Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Густав линија и Монте Касино

4.8
(4)

Рупа на чизми

gustav-linija-monte-kasino-1
Пошто су летеће тврђаве претвориле манастир на Монте Касину у рушевине, Немци су од њих направили јако утврђење. Новозеланђани и Индијци јуришали су на манастир, али без успеха.

Био је први новогодишњи дан 1944. године. На једном од Азорских острва је неки опрезни португалски командант батерије наредио да посада његове противавионске артиљерије отвори ватру на четворомоторни авион који их је надлетао. Салве су далеко промашиле циљ и апарат се изгубио у западном правцу изнад Атлантског океана не променивши ни брзину ни правац. Авион се у један сат ноћу спустио у Вашингтону. Међу путницима који су задовољно протезали ноге – авион је двадесет часова раније узлетео из Марока – налазио се генерал Двајт Ајзенхауер, који је званично још био врховни командант савезничких снага у Италији, али је фактички већ био одређен да буде врховни командант свих савезничких инвазионих снага у Нормандији. Из истог разлога је последње седмице 1943. године и Монтгомери, командант 8. армије, нестао са ратног попришта у Италији. Током првог месеца 1944. Немци и Савезници стајали су једни насупрот другима испред Густав-линије. Линија се налазила на 50 до 60 километара југоисточно од Рима и протезала се од Гаете на западној, до Ортоне на источној обали. Између Гаете и Рима је после савезничког десанта од 22. јануара, постојао мостобран код Анција. Немачке трупе су биле под командом фелдмаршала Алберта Кеселринга. Из његове Групе армија Ц је 10. армија генерала фон Фитингхофа морала да брани Густав-линију, а 14. армија (само пет дивизија) генерала фон Макензена да блокира савезнички мостобран код Анција и, ако је могуће, да га уништи. Они су морали да се суоче са 15. групом армија званом „Армија Савезника у Италији“ под командом британског генерала Александера. Његове борбене снаге су се састојале од 5. армије под Американцем Марк Кларком, који је напредовао на западној обали, и 8. армије под Британцем сером Оливером Лизом, који је наступао поред источне обале. Пета армија је имала пет армијских корпуса: два америчка, један британски, један новозеландски и један француски. Осма армија је имала два британска и један пољски армијски корпус. Како источна обала Италије, северно од Бриндизија, није била од тако велике стратешке важности, многе дивизије 8. армије, пребачене су на западну страну Апенина. На средини Густав-линије, између западне обале и Апенина, налазио се градић Касино; неколико километара даље на немачкој страни, налазио се на 520 метара високом Монте Касину истоимени бенедиктински манастир који је године 529. основао сам Бенедиктус. Касино је био стуб целе немачке одбране око које се вртела Густав-линија. Тринаест километара иза ове линије је Кеселринг, у децембру 1943, отпочео са изградњом Адолф Хитлер-линије да би могао да се одупре евентуалном продору Савезника између Касина и мора.

gustav-linija-monte-kasino-2
Управник бенедиктинског манастира на Монте Касину, осамдесетогодишњи бискуп Грегорио Дамјаре (овде са неколико немачких официра) одбио је да напусти свој манастир и настрадао је при савезничком бомбардовању.

Крајем јануара је Савезницима пала у руке наредба коју је Хитлер издао Кеселринговим јединицама: „Густав-линија мора да се одржи по сваку цену, већ и због политичког ефекта такве одбране. Фирер очекује најжешћу борбу за сваки метар терена“. Немци су били у посебно тешком положају због тога што је њихов противник готово потпуно владао над италијанским небом. Однос је био један према петнаест: три стотине немачких према четири до пет хиљада савезничких авиона. Фон Рихтхофенова 2. ваздушна флота није могла да се опорави после тешких губитака изнад Сицилије. На велике операције више није могло ни да се помисли. Само су „случајни успеси“ још били могући. Немачко ваздухопловство ризиковало је своје ионако слабе снаге првенствено у борби против извиђачких авиона над фронтом, који су им, по Кеселринговом схватању, много сметали. Ови савезнички авиони давали су својој артиљерији податке за гађање и за коректуру ватре.

Испред Густав-линије протицала је речица Рапидо, која се уливала у Гариљано, а испред Рапида налазила се мочвара кроз коју тенкови готово нису могли да прођу, а настала је када су Немци дигли у ваздух насип изграђен уз речни ток. Другом половином јануара су британска 5. и 46. и америчка 36. и 34. дивизија покушавале да на разним местима пређу потез Рапидо-Гариљано. Магла је онемогућила пружање подршке из ваздуха. У леденим брзим рекама и на стрмим обалама налазило се хиљаду немачких мина. Сваки прелаз Савезника Немци су могли да уоче, а био им је и на домету њихових пушака. Понтонски мостови су рушени готово подједнако како су и грађени. Резултати прелаза су били минимални, а губици велики. Кларков начелник штаба, генерал Грунтер отишао је да извиди ситуацију. Јавио је да су изнурене дивизије тако обесхрабрене, да су готово зреле за обнову. Почетком фебруара, Кларк је заменио америчке трупе испред Касина Новозеландским армијским корпусом под командом генерала Фрејберга који је после одбране Крита, већ у марту 1941. одликован Викторијиним крстом. А да и није знао, Кларк је тиме запечатио судбину манастира на Монте Касину. Фрајберговом армијском корпусу је припала британско-индијска дивизија под командом генерала Такера који је добио задатак да освоји градић Касино. Такер је сматрао да је од „стратешке важности“ да се прво уништи манастир на брду. „Стратешка важност“ била је једини изузетак од правила да Савезници морају изузетно да се труде да поштеде црквене и историјске споменике.

gustav-linija-monte-kasino-3
У разрушеним кућама Касина немачки падобранци траже заклон од савезничких граната које експлодирају око њих.

Остало је спорно питање: да ли су Немци употребљавали манастир који је лежао високо у брдима (између осталог као осматрачницу) и да ли је, дакле, он припадао Густав-линији? После рата, октобра 1945, Америчко министарство спољних послова написало је секретару унутрашњих послова Ватикана да „Савезнички руководиоци поседују непобитни доказ да је манастир на Монте Касину чинио део немачког одбрамбеног система“. Кларк цитира ову несрећну изјаву само да би оповргао њен смисао: „Ја сам био један од савезничких команданта, ја сам код Касина лично командовао, и тада сам рекао да није доказано да Немци користе манастир у војне сврхе. Сада кажем (1950. године) да постоје неоспорни докази да ниједан немачки војник, осим парламентараца, није никада крочио у манастир осим као болничар или туриста. Не само да је бомбардовање манастира са гледишта пропаганде била непотребна психолошка грешка, већ је то био и тактички војни промашај првог реда. Само је отежало наш задатак и коштало нас је више материјала, људи и времена.“

Почетком 1944. године савезничка артиљерија је случајно, неколико пута, лакше оштетила манастир. Затим су Немци однели скупоцене књиге и већи део драгоцености у Ватикан. Њихова жандармерија је затворила манастир за цивиле, а калуђерима су посаветовали да се евакуишу. Готово сви калуђери су отишли. Међутим, осамдесетогодишњи управник манастира, бискуп Грегорио Дијамаре није пристао да оде. Неколицина његових верних следбеника, пет калуђера и неколицина оних који су се припремали да се замонаше, остали су заједно са неколико стотина избеглица. У међувремену је Фрејберг добио Такерову молбу за ваздушно бомбардовање. Разни команданти дивизија, а и Кларк, сматрали су да је напад из ваздуха непотребан, чак штетан, тако да је питање пренето на више руководиоце. Александер, командант 15. групе армија у Италији, се посаветовао са својим шефом Вилсоном, врховни командантом свих савезничких снага у Средоземљу. „Решење“ је тако пронађено: генерал Екер командант савезничких ваздушних снага требало је да у извиђачком авиону прелети ниско изнад манастира. Када је он јавио да је у згради приметио немачке војнике, Вилсон је дао дозволу за бомбардовање. Четрнаестог фебруара је 5. армија упутила опомену у Монте Касино у којој је објављено да ће доћи до војне интервенције против манастира. Опомена је овако гласила: „Италијански пријатељи, пазите! До сада смо брижљиво избегавали да гађамо манастир на Монте Касину. Немци су схватили како да то искористе. Али борба се све више и више премешта у свете зграде. Куцнуо је час да наше топове морамо да уперимо у сам манастир. Овим вас опомињемо тако да можете да се склоните. Опомињемо вас озбиљно: напустите манастир, напустите га одмах. Послушајте ову опомену – за ваше добро.“ Али евакуација је била немогућа јер се непрекидно пуцало око манастира.

gustav-linija-monte-kasino-4
Прошло је готово пет месеци пре него што су Савезници успели да пробију Густав-линију. Главна тачка отпора био је градић Касино и бенедиктински самостан изнад града.

Следећег јутра, око десет часова, појавио се први од четири таласа летећих тврђава изнад Монте Касина. Из 255 апарата бачено је на стотине тона експлозива: по Черчилу – 450 тона, по Кларку – 576 тона. Између сто и три стотине избеглица – број није поуздан – изгубило је животе под рушевинама. Черчил, кога тада нису питали за савет, је у својој „Историји другог светског рата“ овако изнео своје мишљење: „У манастиру није било немачких трупа, али су се непријатељска утврђења налазила врло близу. Манастир је доминирао целим бојним пољем. Наравно да је генерал Фрејберг, командант корпуса желео да се из ваздуха неутралише непријатељ, пре него што отпочне напад пешадије.“ Британски премијер је ипак сматрао да су последице бомбардовања биле фаталне: „Резултат није био добар.“ Немци су сада и те како имали изговор да раде на рушевинама шта хоће, чак су са њих боље могли да пруже отпор него да је зграда остала неоштећена. На тај начин, бомбардовање није било само политичка и морална грешка, већ и војни промашај. Неутрални манастир се у трен претворио у немачку тврђаву. Фрејбергове новозеландске и британско-индијске трупе, које су напале после бомбардовања, нису имале много успеха против немачких линија и ускоро је прекинута и друга битка за Касино. Фронт је опет стао. Опет су се војници смрзавали у рововима и рупама пуним блата и воде. Због влаге и хладноће и смањене могућности кретања, ножни прсти а понекад и цела стгопала, били су ватрено-црвени и отекли. Било је потребно да се оболели брзо повуку и пружи им се помоћ, иначе јс евакуација била неизбежна. Људство батаљона се смањивало до броја чете, а чете су постајале водови. Јужноафрички премијер Јан Сматс је телеграфски понудио Черчилу помоћне трупе: „Ако су вам потребне резервне трупе, онда помислите на нашу добро извежбану Јужноафричку оклопну дивизију која се сада налази у Египту. Потребна су јој само допунска транспортна средства да би могла брзо да се покаже на ратишту“. У Доњем дому је Черчил 22. фебруара рекао: „Још је читавих седам дивизија брзо доведено из Француске, северне Италије и Југославије.“ Ценио је да се у том моменту налази пола милиона Немаца у Италији.

gustav-linija-monte-kasino-5
Снимак градића Касина у подножју истоименог брда за време бомбардовања 1944. које га је потпуно сравнило са земљом. После рата Касино је потпуно обновљен.

Двадесет и трећег фебруара је почела да пада киша. Лила је три недеље даноноћно. Немци су искористили паузу у борби да би још више побољшали одбрану. Најзад је 15. марта осам стотина летећих тврђава, типа Мичел и Либерејтор за три часа избацило 1200 тона бомби, значи више од милион килограма на и око Касина. После тога је ступило у акцију седам стотина артиљеријских оруђа и коначно су напали тенкови и пешадија. Тенкови нису могли добро да оперишу због огромних кратера од бомби и рушевина. Немци су се бранили очајнички. Нарочито се 1. падобранска дивизија добро борила. После недељу дана тешких губитака на обе стране, Александер је 23. марта поново прекинуо офанзиву. И трећа битка за Касино остала је без резултата.

У међувремену, Александер је схватио да Касино и Густав-линију може да освоји само ако ризикује све. Тако је одлучио да од 8. армије задржи само један армијски корпус на источној обали, а да остале преко Апенина пребаци на западну обалу Италије. Ово је извођено обично ноћу да би Немци остали у неизвесности. Дању су покрети камуфлирани густим завесама дима. Када се после неколико недеља завршило масовно пребацивање, на западном фронту се налазило седам савезничких армијских корпуса (међу којима један на мостобрану у Анцију), заједно са двадесет и три дивизије од којих три оклопне. Десетине хиљада војника је пузало или се верало сатима да би дошло до својих борбених положаја, када су, 11. маја увече у 11 часова, видели и чули 1600 топова како грме. Четврта офанзива је почела, али сада на целој ширини фронта од западне обале до Апенина. На централном фронту се Жуен са својих сто хиљада Североафриканаца фантастично борио. Француски генерал је отпочео изненадни напад на масив Петреле у планинама Аурунчија за које су Немци сматрали да је немогуће уз њих попети се. Жуенови Мароканци, Гумси и Алжирци су доказали супротно. У почетку су им при пењању помагале мазге које су носиле муницију. За два дана освојили су три брда: Фаито, Феучи који је био од стратешке важности, и Мајо, висок девет стотина метара, где су натерали немачке заробљенике да саграде постоље за француску тробојку. Жестоки напад је настављен са све већим успехом. Остатак немачке 71. дивизије био је у пуном повлачењу. Савезничка артиљерија је доминирала над доњом долином реке Лири, која је све до тада била мета само немачке артиљерије. Густав-линија је пробијена. Кеселринг је наредио свом изнуреном 14. оклопном корпусу да се повуче са обе стране планина Аурунчи.

gustav-linija-monte-kasino-6
Снимак који пружа драматичну слику тоталног уништења у сектору фронта код Касина: снимак из ваздуха градића Касина непосредно после бомбардовања.

На другим деловима фронта, у почетку, Савезници нису имали успеха. При свом нападу на манастир на Монте Касину, 12. маја, Пољаци су битку изгубили. Прелаз преко Рапида доносио је једну несрећу за другом. Чамци су често били пробушени мецима, или би их струја понела. Немци су дизали у ваздух понтонске мостове. Савезничке јединице би се губиле у природним или вештачким маглама, западале у минска поља или упадале у заседе. Али после два-три дана дошло је до преокрета. Британска 78. дивизија је напредовала, када се ноћна мора код Рапида завршила. Амерички 2. армијски корпус разбио је немачка појачања на Густав-линији код пута број 7 на обали, заробивши око хиљаду Немаца. Масовна бомбардовања артиљерије и ваздушних снага, оскудица хране, залиха и муниције. полако су изнуравали браниоце. У ноћи између 17. и 18. маја Британци су ступили на рушевине градића Касино, а Пољаци у рушевине манастира на Монте Касину. Исте ноћи Кеселринг је повукао своје јединице на тзв. Адолф Хитлер-линију.

gustav-linija-monte-kasino-8
После савезничке паљбе, поприште борби за Монте Касино личило је на пејзаж са Месеца.

Осамнаестог маја генерал Александер јавио је Черчилу: „Наредио сам 8. армији да свом снагом пробије Адолф Хитлер-линију у долини Лирија, пре него што Немци добију времена да се тамо утврде. Мада следећег дана комбиновани напад британских и канадских дивизија није успео, за Немце је ситуација постала тако несигурна да су њихове 305. и 334. дивизија са јадранске обале позване у помоћ. Ни оне нису могле да измене ситуацију. Двадесет и трећи мај је за Немце био катастрофалан. Канадски тенкови и трупе пробиле су се кроз Адолф Хитлер-линију, а амерички армијски корпус генерала Траскота кренуо је у напад са мостобрана код Анција. Ипак су Немци остали хладнокрвни. Њихово тврдоглаво и интелигентно пружање отпора и њихови снажни противнапади коштали су њихове противнике великих губитака, а понекад и по парче терена. Ипак је надмоћ Савезника била превелика. Земља је била тврда, време ведро, тако да су тенкови, моторизована артиљерија и ваздухопловне снаге могли да искористе све своје способности. Хитлер, који је дуго бранио сваки корак заузете територије, 25. маја је најзад дозволио „методично и еластично повлачење“. Кеселринг је одахнуо и наредио да се 10. армија фон Фитингхофа, која се налазила у озбиљној опасности, врати на Цезар-линију (ова линија ишла је јужно од Рима од реке Тибра, преко Коли Албани за Авецано, да би се преко Сулмона повезала са Густав-линијом као последњи појас одбране јужно од Рима). Неколико часова пре тога су се америчке дивизије из мостобрана код Анција спојиле са главним снагама 5. америчке армије генерала Кларка.

gustav-linija-monte-kasino-9
Британске оклопне јединице пролазе поред рушевина Касина на путу за фронт

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *