Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Кинеско ратиште у 1943. и 1944. години

5
(1)

Слободна погранична територија

Када је у првим недељама 1943. Кинеска ослободилачка армија, којом је руководила Комунистичка партија Кине, поново ојачала, консолидовала своје редове и преузела иницијативу, Јапанци су били присиљени на дефанзиву, иако су на кинеском ратишту држали 26 дивизија и 11 самосталних бригада са преко 600 000 војника. Против око 470 000 бораца ослободилачке армије било је ангажовано преко 64 одсто јапанских и око 95 одсто квислиншких снага које су се бориле на јапанској страни. Остале своје снаге на кинеском бојишту Јапанци су морали да супротставе јединицама Чанг Кај Шека. Осим тога, Јапанци су целу своју Квантуншку армију са око милион војника распоредили у гранично подручје према Совјетском Савезу. Јапанском руководству било је много стало до тога да се оконча рат у Кини. Тако би могли да ојачају снаге на Пацифику, где су Савезници били у офанзиви, а такође да још повећају Квантуншку армију, у Манџурији, јер су се стално плашили да једног дана Совјетска армија не пређе у напад и тиме угрози јапанске интересе у северном делу Кине. Јапанци су решење видели у сепаратном миру са Чанг Кај Шеком. Ради тога је Токио понудио Куоминтангу да приступи блоку Источне Азије, на чијем је челу био а заузврат би Јапан повукао у потпуности своје трупе из Кине.

operacije u kini 1
„Генералисимус“ Чанг Кај Шек при доласку на конгрес Куоминтанга 15. јануара 1940. године. За време овог скупа он је наименован за председника Кине

На савезничкој конференцији у Каиру, новембра 1943, Кини је признат статус велике силе и обећано да ће јој се вратити Манџурија, Квантунг, Тајван и Пескадорска острва. Чанг Кај Шек је био тиме задовољан, али се његови односи са Москвом нису побољшали, јер је она пружала моралну и материјалну помоћ ослободилачким снагама Кине.

Због тешке ситуације у земљи, глади, беде, сиромаштва, шпекулација и инфлације, Чанг Кај Шекова армија била је слабо опремљена, још горе обучена и слабо храњена. До краја 1943. године, било је опремљено свега 30 дивизија, од тога је већи део био ангажован против ослободилачких снага. Комунистичка партија је стално тражила да се обустави грађански рат али Чанг Кај Шек то није прихватио. Он је упорно настављао своју погубну дволичну игру, а да није видео, или није хтео да види, куда то води. Да је његова влада и војно руководство више наклоњено Јапанцима него Савезницима, а да најмање води рачуна о судбини кинеског народа, постало је потпуно јасно када је под утицајем јапанске пропаганде, а и због тешке ситуације у земљи, око 60 Чанг Кај Шекових генерала и 20 чланова куоминтаншке владе пребегло Јапанцима и ставило се у њихову службу. У другој половини 1943. Јапанци су извели неколико офанзивних операција против ослободилачких снага. Највећа од тих офанзива почела је 12. септембра, а завршила 15. децембра. Ангажоване су најбоље јапанске јединице и све квислиншке и полицијске снаге да би се супротставиле 4. и 8. ослободилачкој армији које су биле распоређене у средњим и северним деловима Кине. У току тромесечних борби било је више од две хиљаде оружаних сукоба. Бар толико напада на јапанске и квислиншке јединице извршиле су и територијалне јединице Народне одбране. После губитка од 10 000 војника, Јапанци су одустали од напада у провинцијама Шанси, Чахар и Хопеј.

Други велики пораз су доживели Јапанци у казненој експедицији коју су повели против Тајунске ослобођене територије у централној Кини. Борбе су трајале готово два месеца, а на јапанској страни је било ангажовано преко 20 000 војника. Експедицијом је руководио злогласни Окамура, који је наредио да се све убије, опљачка и спали. Окамура је чак позвао 180 старијих официра да посматрају недела казнене експедиције у Тајунском рејону, како би „научили“ како се систематски врше злочини. Али та група „посматрача“ никада није стигла на бојиште. Њу су, 23. октобра 1943. уништиле јединице 129. ослободилачке дивизије која их је дочекала у заседи, чим су закорачили у Тајунску област. Други казнени поход јапанских снага извршен је у провинцији Шантунг, у северној Кини, ближе обалама Жутог мора. Циљ је био да се „очисти“ провинција Шантунг од ослободилачких снага. Тамо се налазила 8. ослободилачка армија, која је у току 1943. године имала 24 000 оружаних сукоба са Јапанцима и нанела им губитак од 140 000 мртвих и рањених. И јединице 4. ослободилачке армије су те године нанеле осетне губитке Јапанцима и квислинзима, убивши преко 66 000 непријатељских војника. Као резултат ових победа ослободилачких снага над Јапанцима, отворен је тзв. „црвени коридор“ који је повезивао ослободилачке снаге севера и југа Кине. Проширена је слободна територија на којој је живело осамдесет милиона људи.

operacije u kini 2
У време јапанског напада на Перл Харбор (7. децембра 1941) Кина је имала за собом већ четири године рата са Јапаном. Ова карта даје приказ ситуације у Кини до краја II светског рата.

За време свих ових великих и бројних сукоба Кинеске ослободилачке армије са јапанским снагама, куоминташка војска је стајала по страни. Јапанци су, додуше, и против ње извели два напада у октобру и новембру 1943. у провинцији Чекјанг и Хупеј (централна Кина). Освојили су 16 000 квадратних километара најплоднијег земљишта Хупејске провинције, јер су наилазили на слаб отпор. Ипак, потпомогнут америчком авијацијом и опремом, Чанг Кај Шек је до краја године успео да поврати ову територију. Он је стално уцењивао Британију и САД и тражио велике суме новца, наоружање и опрему, а када је ту помоћ добио, онда је већи део употребио против ослободилачких јединица, а мањи против Јапанаца.

У јануару 1944, генерал Хати, командант јапанских експедиционих снага у Кини, добио је из Токија наређење да припреми пролећну офанзиву. Било је планирано да се она изведе у две операције, и то прва, дуж железничке пруге Пекинг-Ханкоу, а друга дуж пруге Ханкоу-Кантон у провинцији Хунан.

Операција Пекинг-Ханкоу почела је 17. априла 1944, а за њу су Јапанци ангажовали 148 000 војника. Како су Чанг Кај Шекове снаге пружиле слаб отпор, две нападне јапанске колоне спојиле су се до 20. маја на железничкој прузи јужно од Јенченга. Убрзо је 12. јапанска армија заузела део железничке магистрале Пекинг-Ханкоу. Свега неколико дана касније, 27. маја, почела је друга операција. Јапанска 11. армија, кренула је из рејона Ханкоу дуж железничке пруге Ханкоу-Кантон, према главном граду провинције Хунан – Чангшау. После два дана борби, куоминташке трупе напустиле су град, па су јапанске јединице кренуле према граду Хенгјангу, где се налазила једна од највећих америчких ваздухопловних база на Далеком истоку. Јапанци су уз велике губитке успели да заузму аеродром, али даље нису могли да наступају, јер су наишли на чврст отпор кинеске 10. ослободилачке армије.

japanski vojnik na kineskom zidu
На Кинеском зиду Јапанац стоји на стражи.

За све то време су у позадини јапанског фронта, 4. и 8. ослободилачка армија и партизански одреди наставили офанзивне борбе. За кратко време јединице 8. армије прошириле су слободну територију за 12000 квадратних километара у провинцији Шантунгу и организовале отпор северно и западно од Пекинга. Пошто су се пробиле у источни део провинције Хопеј, пренеле су борбу и на територију североисточне Кине, у Манџурију.

У централној Кини, јединице ослободилачке 4. армије су за три месеца потпуно разбиле снаге квислиншке војске и створиле велику слободну територију од 150 000 квадратних километара, са преко девет милиона становника. Истовремено су угрожавале железничку пругу која води за Шангај и ометале пловидбу на реци Јангцен у дужини од 350 километара.

У јужној Кини су партизански одреди и Дунцјанска партизанска колона стално нападали Јапанце у рејону Кантона све до Хонгконга. Пошто су пресекле железничку пругу Кантон-Ханкоу, јаке партизанске снаге пореметиле су и поморски саобраћај на делу Јужног кинеског мора у провинцији Куантунг. На острву Хајнану, у Јужном кинеском мору, партизани су држали велику слободну територију, на којој је живело милион и по људи.

Тако су ослободилачке снаге у првој половини 1944. постигле велике победе у свим крајевима Кине. Ослободилачки покрет нагло се ширио, у јединице ослободилачке армије ступале су хиљаде нових бораца, проширена је слободна територија. У јапанској позадини ослободилачке снаге стално су нападале колоне јапанских јединица, које су кретале према фронту, па су тиме олакшале отпор Чанг Кај Шекових снага против надирања Јапанаца.

Летећи тигрови
„Летећи тигрови“

Велика ослобођена пространства обухватала су провинције Шенси, Кванси и Сујиан у северном делу Кине и названа су „слободна погранична територија“. На тој територији успостављен је тројни систем власти: комунисти (представници радничке класе и сиромашног сељаштва), прогресисти (представници ситне буржоазије) и средњаци који су представљали средњу буржоазију, заузимали су по једну трећину места у свим органима власти и народним представничким телима. У аграрну политику унете су новине. Земља више није конфискована без накнаде, нити дељена сиромашним сељацима, већ је уведен порески систем по којем су сиромашни сељаци плаћали минималне порезе, док је пореска стопа прогресивно расла са величином поседа.

Због тешких пораза на фронту у борби са Јапанцима и под притиском јавног мњења, руководство Куоминтанга прихватило је преговоре са Комунистичком партијом Кине. Преговори су вођени од априла до августа 1944. године. Представници КП Кине захтевали су увођење демократских мера и признање легалног статуса револуционарним јединицама. Руководство Куоминтанга није прихватило те захтеве и тражило је смањење и распуштање делова 4. и 8. армије, и укидање партизанских база. Нису прихватили ни предлог КП Кине да се образује коалициона влада, већ су се само сагласили о могућностима за даље преговоре о заједничким акцијама против Јапанаца.

У другој половини 1944. су све зараћене стране биле веома заинтересоване за стање на кинеском ратишту. Англо-америчким снагама, које су успешно наступале у Бурми и на Пацифику, било је у интересу да се за кинеско ратиште веже што већи број јапанских јединица, док су Јапанци настојали да што пре „рашчисте“ ситуацију у Кини да би ослободили своје снаге за жестоке борбе у Индокини и на Пацифику. Јапанци су намеравали да у другој половини 1944. пређу поново у офанзиву дуж железничке магистрале Ханкоу-Кантон како би што пре остварили копнену везу између северне и јужне Кине. Истовремено су замислили да другим снагама из Француске Индокине, садашњег Вијетнама, Кампућије и Лаоса, предузму офанзиву према јужним деловима Кине, повежу се са снагама које ће доћи са севера Кине и успоставе тако непрекидни фронт од Манџурије до Малаје. За извршење ових задатака формирана је команда Шесте групе армија коју су сачињавали 11, 23. и 34. јапанска армија. За подршку офанзиве ангажовали су главне снаге 5. ваздухопловне армије. Савезници су планирали да се за ову фазу рата на кинеском ратишту концентришу што јаче снаге у провинцијама Хунану и Куангсију и да се ојача америчка 14. ваздухопловна армија, нарочито лаким и средњим бомбардерима, како би се зауставила јапанска офанзива у овом делу Кине. Куоминтаншка команда је под савезничким притиском за ове операције ангажовала око 14 армија, односно близу 40 дивизија, али су оне биле слабије борбене вредности. Ослободилачким снагама и сада је био главни задатак да врше масовне нападе у јапанској позадини, да шире слободну територију и да раде на даљем стварању заједничког фронта свих снага – ослободилачких и куоминтаншких – у борби против јапанског агресора. Четврта ослободилачка армија налазила се у средњој, а 8. у северној Кини, у позадини јапанског фронта. То је стварало предност за куоминтаншку команду, а недостатак за Јапанце, јер су сада морали да се боре на два фронта – и против Куоминтанга и против ослободилачких снага.

operacije u kini 3
Једна јединица Куоминтанга пролази кроз живописни предео Кине

Јапанска офанзива почела је против 10. куоминтаншке армије. Јапанци су брзо успели да окруже куоминтаншке снаге у Хенгјангу, али су, истовремено, трпели велике губитке од америчког ваздухопловства. Пошто су разбили Чанг Кај Шекову 10. армију, Јапанци су наставили са офанзивом из централне Кине према југу, односно према кинеској граници са Француском Индокином, одакле су такође кренуле у напад јапанске трупе, али слабије и по броју и по квалитету. Код места Шуиле, близу кинеско-вијетнамске границе, 10. децембра 1944. спојиле су се јапанске трупе које су долазиле из централне Кине са онима које су продирале из Индокине. Тиме је остварена копнена веза између Кине и Малаје, што је и био главни циљ јапанске офанзиве. Овим спајањем су биле одсечене куоминтаншке армије у провинцијама Фукијену, Анхуеју и Кјангсију. Оне нису имале никаквих могућности за снабдевање, јер су Јапанци тада држали и сва важнија пристаништа на обали Јужног кинеског мора.

За то време се међутим успешно развијала савезничка офанзива у Бурми, нарочито у северној Бурми, где су се водиле жестоке борбе за поновно отварање Бурманског пута. Због значаја ове копнене комуникације, Јапанци су тежиште борби пренели према Бурманском путу у намери да га пресеку код Куејанга. До краја новембра Јапанци су стигли до Тушана и заузели га, чиме се ситуација у Бурми до краја искомпликовала. Али, благовременим пристизањем кинеских дивизија из северне Бурме, као и појачаним бомбардовањем америчке авијације по јапанским снабдевачким колонама, Јапанци су заустављени, а куоминтаншке снаге су прешле у противнапад. Успеле су да 8. децембра поврате Тушан, због чега су Јапанци морали да се повуку. Ипак су чврсто држали јужну Кину и везу са Малајом преко Вијетнама. Тиме су биле прекинуте борбе између куоминтаншке и јапанске војске на кинеском ратишту у 1944. години. Јапанци су, додуше, освојили око 200 000 квадратних километара кинеске територије, на којој је живело око 60 милиона становника, али нису успели да принуде куоминтаншку владу да закључи сепаратни мир, што је био главни политички циљ њихове офанзиве. Осим тога постајало је све очигледније да јапанским снагама понестаје даха, да више немају снага ни средстава за борбу на толиким и међусобно тако удаљеним фронтовима.

Иако куоминтаншке трупе нису показале неку велику војну вредност, ипак су крајем 1944. успеле некако да зауставе јапанску офанзиву према Бурманском путу. Куоминтаншка команда могла је да учини и више, али је она према ослободилачким снагама „Пограничне слободне територије“ у северној Кини држала најбоље своје јединице и тиме их потпуно искључила из борбе против Јапанаца.

За време јапанске офанзиве и куоминтаншког противнапада, у позадини јапанске војске, опет су успешно дејствовале 4. н 8. ослободилачка армија и бројни партизански одреди. У северној Кини је 8. армија офанзивним наступањем ослободила велику територију и избацила из строја око 17 000 квислиншких и јапанских војника, док је 4. армија у централној Кини широким фронтом избила на реку Јанцен и приближила се Нанкингу, главном граду провинције Кјангсу. У јужној Кини и на острву Хајнану партизански одреди наставили су офанзивне акције и диверзије, рушили путеве, железничке објекте, касарне, складишта, уништавали јапанске транспорте, ширили слободну територију и стално угрожавали јапанске гарнизоне у Кантону, Хонгконгу и другде.

Пред сам крај 1944. настало је мало затишје на кинеском ратишту. Оно је слутило на буру одлучујућих битки, које су брзо уследиле са свом жестином у 1945. г

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *