Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Искрцавање код Анција и Нетуна

5
(1)

Насукани кит

Офанзива коју су 12. јануара Савезници започели против немачких снага на Густав-линији наишла је на тешкоће. Код Рапида су се Американци из 2. армијског корпуса још ревносно борили за време јаке кише, али целокупно њихово залагање било је узалудно. Немачка одбрамбена линија, постављена тачно по средини италијанске чизме, одржала се. Тиме је операција десанта код Анција доспела већ унапред у велику опасност.

ancio-netuno-1
Једна британска моторизована колона искрцала се код Анција и чека наређења да крене на фронт

У почетку је изгледало да ће све ићи „без по муке“. Истина је да су италијански улични продавци на напуљским доковима продавали разгледнице са сликама Анција када су, 21. јануара, америчке трупе почеле да се укрцавају у Напуљском заливу, али Немци о томе нису ништа знали. Мора да је тих дана њихова обавештајна служба лоше функционисала. Фелдмаршал Кеселринг је, наравно, био довољно искусан да и без порука обавештајне службе схвати да ће офанзива против групације на Густав-линији највероватније бити изведена упоредо са покушајем искрцавања иза фронта. Од 18. јануара су зато све немачке јединице у тој области доведене у потпуну приправност. Али на наваљивање штаба који није хтео да се изда превремена узбуна, Кеселринг је ноћу између 21. и 22. јануара поново повукао наредбу за узбуну. Обала која је изабрана за десант била је идеална за инвазију. Између Анција и Нетуна пружа се пешчана обала – Ривјера ди Леванте. Овде би наступили амерички ренџери да освоје оба места. За Британце је резервисана обала северозападно од Анција, а добила је шифровано име „Петрова плажа“. Главнина америчких снага би се искрцала између Нетуна и Мусолинијевог канала, који је уједно чинио границу према Понтијским мочварама. Иза обала се пружа плодна равница Анција која се уздиже ка железничкој прузи, отприлике на 25 километара од Анција. Иза тога се налази позната Виа Апија, пут који су саградили древни Римљани дуж обронака Албанских висова. Задатак генерала Лукаса, команданта десантне операције, био је да успостави чврсти мостобран у околини Анција и да се онда пробија ка Монти Албани. Није се говорило о освајању ових висова и то је била једна од главних грешака овог плана. Јер, тек када би се ови висови освојили, могле би немачке комуникације на Густав-линији да се ометају до те мере да би Савезници од тога имали неке користи. Ако се висови не би брзо освојили, онда десантна операција не би представљала више од маневра који би Немцима одвратио пажњу и нанео им релативно мало штете, бар када се упореди са губицима које би Савезници морали да поднесу.

ancio-netuno-2
Немци су покушавали да оваквим лецима ослабе савезнички морал

Британци и Американци су се искрцали ноћу између 21. и 22. јануара. Наишли су на изненађујуће мали отпор. Из свега се дало закључити да Немци нису ништа знали о плановима Савезника. Главне америчке снаге су ступиле по мраку на обалу где готово није било препрека. Велики део војника првог таласа уопште није ни сквасио ноге. У 8.15 часова Анцио је био у америчким рукама. Британци су имали мало „саобраћајних тешкоћа“, јер се „Петрова плажа“ морала рашчистити од приличног броја нагазних мина, што је проузроковало застоје возила и десантних чамаца типа „Патка“. Али и овде је искрцавање прошло „мирно и достојанствено, како и приличи једном џентлмену“ – како је приметио један очевидац.

При дневној светлости су Савезници извели више од хиљаду и две стотине летова да би помогли јединицама које су се искрцавале. Немци су имали само неколико малих обалних батерија и јединица противавионске заштите, које су или са мора или из ваздуха брзо ућуткане. У року од неколико часова све су се инвазионе снаге искрцале на обалу: британска 1. дивизија северно од Анција, Американци јужно од тог градића. Било је тринаест мртвих, деведесет и седам рањених, а четрдесет четворица су нестала. При свитању је генерал Лукас упутио морнарици телеграфску честитку. Први део десантне операције код Анција је необично добро прошао.

ancio-netuno-4
Војници СС јединице гађају из минобацача у области Анција

У међувремену је отпочела друга етапа. Немачки авиони типа Месершмит и Фоке-Вулф отпочели су да бомбардују и митраљирају препуне обале док је тешка артиљерија отворила ватру на бродове пред обалом и у луци Анција. Ипак су и тог дана губици били доста мали, а око поноћи је 36 000 људи, око три хиљаде возила и велике количине муниције и матери- јала пренето на обалу, што је значило 90 % од товара транспортних бродова. Фелдмаршала Кеселринга све то није збунило, и он је већ издао наредбу за противнапад. Имао је доста резерви да одржи Густав-линију и истовремено да нападне савезнички мостобран код Анција. Двадесет и другог јануара рано ујутро се Кеселринг још помало бринуо, но када је приметио да Савезници напредују колебајући се и врло опрезно ка железници и брежуљцима иза обале, схватио је да ће време да му буде савезник и да ће успети да спречи моментално продирање Савезника из Анција према Риму.

ancio-netuno-5
Преглед десанта код Анција и Нетуна и немачких акција.

Зашто су Британци и Американци тако споро напредовали према Албанским висовима? Зашто чак нису ни пресекли пут и железничку пругу између Камполеонеа и Чистерне? Немци, који су себи, запањено, постављали ова питања, нису познавали свог противника генерала Лукаса. Лукас није био у најбољој телесној кондицији, а осим тога није био много проницљив. Генерал Кларк га је још опоменуо пре поласка: “Немој много да ризикујеш, као што сам то ја учинио код Салерна”. Лукас је дословце хтео да се придржава овог савета – очигледно да није био коцкар.

Да је то био, већ би дан после искрцавања оформио колону и сјурио се преко Албанских висова ка Риму. Нема сумње да би, како се касније испоставило, британска гардијска бригада могла да освоји Рим без много труда. Лукас је, међутим, хтео да ојача снаге на мостобрану пре него што крене у унутрашњост земље. Тако је и гласила његова првобитна наредба, а његов главни шеф, генерал Александер, који је посетио Анцио 22, па опет 25. јануара, ничим није показао да се не слаже са Лукасовом тактиком. Напротив, чак му је дао комплимент. У међувремену, у Риму није било трага ниједном немачком официру. Сви су на брзину напустили град. Док је Кеселринг, што је брже могао, послао јединице у подручје Анција, немачко ваздухопловство је наставило да напада савезничке јединице на обали и бродове у луци. При томе се служило новим бомбама којима се управљало путем радио-таласа. Код Салерна су их Савезници упознали и јако су их се бојали, јер нису имали одбрамбених средстава.

Немачки ловци-бомбардери су посебно нападали у сумрак и ноћу, када су савезнички ловци били приморани да се врате у базе или да тамо остану, јер по мраку нису могли много да учине. Велику огорченост изазвао је напад немачке авијације 24. фебруара увече на три осветљена британска болничка брода, на којима су знакови Црвеног крста били рефлекторима осветљени, те су могли да се примете са велике удаљености. Болнички брод „Сент Дејвид“ на коме се налазило седамдесет и осам рањеника потопљен је пуним поготком. Истога дана је више од четири савезничка разарача послато на дно мора, а три дана после искрцавања, британска и америчка морнарица морале су да констатују да су њихови губици тежи него при било којој до тада изведеној десантној операцији у области Средоземног мора. Сваког јутра су поново морале да се предузму акције за спасавање да би се покупиле стотине дављеника са бродова који су ноћу потопљени. Тај посао – као и преношење све више јединица и материјала на обалу – озбиљно је отежан после 26, јер је почело невреме са великим провалама облака.

Док су Британци и Американци, стиснути у релативно малом простору мостобрана, почели да се осећају све бедније због непрекидних бомбардовања и ужасних временских прилика, Немци су успели да концентришу све више оружја и јединица код Албанских висова. Сада је било за Савезнике прекасно да покушају да се брзо пробију до висова. Черчил је био бесан. Рекао је: „Мислио сам да ћемо на обалу да бацимо дивљу мачку, али све што тамо имамо је насукани кит“.

ancio-netuno-7
Амерички војници 5. армије на маскираном положају код Анција, у дејству са топом од 155 мм.

Хитлер је желео да се кит што пре убије, те је 28. издао дневну заповест која је „све немачке борбене снаге“ подстицала да са светом мржњом и великим фанатизмом баце непријатеља натраг у море. Током следећа четири дана изгледало је као да ће Немци у томе и да успеју. Немачко ваздухопловство је и даље даноноћно нападало утврђења и бродове пред обалом, а симпатични градић Анцио се заједно са својим вилама и луксузним хотелима претворио у рушевину под непрекидном немачком ватром граната. Од почетка десантне операције код Анција прошла је већ седмица. На обалу је пренето 68 886 људи, 508 комада оружја и 237 тенкова. Лукас се најзад одлучио да нападне. У ноћи између 29. и 30. јануара одреди ренџера су покушали да освоје Чистерну, док се британска 1. дивизија пробила ка једној раскрсници северно од Камполеонеа, тако да би пролаз до Албанских висова, на пола пута за Рим, био отворен за америчке тенкове. Али то није успело.

За тенкове је било тешко да оперишу у делимично поплављеној области, а нападачи су се сукобили са тридесет немачких пешадијских батаљона и 16. оклопном дивизијом који су их отерали натраг уз велике губитке. Шта сада? Није преостајало ништа друго него да се пређе у дефанзиву, сада, када су пропустили могућност за успелу офанзиву. Савезници су се укопали јужно од линије Камполеоне-Чистерна и чекали немачки напад. Кеселринг је био потпуно задовољан. Сада је био више него икада убеђен да може да баци Британце и Американце натраг у море, мада није потцењивао подршку коју су бродска артиљерија и авијација пружали Савезницима. Требало је да се још више загорча живот војника који су запосели утврђења на мостобрану, којима је, како је Кеселринг схватио, и тако морало да буде „врашки непријатно“. А још више би загорчали тиме што због артиљеријског и ваздушног бомбардовања „ни у миру не би остали на миру“. Доведено је још више дивизија на Албанске висове и у равницу Анција. Ситуација је била озбиљна. Лукас је то знао, а после посете генерала Кларка, а затим генерала Александера његовом штабу, схватио је да његови претпостављени нимало нису задовољни њиме. „Вероватно ће то да ме кошта главе, али трудио сам се колико сам могао“ – записао је у свој дневник.

ancio-netuno-6
После десанта код Нетуна и Анција, савезнички десантни бродови стали су уз обалу да искрцају људе и материјал на копно.

Немачки противнапади су отпочели 3. фебруара, прво на британске положаје код Камполеонеа, а два дана касније и на америчком сектору код Чистерне. Борбе су трајале до 12. Немци су добили неку територију, али нису извојевали победу. Још увек је битка била нерешена.

На мостобрану је почело да преовлађује очајање, а у Напуљу се већ говорило о другом Денкерку. Генерал Сматс је питао Черчила шта је, у ствари, била сврха искрцавања код Анција које ни на који начин није донело олакшање јединицама које су на јужном фронту задржане испред Густав-линије. Једини који је остао оптимиста, био је Черчил. Изјавио је да по последњим извештајима нема разлога за песимизам, и да ће битка за Рим сигурно бити добивена. Преокрет више није био далеко. И заиста, ускоро ће да дође до обрата, али било је добрих разлога да се на ситуацију гледа тмурно. Насупрот око четири савезничке дивизије налазило се готово 92 000 Немаца којима је стизало појачање, док на мостобрану није било више места ни за једног савезничког војника. Шеснаестог јануара су Немци отпочели напад на фронту широком шест километара и успели да се приближе обали на четири километра. Американци су тада кренули у противнапад храброшћу која се рађала из очајања. Док су савезничке крстарице и разарачи засипали непријатеља кишом граната, и док је осам стотина авиона бацило на Немце укупно 972 тоне бомби, непријатељ се повлачио метар по метар. Испоставило се да се фелдмаршал Кеселринг прерачунао. Само надмоћ сувоземних снага није била довољна. Осим тога, противниково очајање уместо да је сломило његову жељу за борбом, само ју је подстакло. Касније, Кеселринг ће да пише: „Овај дефанзивни успех мешовито оформљене америчке 6. армије морам да означим као необичан подвиг“. Ипак је два дана касније генерал Лукас, како је сам предложио, послат кући. Четрнаестог фебруара је генерал Александер посетио Анцио и одлучио, мада то није отворено казао, да генерал Лукас мора да се смени са свог положаја. Човек је био „старији него његове године (…) и уморан, недостајао му је потребан елан и уопште није био поуздан у тешкој ситуацији“. Двадесет и другог фебруара је сам генерал Кларк дошао у Анцио и ослободио генерала Лукаса команде над 6. армијом, тачно месец дана после десанта. Критика на рачун Лукаса није била упућена само због питања да ли је брзи продор ка Албанским висовима био изводљив или не, већ посебно због чињенице да он није успео да освоји ни истурене положаје као, на пример, Чистерну. Ово је, наиме, омогућило масовни немачки напад који је озбиљно довео у опасност јединице на мостобрану. Генерала Лукаса наследио је генерал Траскот.

Двадесет и деветог фебруара је Кеселринг последњи пут покушао да уништи савезничке снаге на мостобрану код Анција. Три дивизије са 90 тенкова и мање јединице на боковима извеле су јуриш на изнурене британске и америчке дивизије. После два дана изузетно крвавих борби по јакој киши, Немци су одустали. Били су исцрпљени, а Кеселринг је истрошио све своје резерве. Првог дана борбе Савезници су заробили више од хиљаду војника. Немци су се укопали.

ancio-netuno-8
Рањени британски ратни заробљеници помажу се узајамно на путу ка немачком превијалишту иза фронта

Улоге су биле промењене. Другог марта се време пролепшало и 340 тешких бомбардера, које је пратило 176 ловаца, бацило је хиљаде бомби на немачке положаје код Чистерне, Велетрија и Карочета. Готово подједнак број лаких бомбардера напао је непријатељске тенкове, артиљеријске положаје и складишта иза фронта. То је била највећа „представа“ савезничког ваздухопловства за време ових борби. После тога, фронт код Анција се релативно утишао. Непријатељ није смео себи да дозволи да још једном ризикује и нападне британске и америчке положаје. Имао је велике губитке. Са друге стране, ни Савезници нису били довољно јаки да се пробију кроз немачке линије и освоје Албанске висове. Анцио је три месеца остао израслина у делу Италије који су Немци окупирали; израслина коју је неколико изврсних немачких дивизија требало да изолује. Ове дивизије је, иначе, требало да се боре против америчке 5. и британске 8. армије на југу. Черчил је написао: „Више није било наде да ћемо да се пробијемо из мостобрана код Анција и нисмо веровали да ће се још икада састати обе наше војске, док се не пробије фронт код Касина. Судбина јединица код Анција је, дакле, зависила од тога шта ће да се догоди код Касина“.

Следећи месеци били су ужасно искушење за савезничке војнике који су држали мостобран. Хладне кише и јаке олује начиниле су живот неподношљивим. Ноћу никада није било мира, јер тек што би се савезнички ловци у предвечерје вратили својим базама код Напуља, појавило би се немачко ваздухопловство на небу. Морнарица која је требало да стално буде присутна пред обалом, да би евентуално могла да пружи артиљеријску подршку, такође је тешко тукла својом артиљеријом. Немци су на Албанским висовима поставили осматрачницу, одакле су прецизно могли да посматрају све бродове пред обалом и да диригују ваздушним нападима на савезничке бродове.

ancio-netuno-9
Онеспособљени немачки самоходни топ, после напада на мостобран код Анција 24. маја.

Ниједан сектор фронта није био у овом рату тако преплављен људством, моторним возилима и оружјем као мостобран код Анција. „Проблем простора био је готово толики као у Вашингтону“ – писао је Ерни Пајл. Анцио и Нетуно постали су рушевине и могли су да пруже још само мало заштите од хладне влаге и непрекидних олуја. Ниједно сеоско газдинство у равници није било поштеђено. Највећи део равнице личио је на месечево тло пуно кратера од бомби, као ничија земља на западном фронту за време првог светског рата. Становника више није било на мостобрану, евакуисани су преко мора на југ. После 4. марта у овом сектору више није било тешких борби, али то није значило да је све било мирно. Бомбардовања артиљерије и напади из ваздуха, као и непрекидне патроле изнуравали су обе стране. У априлу се време поправило, те је могло да се живи удобније. За Ускрс су процветале фрезије и цикламе у подивљалим баштама разрушених вила. Да би ипак што више загорчали живот Савезницима, Немци су довели тешки топ од 280 мм који је са железничких шина сејао пакао и проклетство у Анцију и Нетуну и у сидришту где су сада почеле да се појављују и патуљасте подморнице. Живот је и даље био тежак, горак и опасан. Хоће ли се још икада променити? Када ће најзад да отпочне офанзива на Густав-линију?

ancio-netuno-10
После савезничког пробоја код Анција, немачки војници се предају посади једног америчког тенка.

То је трајало до 11. маја. Британска 8. армија је отпочела са нападом поред Рапида, док су Американци и Французи покушали да продру у утврђење Гариљано. Надали су се да ће тако да приморају Немце да пребаце главнину трупа са Албанских висова на југ. Тако би, најзад, Савезницима поред Алција пошло за руком да продру према Риму. Само се чекало на Александерову наредбу.

Деветнаестог маја дивизије код Анција су сазнале да су Пољаци уз велике губитке освојили Монте Касино. То је била најлепша новост коју су чули у току ових дугих недеља чекања и беде. Рим у мају… зар ће ипак сан да се оствари? Зар ће ипак најзад патња да се исплати? Заиста, патња можда и није била узалудна. Двадесет и трећег маја, један сат пре заласка сунца, отпочео је продор Савезника из анцијског мостобрана. Немачки отпор је још увек био јак. Чистерна је тек после два дана огорчене борбе пала у савезничке руке. На Албанским висовима хиљаде су изгубиле животе. Није био Рим у мају, већ је био Рим у јуну. Черчил је тада могао да јави Стаљину да сматра да је „десант код Анција и Нетуна ипак био добар стратешки потез, мада није одмах уродио плодом…“ Многи се не слажу са њим. Ипак је Кеселринг три године касније признао: „Да нисте послали ваше дивизије у област Средоземног мора, као код Анција и Нетуна, никада не бисте тријумфовали на Западу“.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *