Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Даљи планови против Јапана

5
(1)

Стратегија освете

„У јулу сам од генерала Маршала добио задатак да одем у Перл Харбор на конферисање. Нису ни биле познате појединости о лицу с којим је требало да конферишем, ни о предмету наших разговора. Био сам, међутим, прилично сигуран да се ради о председнику Рузвелту. Но, с обзиром да никад раније нисам био позван на тако важне конференције (а у суштини се то никад више није ни десило), имао сам осећање да се ради о нечему што је тесно везано за мене. Осим својих ађутаната нисам повео ниједног официра из штаба, а нисам понео ни планове ни карте“.

Иза наивне личности овог фрагмента тешко се може препознати насилник Даглас Мекартур који је описујући ову епизоду веома спретно заобишао праву позадину конференције која је одржана у Хонолулуу. Кад је Мекартур тамо, крајем јула 1944, са уобичајеним почастима поздравио Рузвелта, конфликт због којег је заказан састанак био је стар већ неколико месеци. Зато је незамисливо да Мекартур није ни слутио шта је требало да буде предмет разговора: продор на Јапан.

На конференцији у Хонолулуу био је још један саговорник: командант америчких снага на Централном пацифичком подручју, адмирал Честер Нимиц. Док је Мекартур био ватрени поборник повратка на Филипине и тек затим напада на Јапан, Нимиц је желео да остави Филипине по страни, евентуално с изузетком најсевернијег острва, Лузона. По његовом мишљењу (и мишљењу његовог начелника штаба адмирала Кинга), требало је да морнарица заузме острво Формозу, које се налази ближе Јапану, како би се одатле Јапан могао бомбардовати авионима и приморати на предају. Оба мишљења базирала су се на догађајима из почетног периода рата на Пацифику. Ратна морнарица желела је да се освети за напад на Перл Харбор, а Мекартур се заклео да ће, пре свега, ослободити Филипине, јер приликом напуштања Филипина рекао је: „Ја ћу се вратити“.

Већ у фебруару 1944. су начелници штабова разматрали ову спорну тачку, али до одлуке тада није дошло. Месец дана касније је спор изнет Рузвелту, али он је предмет вратио са саопштењем да господа треба сама да одлуче. То је помогло. Дан касније дошло је до компромиса, тако да је Мекартур могао да нападне „своје“ Филипине с југа, а Нимиц је са централног дела Тихог океана могао да усмери свој напад на Лузон и Формозу. Очигледно се остало само при јединственом концепту, јер несугласице између Нимица и Мекартура се нису смањиле. Најзад је председник одлучио да употреби свој дипломатски таленат. Док се у Чикагу састала Конвенција Демократске партије да би одредила кандидата за предстојеће председничке изборе, Рузвелт (који је како на Конвенцији тако и на изборима изашао као победник) је отпутовао за Хонолулу. Меркартур и Нимиц су тамо, 28. и 29. јула, добили сву прилику да изнесу своје аргументе. Мекартур је опет одржао пледоаје у корист поновног освајања Филипина рекавши: „Како се уопште тако огроман архипелаг може да остави по страни?“ – пре него што се крене на јапанску територију, у шта је спадала и Формоза. Нимиц је сумњао да грандиозни напад на Филипине може да значи ишта друго осим великог расипања људи и материјала. Али, ако би се баш морало, требало би да располаже са доста људи да би извео такав план. Рузвелт је добрим делом успео да их зближи, атмосфера је била пријатна, а заједљиве приче које су кружиле Вашингтоном о сујетном и својевољном Мекартуру нису се у Хонолулу и потврдиле. До дефинитивне одлуке није дошло, мада је Мекартур водио на поене. Месец и по дана касније су се Рузвелт и Черчил састали са својим начелницима генералштабова на другој конференцији у Квебеку, која је добила шифровани назив „Октагон“. Од 13. до 19. септембра разговарали су о изгледима и плановима борби против Немачке и Јапана. Били су то дани великих очекивања: пробој кроз Француску и Белгију ишао је невероватно брзо, па иако је фронт заустављен код холандске границе, Монтгомери је 17. септембра требало да покуша да силовитим нападом пређе Рајну код Арнема. Велики део времена на конференцији је, међутим, посвећен борби против Јапана, при чему је стратегија у Тихом океану била пре свега амерички проблем. Генерал Маршал је сматрао да је инвазија на Јапан неопходна, адмирал Лихи је истицао да би блокада и интензивно бомбардовање били довољни. У Хонолулуу су се Мекартур и Нимиц већ сложили да инвазија вероватно не би била потребна. Морнарица је преко Кинга тражила освајање Формозе, док је Маршал прво хтео да заузме Филипине како би после тога Лузон користио као одскочну даску за нападе на Јапан. Већ раније је било предложено да се у том случају не почне с југа, већ у средини Филипина, са Лејтом. Напад на сам Јапан остао је отворено питање, јер се претпостављало да се ова земља може савладати тек осамнаест месеци после немачке капитулације. Што се, међутим, тицало Лејта и целих Филипина, победили су предлозн копнене војске, и то овај пут дефинитивно. Још за време конференције стигла је вест да је адмирал Хелси наишао на невероватно слаб отпор кад је, супротно свим правилима, са својих носача авиона напао циљеве на Лејту, док се флота налазила на домету аеродрома на овом острву. С обзиром на ово искуство, Хелси је инсистирао да се острво Лејт нападне још 20. октобра – два месеца раније него што је то било предвиђено на конференцији. Његов предлог су за неколико часова одобрили шефови штабова (и Мекартур). За крајње кратко време су планови потпуно прерађени и. као што се испоставило, с успехом усмерени на нови циљ напада.

На Кингово изненађење, али и својих људи, Черчил је на конференцији предложио да британска флота после пораза Немаца учествује у најважнијим операцијама против Јапана. Рузвелт је на дипломатски начин одговорио: „Британску флоту бих желео да видим било где и било кад“. Избегавајући директан одговор, Кинг је саопштио да је о овом питању написан извештај британским и америчким начелницима комбинованих штабова и да се то питање испитује. Черчил је међутим поновио да он сад даје понуду. „Да ли је прихваћено?“ – „Да“, одговорио је Рузвелт, а тад је и Кинг морао да прихвати. Иначе је било сасвим разумљиво што се он противио Черчиловом предлогу. Британци су располагали бродовима малог акционог радијуса и због тога су често морали да свраћају у базе ради попуне. За разлику од њих, Американци су снабдели своју флоту бродовима великог акционог радијуса па су дуже могли да плове по мору а да не сврате у неку луку ради снабдевања. Кинг се, не без разлога, бојао да ће Британци много да се ослањају па америчке базе у Тихом океану, због чега би његов логистички (позадински) апарат био много више оптерећен него до тада. Осим тога. у свему томе је велику улогу играло и сећање на Перл Харбор. Победа над Јапаном била је ствар Америке, штавише. ствар америчке ратне морнарице. Зато Британцима ту није било место.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *