Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Нова влада у Италији (1943—1944)

0
(0)

Од свега помало

Иако је Бадољо, 25. јула 1943. године, укинуо Фашистичку партију, он није истовремено омогућио слободан развој демократских партија. Његова влада је била војна диктатура која се и даље придржавала забране политичких активности. Политичари, уосталом, нису много поштовали забрану. Комунисти, социјалисти, социјал-демократи, чланови Партије акције – оформљене у тајности 1942. године – либерали и демохришћани, удружили су се 12. септембра 1943. године у Комитет за национално ослобођење коме се једино није прикључила републиканска партија, јер из принципијелних разлога није хтела да сарађује са монархистима. Осталих шест партија није унапред искључило овакву сарадњу. Главно руководство Комитета налазило се у Риму. Председник је био социјал-демократа Иваное Бономи, који је, захваљујући Мусолинију, 1912. године избачен из Социјалистичке партије. У провинцији су се формирали месни комитети, који су се на југу земље посветили политичким акцијама, а на северу, који су још увек држали Немци, руководили су покретом отпора. Како је земља дуго време остала распарчана, а најбољи политичари налазили су се на северу, то се у овом периоду још више појачало традиционално заостајање јужне Италије.

иваное-бономи
Председник италијанског Комитета за национално ослобођење, Иваное Бономи, постао је после пада Рима, 4. јуна 1944, председник и морао је да руководи друштвеним преуређењем своје земље

На југу, куда је Виктор Емануел дошао после бекства из Рима, највећи проблем био је сам владар. Док се овај тврдоглаво држао своје функције, без обзира на чињеницу да је двадесет година сарађивао са фашистима, политичке партије су биле још тврдоглавије у покушајима да му одузму власт. Приговарале су му да је Немцима поклонио Рим, допустио Мусолинију да побегне и изложио италијанске војнике немачкој освети. Већ 12. септембра, али још јасније на конгресу Комитета крајем 1944. године у Барију, формулисан је захтев политичких партија: „Морални и материјални опоравак Италије захтева моменталну краљеву абдикацију.“ Једино нису могли да се сложе шта после треба да се ради. Либерали, демохришћани и социјал-демократи су хтели да власт преузме престолонаследник Умберто; остале партије биле су за републику – између осталог и због тога што је Умберто за време фашистичке владавине показао више интересовање за проводе по Риму, него за добро земље.

дино гранди
Дино Гранди, гроф Мордано

Краљ, који је политичарима пребацивао да су допустили да Мусолини толико година ради шта хоће, није видео разлога да преда круну. Током првих седмица после Дучеовог пада, помагали су му Дино Гранди и Галеацо Ћано, (који је у нову владу хтео да укључи умерене фашисте да би тако постигао назови аристократску и угледну форму фашизма). У јужној Италији краља је осим тога подржавала јака католичка и монархистичка традиција, која се тамо била одржала. Републиканци су много јачи били на северу, јер су тамо имали ослонац у производним делатностима које су пружале далеко веће могућности за обнову и друштвени преображај. То се показало већ у августу 1943. када су штрајкови у долини Поа натерали Бадоља да пусти на слободу више политичких затвореника него што је првобитно намеравао и да призна радничке организације. Тада су, уосталом, и Савезници сматрали да су краљ Виктор Емануел и маршал Бадољо најбоља гаранција за лојалност Италије, поготово јер је италијанска морнарица, која је прешла на другу страну, била тако монархистички настројена.

Пјетро Нени, социјалиста

Када је, међутим, једна економска мисија под вођством Американца Адлаја Стивенсона, у јануару 1944. известила да Италијани нису уз Бадољов кабинет и да питање краља представља препреку за економски опоравак земље, отпочела је под Рузвелтовим утицајем и савезничка војна власт да се заузима за примање антифашистичких партија у кабинет и за решавање питања краљевства. У римском Комитету за национално ослобођење настала је криза када је у фебруару 1944. Пјетро Нени у име социјалиста поставио ултиматум којим је захтевао да се монархија моментално укине. Ако Комитет хоће да учествује у реорганизованом Бадољовом кабинету, социјалисти неће више да сарађују.

Бономи је тада саставио дугачку начелну изјаву у којој је предложио да се питање о круни остави за после рата. Схватио је да ће Савезници да одбаце сваку револуционарну одлуку и да посебно Черчил неће да прихвати републику. Једина могућност би била да Виктор Емануел преда своју дужност заменику, и то би евентуално могао да буде престолонаследник Умберто. Три партије су биле за, три против, те је Бономи поднео оставку као председник Комитета. Незгодну ситуацију је прекинуо Совјетски Савез у марту 1944. када је званично прихватио Бадољову владу. Овај корак је појачао маршалов престиж, а уједно је за Британце и Американце био болно изненађење. По њиховом мишљењу било је немогуће да се „de jure“ прихвати размена амбасадора са облашћу која је окупирана и која се безусловно предала у очекивању уговора о миру. Они су Бадољов режим озаконили само тиме што су га пустили да објави рат Немцима у октобру 1943. и тако његову државицу прихватили као земљу која је ратовала на њиховој страни. Американци су спасли ствар тиме што су наговорили Москву да остане при „de facto“ признавању. Што је Стаљин у ствари намеравао овим кораком, тешко је да се каже. Како је и Черчил инсистирао на Бадољовом опстанку, могло би да се помисли да је био гест сусретљивости према Британији, која је због свог утицаја у области Средоземног мора највише желела да има слабу Италију – што би сигурно пре био случај под нестабилном Бадољовом владом, него под неком правом демократском владом. Овај Стаљинов корак ипак може пре да се схвати као отпор СССР-а према покушају Британаца и Американаца да после италијанске капитулације умање што више утицај Совјетског Савеза при даљем освајању и даљим договорима.

Две недеље после ове афере, Палмиро Тољати вратио се из Совјетског Савеза где је живео у изгнанству од 1926. године. Он је објавио једноставно решење за политичке проблеме: рат против Немачке мора да има предност и зато ће комунисти привремено да уђу у нови Бадољов кабинет. Тек после рата ће да се изјасне за републику. Тиме је питање око краља за једно време било решено. После ослобођења Рима би Виктор Емануел своју функцију предао престолонаследнику Умберту који ће се сматрати функционером без права на наслеђе. Тек маја 1946. године, краљ се заиста одрекао престола. Било је то месец дана пре општих избора, у којима се 54% Италијана определило за републику. После Тољатијевог предлога, Бадољо је реорганизовао кабинет примивши, између осталих, Тољатија, грофа Сфорцу и чувеног филозофа Бенедета Крочеа.

Палмиро Тољати
Палмиро Тољати који се у Бадољовом кабинету изјаснио за републику

Кад су савезници 4. јуна заузели Рим, Комитет за национално ослобођење је свог председника Бономија (он је после интервенције комуниста морао да повуче своју оставку) предложио за премијера. Ово је било у супротности с уставом, јер је премијера изабрао Комитет, а по уставу то треба да учини краљ. Комитет је, међутим, заиста желео да формира кабинет од групе покрета отпора, као противтежу Умберту кога је Бадољо поново поставио. Истовремено то је био и гест уперен против Черчила, који је већ изразио своје мишљење о „старцима и политичарима жељним моћи“ из Централног комитета и који је ставио вето на постављање грофа Сфорце за министра спољних послова због његових републиканских убеђења.

Иако Бономи није имао парламент, иако је могао да влада помоћу декрета, сигурно је да му није било нарочито лако. Политичка „чишћења“ постајала су све ургентнија, што више области је ослобађано. Месни комитети ослобођења замењивали су фашистичке установе, постављали су градоначелнике, а ту и тамо су чак и отпочели да деле земљу сиромашним сељацима. Лево крило владе је захтевало да се из основа рашчисти бирократија, док су либерали и демохришћани убеђивали да су сви службеници били приморани да постају чланови Фашистичке партије и зато не могу тако ригорозно да буду одстрањени. Обе групе су првенствено желеле да се задрже и централистички управни органи из Мусолинијевог периода.

Јасно је да су се политичке партије залагале за друштвени преображај; комунисти и социјалисти су се надали да ће, на уштрб грађанске класе, моћи да пруже радничкој класи више утицаја у управи. Десне партије су се бојале да ће баш због тога да се смањи број њихових присталица. Радикалне партије су још од опстанка Комитета за ослобођење очекивале децентрализацију на рачун парализирајућег дејства римске бирократије и професионалних политичара који су у прошлости омогућили фашизам. За умерене су ови комитети били значајни само да би се премостио вакум у власти.

У новембру 1944. конфликт се повећао, јер су социјалисти инсистирали на додели земљишта. Упркос савезничком протесту, кабинет је у толикој мери изашао у сусрет овоме захтеву да је одлучено да се велики комплекси неупотребљаваног земљишта ставе на располагање кооперацији сељака. Бономи, који се постепено померао више удесно, ни у ком случају није хтео даље да следи пут ка социјалној револуцији, те је одрекао своју одговорност Комитету ослобођења Рима, мада га је он поставио за премијера. Социјалиста Нени је, напротив, хтео да демократизује власт и 12. новембра 1944. лансирао је нову паролу у стилу совјетске револуције: „Сву моћ комитетима за ослобођење!“ Истовремено је Висока комисија за мере против фашизма (тако се звала комисија за политичко чишћење) затражила оставку неколицине истакнутих функционера одељења за правду и морнарицу. Бономи је на ово опет захтевао да се Висока комисија распусти. Крајњи резултат је била криза кабинета. То што је Бономн своју оставку уручио Умберту било је намерно подвлачење традиционалних државних односа. Бономи је могао да формира други кабинет захваљујући подршци Комунистичке партије која се баш тих година понашала врло еластично и лојално и која је била далеко умеренија од социјалиста Партије акције. Ове две партије нису прихватале сарадњу са коалицијом. Између осталог ово је била последица њихових веза са севером где је специјални Комитет за ослобођење координирао борбу против Немаца и неофашиста. Комуниста Скочимаро, који је у Бономијевом другом кабинету био министар за окупиране области. настојао је да, користећи владине канале, допринесе развоју своје партије у долини Поа. Социјалисти који сада нису суделовали у влади, имали су још више тешкоћа у ширењу свог утицаја. После конфликта су политичка чишћења прешла из руку политичара (Сфорца је био дуго време председник Високе комисије) у руке правника. Они су сматрали да људи не могу да се казне само због тога што су постали чланови фашистичке партије у време када су сви морали да се учлане. Тиме је и талас рашчишћавања полако почео да јењава. Месни комитети за национално ослобођење у средњој и јужној Италији изгубили су политички значај и редуцирани су на савете. Најмоћнији префекти су опет добили управу у своје руке и тиме је основана база за послератну Италију. Још једном су групе отпора добиле могућност да остваре своје идеје када је 1945, после ослобођења целе земље, милански вођа Партије акције Пари постао премијер. Али већ неколико месеци касније су га демохришћани надмудрили и њихове замисли су од тада удариле печат политичкој клими земље.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *