се повуче, а вратио се на тајландску политичку сцену 1947. са коалиционом владом

Адмирал Деку нашао се пред свршеним чином кад га је, 22. јула 1941, шеф јапанске мисије у Сајгону обавестио да 30. јула стиже транспорт од 50 000 Јапанаца у луку Сајгона. Јапан се, наиме, прибојавао удара де Голових присталица на југу Индокине па је упутио ове снаге у Сајгон. Други је изговор био да Британци концентришу трупе у Бурми и тиме угрожавају Индокину. Деку је одлучио да се не супротстави Јапанцима, јер се надао да ће на овај начин моћи да спасе француски суверенитет Индокини. Окупација колоније легализована је 29. јула 1941. потписивањем протокола према којем одбрану Француске Индокине заједнички врше Француска и Јапан. На тај начин су Јапанци добили на располагање поморске и авионске базе одакле су лако могли да нападну Малају, Сингапур и Бурму.

Док су Јапанци вршили нападе на Перл Харбор, Хонгконг, Манилу и Малају, индокинеска привреда је за њих морала да производи, често и под надзором агената „заибатсуа“, владајуће групе великих јапанских компанија. Адмирал Деку је морао да прихвати и јапански ултиматум од 7. децембра 1941, којим су Јапанци задобили потпуну контролу над Индокином.

raishiro sumita
Јапански генерал-мајор Рајширо Сумита потписује споразум који је ишао у корист Тајланда.

Французи су, додуше, покушавали да створе неку врсту противтеже, пратећи оно што се дешавало у вишијској Француској и организујући домаћу омладину у спортске и омладинске организације под француском управом. Међутим, кад су Јапанци 9. марта 1945. године извршили једновремени препад на све француске гарнизоне, потпуно су овладали Индокином. Највећи део Француза је уништен док су се извесни делови разбегли по џунгли или пребегли у Кину. Пошто су муњевитом акцијом ликвидирали вишијске војне снаге и цивилну администрацију, Јапанци су 10. марта 1945. прокламовали независност Вијетнама, Камбоџе и Лаоса. Омладинска организација коју су основали Французи прикључила се Вијетмину – јединој антијапанској организацији која је под руководством комуниста водила ослободилачку борбу и имала шансе да се развије.

Умерени националисти у Индокини су тешком муком успевали да одбране своје руководиоце од француске полиције. Неке од тих руководилаца је јапанска војна полиција морала 1943. да пребаци на Тајван и у Сингапур, како би били безбедни. Вођа Конституционалне партије Тран Кванг-Вин отпуштен је 1942. из француског затвора. Он је био на челу једне пројапанске групације којој је била прикључена и Лига за рестаурацију Вијетнама под вођством принца Куонг Деа, Национална лартија Вијетнама и Револуционарна партија Вијетнама. Национална буржоазија северне и средње Индокине иступила је недвојбено пројапански.

У борби за ослобођење од француских колонијалиста, и за успостављање демократског независног Вијетнама, од разних политичких партија и организација основана је у мају 1941. Лига за независност Вијетнама (Вијетмин), у којој је главну улогу имала Комунистичка партија Индокине. После одлуке ЦК КП Индокине од маја 1941. о спровођењу припрема за оружану борбу, крајем 1941. почеле су прве партизанске акције против јапанских окупатора и француске колонијалне власти. Јапанци су, међутим, почетком 1942. разбили малобројне партизанске јединице, тако да се до краја 1944. покрет отпора сводио на мање локалне акције. Због тешке ситуације у Вијетнаму, поједини руководиоци Вијетмина су се склонили у Кину. Почетком 1941. је, касније прослављени, Хо Ши Мин напустио Москву да би им се придружио, али крајем године га је ухапсила тајна полиција Чанг Кај Шека. Тек 10. октобра 1942. створен је Јединствени фронт свих вијетнамских организација у изгнанству. Хо Ши Мин је ослобођен и крајем 1942. мобилисао је Лигу за независност Вијетнама (Вијетмин) како би се успоставила што боља сарадња са кинеским борбеним снагама. Лига је, 25. фебруара 1943, успела да формира организацију на много широј основи – Индокинески демократски фронт, који је имао за циљ „уништење јапанских и француских фашиста и стварање демократских слобода за народе Индокине“, а загарантовао је „неприкосновеност својине свих антифашистичких странаца“. Већ крајем исте године је већина становништва пружала подршку Вијетмину. Осим тога су Хо Ши Мину, који је боравио у Кини, стално слали информације о ситуацији у земљи, што су Чанг Кај Шек и савезничке обавештајне службе високо ценили. Во Нгујен Ђап, бивши учитељ из Ханоја, чију су жену ухапсили Французи, организовао је герилу која је француској колонијалној војсци задавала пуне руке посла. У октобру 1944. је Хо Ши Мин издао наређење борцима Вијетмина да пређу на операције ширег значаја. Борцима је сугерисано да убудуће брзо нападају, а затим се одмах повуку, не остављајући за собом трага. Предност оваквог начина борбе била је у томе што је штедела људе за општи устанак који се припремао.

Становништво је све више трпело под притиском јапанске окупације. А Французи? Због свог оштрог иступања против умерених националиста полако су проиграли свој утицај у корист Вијетмина, који је због своје консеквентне антијапанске политике постепено успевао да придобије становништво за себе.

Развој политичких догађаја за време јапанске окупације у Тајланду имао је прегледнији ток. Диктатор Пибун Сонграм, који се у почетку залагао за неутрални курс, морао је да га се одрекне кад је Јапан 7. децембра 1941. затражио слободан пролаз за своје трупе које су имале да изврше напад на Бурму. Три дана пре тога се Сонграм већ уверио да не треба да рачуна на помоћ западних велесила. Јапанци су се тада у јужном Тајланду искрцали на земљоуз Кра, а да Велика Британија и Сједињене Државе нису интервенисале. Тајландски диктатор зато и није имао другог избора него да прихвати јапански ултиматум, упркос оштром реаговању прозападне групације у земљи која је била под вођством Сонграмовог министра финансија Придија. Због свог противљења, Приди је морао да да оставку. Сонграм је 11. децембра чак закључио споразум са Јапаном, после којег је, 25. јануара 1942, следила тајландска објава рата Великој Британији и Сједињеним Државама. Приди је, међутим, успео да наговори тајландског амбасадора у Вашингтону да објаву рата не преда америчком министарству спољних послова. Амбасадор је после тога постао руководилац покрета „Слободни Сијам“ у САД.

Тајланд, ризница пиринча југоисточне Азије, морао је сад да се брине о снабдевању јапанских оружаних снага. Пибун Сонграм, који је сам себе називао „вођом“ Тајланђана, чврстом руком је управљао земљом. Као награду за принудну помоћ, Тајланд је, 31. маја 1943, од Јапана добио четири малајске државе: Перлис, Кедах, Келантан и Тренгану.

Приди и његове присталице покушали су још 1942. да успоставе контакт са Кином и Вашингтоном. Ови покушаји, додуше, нису успели, али су из Сједињених Држава под вођством једног Американца упућени омладинци из покрета „Слободни Сијам“ у Кину да би покушали да одатле спроводе илегалне акције у Тајланду. Осим тога је у Кини била стационирана тајландска мисија под вођством бившег тајландског војног аташеа у Вашингтону. Формирању мисије је први допринео Приди, пославши два од својих највернијих сарадника у Кину. Крајем августа 1944. се неколико чланова „Слободног Сијама“ одлучило на први покушај инфилтрације. Двојицу су убили Јапанци. Преосталу четворицу су ухватили Тајланђани и пребацили их у седиште полиције у Бангкоку. Како је руководство полиције било антијапански расположено, ухапшеници су могли да одржавају контакт са Придијем.

У међувремену се политичка ситуација у Тајланду доста променила. Опозиција Сонграму постала је тако снажна и бројна, па је диктатор морао да се одрекне свог неприкосновеног положаја. Њега је наследио Придијев истомишљеник Куанг Афајвонг. Његова влада била је, у ствари, „камуфлажа“ за активност Придија и његових присталица. Они су били у сталном контакту са Вашингтоном и прибављали су за Савезнике што је било могуће више информација о кретању јапанских трупа, реаговању становништва и другим значајним збивањима.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *