Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Међународни значај Другог заседања АВНОЈ-а

0
(0)

Историјске одлуке из Јајца

Крајем 1943. народноослободилачки покрет био је у офанзиви на свим фронтовима. После капитулације Италије, раширило се уверење у победу Савезника, што је створило оптимистичку климу у којој су народно слободарство, разне манифестације деструкције старог и изградње новог друштва добиле још јаснији револуционарни смисао и садржај. Из одређених међународних разлога, на јавним трибинама још увек се говорило „увијено“ о социјалистичком циљу, али су снаге укључене у народноослободилачки покрет, предвођене Комунистичком партијом, биле све више прожете идејама социјалног радикализма.

Drugo zasedanje AVNOJ
Делегати-већници, њих 142, одлучили су да се „Југославија изгради на демократском, федеративном принципу као државна заједница равноправних народа…“ На слици: први ред већника Другог заседања АВНОЈ-а у згради Дома културе 29. новембра 1943.

Делегати-већници, њих 142, одлучили су да се „Југославија изгради на демократском, федеративном принципу као државна заједница равноправних народа…“ са марксистичким класним одредницама. Институционисање револуције (преко војних, војно-позадинских органа, органа власти и друштвено-политичких организација) било је углавном завршено. Међународни разлози су онемогућавали да се систем народне власти, кроз коју су нове снаге посебно изражавале свој карактер, заокружи формирањем централног – југословенског органа (владе). Зато је на првом заседању АВНОЈ-а (у Бихаћу крајем 1942) било створено само „политичко представничко тело“, које је, у ствари, вршило и функције савезног народноослободилачког одбора.

Велике победе на совјетско-немачком фронту, у Африци и Италији и с њима уско повезани успеси НОП-а отворили су Комунистичкој партији Југославије шире хоризонте и изискивали велико организационо-политичко престројавање пре и због очекиване победе револуције. Оптимизам је појачавао долазак савезничких војних мисија код НОП-а, англоамеричке, а затим совјетске. Њихов задатак је био да одговоре на тада у свету актуелно питање „ко је ко у ратујућој Југославији?“, односно на питање „ко се стварно бори против окупатора“. Њихови извештаји угасили су „звезду“ Драже Михаиловића и појачали међународни углед НОП-а.

slobodna-teritorija-avnoj
НОВЈ је тада имала око 300 000 бораца сврстаних у 8 корпуса, 26 дивизија, неколико самосталних бригада и 108 партизанских одреда. Ослобођено је око 130 000 км2, односно око 50 % југословенске територије. Насупрот снагама НОВЈ тада се налазило 19 немачких (са 300 000 војника), 8 бугарских и 3 мађарске дивизије, као и квислиншке снаге, укупно 650 000 војника

Припреме за друго заседање АВНОЈ-а почеле су још у време капитулације Италије. Њих је пратио убрзани процес отеловљења партијског националног концепта (стварање земаљских антифашистичких већа народног ослобођења). Заседање је, дакле, уследило тек када су основне контуре нове федеративне зграде биле постављене. Суштину ових проблема одређивао је измењени међународни контекст југословенске револуције, односно политичка актуелизација питања – ко треба да представља земљу у међународним односима: АВНОЈ или избегличка влада? Требало је определити се према стварном стању односа и према будућности, јасно истаћи државно-правни смисао ослободилачке борбе. Сложеност међународних односа, међутим, захтевала је опрезност. Зато су одлуке другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу (29. XI 1943) имале и декларативни и конститутивни карактер. Декларативни – јер су потврђивале стање створено у дотадашњем току револуције; конститутивни – јер су постојећем систему давале нову „конструкцију“ највиших органа у виду АВНОЈ-а и Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ). Посебан значај имала је одлука о уређењу Југославије на федеративном принципу. На овом заседању и формално је прекинута веза са старим државним поретком, што је фактички започело још 1941. Међународни разлози нису дозвољавали да се нова уставност до краја изрази. Иако је формално манифестован дисконтинуитет са унутрашњим поретком Краљевине Југославије, није прекинут међународни континуитет Југославије као субјекта међународног права. Влада у Лондону, коју су Савезници признавали, била је основна сметња. Зато су главне одлуке АВНОЈ-а биле усмерене на њено дискредитовање. При томе је употребљен оригиналан поступак: њена идентификација са четничким покретом Драже Михаиловића искоришћена је за одузимање оног „ослободилачког капитала“ који јој је савезничка пропаганда безразложно дала и са којим се она и даље китила у својим међународним односима. Затим, четничком издајству супротстављена је партизанска борбеност, а од Савезника се захтевало да се определе за једну од ове две позиције.

drugo-zasedanje-avnoj-2
„Требало је пролити потоке драгоцјене народне крви, требало је да десеци хиљада најбољих синова наших народа положе своје животе у току двогодишње неједнаке борбе са непријатељем, да би на крају истина о стварном положају у Југославији прокрчила себи пут пред свјетском јавношћу. Можда никада ни један мали народ није тако скупо дошао до тога да увјери свјетску јавност да је крв која је проливена у Југославији, његова крв, а не оних срамних издајника чије поглавице уживају гостопримство у савезничким земљама…“ рекао је врховни командант Тито у свом извештају на Другом заседању АВНОЈ-а. На слици: Тито за говорницом на историјској седници АВНОЈ-а.

Одузимањем југословенској влади у избеглиштву права законите владе (забрана да пред страним државама заступа интересе земље, непризнавање свих уговора и обавеза које је склопила и које убудуће закључи) направљен је одлучујући корак у правцу међународног легитимисања новог поретка. Иако својства монарха нису укинута (мада му је забрањен повратак у земљу, док се народ не изјасни о монархији), фактички је краљева функција знатно ограничена самим чином преношења права представљања суверености на АВНОЈ. Преко одлука у Јајцу НОП је проговорио као стварни међународни субјект. Речима је снагу давала војна сила достојна респекта, од које је, у крајњој линији, зависило и материјализовање револуционарне воље. Код западних савезника су ови кораци изазвали и одобравања и осуде, а највише дилеме, али, што је било најзначајније, ново престројавање у складу са борбеним принципима. СССР, као идеолошки савезник авангарде народноослободилачког покрета, условљавао је своју тактику према партнерима у антихитлеровској коалицији овим принципом. Поједностављени оквир односа: за или против борбе против окупатора, са приближавањем савезничког фронта Балкану изискивао је јасно опредељење; борбеност је постајала његов основни услов. Идеолошки разлози одлазили су, за извесно време, у други план. Британском премијеру Черчилу највише су сметале оне одлуке АВНОЈ-а које су се односиле на судбину младог краља Петра II. Та његова сентименталност према краљевима имала је велики утицај на даљи смер лондонске политике према Југославији. Оцењујући, међутим, да је главни удар уперен против Драже Михаиловића, који је оптужен за издају, Черчил диктира политику замене компромитованог војног министра погоднијом личношћу. Тада се у Лондону појављују и друге идеје које показују потпуно неразумевање карактера НОП-а: министар иностраних послова Идн размишља о могућности да се монарх врати у земљу ради формирања нове владе са представницима НОП-а. Победио је Черчилов став да се Михаиловић жртвује али уз Титово јемство да ће прихватити краља. Тај стари стил „нагодби“ дуго је оптерећивао међународне односе нашег ослободилачког покрета. За југословенског краља и његову несложну владу, с друге стране, није се постављао само проблем личности министра војног него и проблем четничког покрета, као њеног јединог упоришта у земљи.

После другог заседања АВНОЈ-а, питање паралелизма влада решавала је логика војне сврсисходности снага које су иза њих стајале. Како нико више није уважавао разлоге и побуде четника, на чему је краљева влада и даље стварно настојала у ишчекивању искрцавања западних савезника у Југославији, Савезници се постепено окрећу борбеном НОП-у. Одлука Техеранске конференције (28. XI – 1. XII 943) да се упути конкретна помоћ НОВЈ-у остала је прва велика окосница међународног признања ослободилачких снага, посебно одлука Другог заседања. Велика Британија је истицала принцип подршке свим снагама отпора, отворено помињући преимућства „партизана“, и поздравила привремени карактер НКОЈ као адекватно решење до одлуке народа о форми владавине. САД су још изричитије биле за остављање унутрашњих питања за крај рата, али су продужиле да признају краља и његову владу. Совјетска влада је одлуке АВНОЈ-а оцењивала као „позитивне чињенице које доприносе даљој успешној борби народа Југославије против хитлеровске Немачке“. Међутим, и она је због сложених савезничких односа и даље признавала југословенску лондонску владу. Одлуке из Јајца посебно су погодиле домаће контрареволуционарне снаге – у земљи и ван ње. Четници су на почетку 1944. организовали свој конгрес (у селу Ба) и усвојили програм који је у неку руку значио ревизију дотадашњих великосрпских и централистичких концепата (прихватили су идеју тријалистичког уређења земље, определили се за одређени социјални реформизам) и на Запад упутили изасланике да би парирали партизанској акцији. Са британским захтевом Пурићевој влади да се отараси Михаиловића почео је почетак њеног краја, који се завршио доласком нових људи, односно политичким компромисом са НКОЈ, средином 1944. Више јој нису помагали ни овештали позиви и упозорења Западу на „комунистичку“ и „совјетску“ опасност.

Пушкомитраљезац на кули у Јајцу
Пушкомитраљезац на кули у Јајцу током заседања АВНОЈ.

Другим заседањем АВНОЈ-а почео је динамични процес револуционарне смене власти у земљи. Систем НОО заокружен је, прво, у националним и историјским оквирима, а онда и у савезним. АВНОЈ је добио улогу највишег НОО у том систему. Затим је федеративна зграда добила свој легитимитет стварањем законодавних и извршних представничких тела у појединим јединицама, која су једногласно прихватила одлуке из Јајца. НОП није истакао нови субјект у међународним односима, није прекинуо међународно-правни континуитет, али је зато истакао нове органе спољног представљања.

Ови нови органи одмах су почели самосталну активност на међународном плану: потврђене су одлуке Словеначког НОО и ЗАВНОХ-а о прикључењу свих анектираних делова Словенији и Хрватској; Врховни штаб је овлашћен да са неком савезничком земљом склопи зајам као подлогу за издавање новца „Демократске Федеративне Југославије“. Затражена је од западних савезника испорука ратног материјала на бази Закона о зајму и најму; од Савезника је затражено да прихвате представнике НКОЈ у Саветодавном европском одбору, Савезничкој средоземној комисији и Међународном бироу рада. НКОЈ је, затим, ставио забрану банкама у Лондону, Вашингтону, Рио де Жанеиру и Анкари на издавање и пренос новца Краљевине Југославије. Склопљени су први споразуми са Савезницима ради координације ратних дејстава.

Авној је створио основу са које је НКОЈ почео сложену борбу за међународно признање, усвојио је принципе који су били претпостављени свим искушењима разних манипулација. Тито је у разговорима са Черчилом и Шубашићем имао иза себе „парламент“ и одлуке које су искључивале сваки за интересе ослободилачких снага штетни аранжман о „помирењу“ два непомирљива покрета, о „помирењу“ републике и монархије, о помирењу револуционарне и контрареволуционарне идеологије. Одлуке АВНОЈ-а пружале су маневарски простор само у смислу „компромиса“ који би омогућио подршку снагама које су већ имале контролу над земљом, подршку у смислу олакшања борбе за међународно признање нове Југославије. На тој основи направљени су сви договори са Черчилом и Шубашићем, на тој основи револуција је доживела коначни тријумф 1945. укидањем монархије и проглашењем републике.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *