Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ослобођење Рима

4.5
(2)

Заставе на Капитолу

У четвртак, 25. маја, у 11. часова пре подне, патроле из мостобрана код Анција, и америчке главне снаге смејући се, сви изнурени, стискали су једни другима руке на путу Чистерна – Терачина, један и по километар северозападно од потпуно порушеног села Борго Грапа. Генерал Кларк је такође пожурио тамо окружен новинарима и фотографима, пред чијим камерама је још једном инсценирао сусрет, али је сада он био у средишту фотографских објектива.

Овог четвртка ситуација за Немце постала је тако тешка да су, први пут, и преко дана морали да доводе појачања. Чим су ваздушним извиђањем откривене оклопна дивизија Херман Геринг и 92. дивизија како наступају, упућени су ловци и бомбардери који су Савезницима стајали на располагању за нападе на откривене циљеве. Савезнички пилоти су тврдили да су до свитања уништили 600 тенкова и возила, а 450 оштетили. Да нису лагали, показало се када су јединице које су надирале нашле целу долину између Монте Лепинија и Коли Албани пуну немачких тенкова, возила и топова. У седам часова увече, 956. гренадирски пук предао се на рушевинама Чистерне. Ратоборни генерал Траскот, који је поново заблистао баш у тешким околностима, упутио је своје главне снаге у правцу Валмонтонеа (план „Буфало“).

oslobadjanje-rima-1
Пешадија британске 8. армије улази 25. маја 1944. у град Аквино који је снажно брањен (и због тога тешко оштећен). Када су се Немци поново вратили у ове рушевине, поставили су мине

Кори и Ћулијанело су пали, Валмонтоне је био на дохвату, чиме би се блокирао пут број 6 којим је фон Фитингхофова 10. армија требало да се повуче. Испоставило се да сан неће да се оствари. Око десет увече, Кларк је наредио да се план „Буфало“ замени планом „Корњача“. Само мали број Траскотових трупа, једна од пет његових дивизија које су кренуле на Валмонтоне, требало је да настави у истом правцу. Други су морали да крену на северозапад, да би са западне стране преко Албанских висоравни напали Рим. Како Кларка није могао да пронађе, Траскот, бесан, није могао да протестује и морао је да послуша. Амерички историчар Сидни Метјуз открио је да је Траскот своје негодовање и запањеност открио тек после рата, а да се, судећи по документима од 25. маја, био потпуно сагласио са својим шефом. О плану „Корњача“ је изјавио са дивљењем: „Немац се налази у великом хаосу, делови његове армије су испретурани као у котлићу, а ако му се сутра добро обесимо о врат, као што смо то учинили у последња три дана, велика победа је наша.“

У једанаест часова увече издао је својим командантима дивизија наредбе за готово потпуно ново прегруписавање. У запањујуће кратком року од дванаест часова то је и изведено, и 26. маја у 11 часова пре подне поново је почело напредовање. Много проређене савезничке војне снаге које су напредовале према Валмонтонеу грешком су биле нападнуте од сопствених авиона. Ипак, и сада је Траскот имао успеха. Предвече је опколио Артену, свега пет километара од пута број 6, а следећег јутра ју је и заузео. Његови тенкови су на путу отворили ватру, његова пешадија је покушала да стигне на другу страну да би дефинитивно пресекла Немцима повлачење, Валмонтоне је био на видику – но одједном се успех претворио у пораз. Испоставило се да је генерал Шмалц са тенковима дивизије „Херман Геринг“ за секунду брже стигао на циљ. Ватрена киша савезничких ваздушних снага нанела им је тешке губитке, али су на крају свог похода, остатке немачке 715. дивизије и друге трупе које су бежале од Жуенових Француза узели под своју заштиту. Шмалцова наредба је гласила: „Помоћни излаз Валмонтоне задржати најмање три дана да би се фон Фитингхофове јединице провукле и после заједно с осталима заузеле положаје на Цезар-линији. Траскот је беспомоћно морао да посматра како непријатељ остварује свој циљ.

oslobadjanje-rima-2
Амерички војници пролазе поред Колосеума о коме су многи од њих знали само по причи. Понеки војник је чак мислио да су то рушевине неке бомбардоване зграде, или се бар тако препричавало

А како је било са Кларковим главним снагама које су покушавале да се пробију код Албанских висова? Лоше. Ови висови, група мртвих вулкана на којима је охлађена лава формирала природне грудобране за браниоце, сачињавали су део Цезар-линије. Пружали су такође Немцима широк видик и добар преглед за њихове митраљезе и противтенковске топове. Тако су се америчке дивизије заглављивале једна по једна пред Цезар-линијом, где се посебно фантастично борио немачки падобрански корпус генерала Алфреда Шлема. „Буфало“ је стајао у штали. „Корњача“ се зауставила: Кларк се кладио на погрешног коња и сви су му приговарали. Схватао га је само његов британски шеф генерал Александер за кога је добар однос са својим америчким поткомандантом био светиња. Говорио је да постоји више начина да се реши проблем. Черчил, напротив, није поштедео Кларка своје оштре критике. Готово истовремено критичко мишљење имају и историчари. По Џексону: „Може да се каже да је Кларк, да би први стигао у Рим, у моменту прокоцкао могућност да уништи десно крило фон Фитингхофове 10. армије… Марк: Кларкова промена плана није донела ништа осим тешких губитака.“ Мек Доналд: „Кларк је желео Рим, и то пре него што се очи света упере на обале Нормандије.“ Метјуз: „Кларк није желео британску помоћ при заузимању Рима. Сматрао је да је Рим драги камен који је са пуно права припадао круни његове 5. армије ….“

oslobadjanje-rima-3
Таблу „RОМА“ погодио је немачки метак у тренутку када је генерал Кларк, 4. јуна, пред њом позирао за сликање.

Кларк није хтео да подели награду са Британцима (8. армија) и сматрао је да му се таква могућност пружа. Кларк лично је написао: „Чврсто сам одлучио да ће 5. армија да освоји Рим, тако да вероватно нисам примећивао да су готово сви покушали да учествују у том освајању. Током неколико дана после 25. маја све је више на то указивало те сам имао пуне руке посла.“ То да „скоро сви“ хоће да учествују била је само Кларкова фикс-идеја, јер је по Александеровом плану борбе већ унапред та част била резервисана за 5. армију и никог другог.

Да ли ће се дуготрајно крваво јуришање на Густав-линију и Адолф Хитлер-линију сада поновити код Цезар-линије? Не. Генерал Фред Вокер је пронашао „рупу“ у линији: на Монте Артемизију, југоисточно од Албанских висова, није било немачких бранилаца. У ноћи између 30. и 31. маја, два пешадијска пука Вокерове 36. дивизије провукла су се кроз винограде до брда. Сунце је већ сијало кад су на 930 метара високом врху, а да ниједна пушка није опалила, заробили браниоце усамљеног положаја једне артиљеријске извиднице.

oslobadjanje-rima-4
Војници Кларкове 5. армије у јeдном од предграђа Рима. Генерал Кларк је толико желео да заузме италијански главни град да је своје планове врло лакомислено изменио.

Један од Немаца је баш обављао своју јутарњу тоалету. Инжењерци су прокрчили уски пут за саобраћај у једном правцу тако да је увече 31. маја Вокерова дивизија, комплетно са тенковима и артиљеријом, чврсто држала висораван Артемизио, а тиме једну од највиших тачака Цезар-линије. Кларк је у потпуности искористио ову изузетну предност. Није ни сачекао нешто заосталу 8. армију из Лесеа и Жуенов Француски корпус, већ је 1. јуна послао 5. армију у напад. Истог дана су стигли до неких од Албанских висова, 2. јуна је пао Валмонтоне, а 14. немачка армија почела је да се повлачи. Трећег јуна, између Американаца и Рима, налазила се само немачка заштитница, а 4. јуна после подне амерички тенкови су се котрљали кроз предграђе Рима. „Била је то моја неопозива одлука да избегавам све борбе у и око Рима“ – пише Кеселринг у својим ратним мемоарима. „То је значило такође одустати од одбране Тибра до мора. Савезници су једноставно узјахали наше коње чим су освојили Рим, а изврсне положаје поред ових река изабрали су за полазну тачку својих даљих операција.“ Захваљујући Кеселринговој одлуци да Рим остане отворен град, заједно са мостовима на Тибру, Рим је поштеђен ратног пустошења. Петог јуна су Кларк и његови потчињени посматрали како се на Капитолу поред италијанске заставе вијоре и америчка, британска и француска. Кларк је изрекао једну реченицу у свом једином званичном говору који је икада одржао: „Ово је велики дан за 5. армију и за француске, британске и америчке јединице 5. армије, које су омогућиле ову победу.“

oslobadjanje-rima-5
Америчке трупе се сакупљају код споменика Виктора Емануела II после уласка у небрањени Рим.

Чим је 5. јуна Черчил добио поруку да је Рим пао, још истог дана телеграфисао је Стаљину: „Вероватно вам је причинило задовољство сазнање да је Рим у рукама Савезника. Увек смо сматрали да је најважније да што већем броју дивизија пресечемо пролаз. Генерал Александер сада предводи јаке тенковске јединице северно према Терни, тако да ће, како очекујемо, готово свим јединицама које је Хитлер убацио у борбу јужно од Рима пут бити пресечен.“ Амфибијска искрцавања код Анција и Нетуна, за која Стаљин од самог почетка није сматрао да су од нарочитог значаја, задржала су, по Черчиловом телеграму, десет немачких дивизија: „Једну из Француске, једну из Мађарске, неколико из Југославије, једну из Данске и три из северне Италије.“ У својој књизи о рату, која се састоји од више томова, Черчил пише: „Са свих страна су стизале поруке са срдачним честиткама. Стаљин ме је чак потапшао по леђима.“ Био је врло штедљив на речима: „Желим вам срећу са великом победом англо-америчких војних снага — освајањем Рима. Ова новост јс у Совјетском Савезу примљена с великим задовољством. Стаљин.“

Фелдмаршал Александер је јавио Черчилу пет дана пре уласка у Рим: „Разматрам да ли да у својим ратним извештајима само поменем освајање Рима међу градовима и селима које је моја армија свакодневно освајала.“ Наравно да британски премијер из пропагандних и психолошких разлога о томе није хтео ни да чује. „Освајање Рима је необично велики догађај светске важности и не сме да се потцењује. Надам се да ће и Британци и Американци истовремено да уђу у град. Не бих хтео да га уврстим у ред градова који су истог дана освојени.“ Винстону је и сада, по ко зна који пут, удовољено. Деветог јуна Черчил је телеграфски послао приватну поруку Александеру молећи га да пренесе његове честитке „официрима и војницима Сједињених Држава, Велике Британије, Канаде, Новог Зеланда, Јужне Африке, Индије, Француске, Пољске и Италије који су се истакли од једног до другог краја линије фронта.“ Черчилова радост због пада Рима била је знатно умањена његовом горчином због тога што су многе немачке дивизије источно од Вечног града успеле да побегну. Тако је други део телеграма гласио: „Увек смо се слагали да је најважнији циљ уништење непријатељских снага, сигуран сам да положај ваших армија као и њихова премоћ у авионима и тенковима пружају добре изгледе да се нанесу још тежи губици Кеселринговим јединицама које су у хаотичном стању, тако да добро прате повлачење на север…Ми делимо са вама наду у будући успех при немилосрдном гоњењу и пресецању пута дотученом непријатељу.“ Али непријатељ није био дотучен. Био је тучен, можда и претучен, али никако дотучен. Иако је Кеселрингова 14. армија имала свега две до три дивизије насупрот Кларкових дванаест оклопних и пешадијских дивизија 5. армије, по Кеселрингу чак ни најтеже погођеним немачким дивизијама снага за борбу нимало није била сломљена. После пада Рима он је свој штаб поставио на оближњи Монте Сорате, а 6. и 7. јуна био је у Витербу код својих јединица, показујући тиме јасно да не помишља на брзо повлачење. Схватајући да ће његове трупе које се повлаче, за савезничко ваздухопловство бити »масовни делимично беспомоћни циљ“, Кеселрингу је пао камен са срца када је после пада Рима могао да одобри предах. Његово мишљење о тој паузи он је исказао овим речима: „То што се непријатељ одједном сасвим неочекивано држао на одстојању дошло је као поклон за групу армија. Савезници нису нимало искористили могућности које су им се пружиле.“ Извештај о борби код Касина, Анција и Рима био би непотпун када се не би указало на велику ревност којом је немачки војник, из дана у дан, наставио да се бори за већ изгубљену ствар. Многи у свету, поготово у окупираним областима, надали су се и очекивали да немачки фронт у Италији може и мора да пропадне „сваког момента“, што би довело до масовних бекстава или масовне капитулације. У својој књизи „Војник до последњег даха“ Кеселринг пише: „Ако смем да се изразим сликовито, под мојом командом стајали су велики делови „републиканске“ армије, „царске“ морнарице и „националсоцијалистичког“ ваздухопловства. Ако ни на каквој другој основи, из овога се јасно види неједнакост у држању према домовини…. Мада је армија и поред своје заклетве, 1939. године била већином антихитлеровски расположена, 1944. године то сигурно више није био случај. Током година се у овим дивизијама мишљење променило захваљујући најмлађим војницима, који су у Хитлеровој омладини постали велики Хитлерови следбеници, и то и остали као војници. Хитлерови следбеници били су у већини у сваком делу армије. То што се понекад испољавало незадовољство због неке мере, није, у ствари, ништа и ни уколико изменило њихове симпатије“. Кеселринг, који ће после рата бити осуђен на смрт као ратни злочинац због убијања ратних заробљеника (и бити помилован) добио је 19. јула 1944 у Хитлеровом стану у Источној Пруској (где ће дан касније бескорисно да експлодира фон Штауфенбергова бомба) брилијанте на Гвозденом крсту витешког реда. Његовом противнику Кларку је већ у децембру 1943. председник Рузвелт за време своје посете Сицилији прикачио на груди Крст за посебне заслуге. Његови људи су током рата у Италији добили 56 од укупно 255 медаља части, колико их је амерички Конгрес доделио за време читавог рата. До тада је на италијанском фронту и за освајање Рима било 20 389 мртвих, 84 389 рањених и 20 139 несталих. Укупно готово 125 000 људи. Од погинулих су 11 292 били Американци, 5017 Британци, 3904 Французи и 176 Италијани.

oslobadjanje-rima-
Три победника из рата у Италији, који је трајао дуже него што је ико очекивао. Слева надесно: генерал сер Харолд Александер, командант 15. групе армија, генерал Марк Кларк, командант 5. армије и француски командант генерал Жуен.

Марк Кларк се у вили „Савоја“, своме најновијем штабу, међу дрвећем на обали Тибра, надвијао над плановима за освајање и поновно оспособљавање луке Чивитавекије, чиме би се његове непријатно дуге линије за транспорт преко копна – до тада из Напуља – скратиле за готово 300 километара. Он се сав предао раду, јер је на тај начин бар одвраћао мисли од пропуштене прилике код Валмонтонеа, где му је једна немачка дивизија за другом исклизнула из шака, а предстојало је ускоро смањење његових снага, јер ће бити потребне за искрцавања у јужној Француској. Он, освајач Рима, заувек је сишао са насловне стране светских новина откако је почела операција у Нормандији. Северни Апенини и Алпи су такође важни циљеви, а тешки као и сва брда која је најзад оставио за собом. Тамо ће морати да се бори са мање снага, мање средстава и мање помоћи са стране.

Између 4. и 6. јуна 1944. године ток рата је генерала Марка Кларка гурнуо са блиставо осветљене позорнице у помрчину кулиса.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *