Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Освајање Маријанских острва

5
(1)

Три од петнаест

Група од петнаест острва чини архипелаг Маријани, који, за разлику од толиких других острва у Тихом океану, не треба да захвали своје постојање чврстом сплету корала, већ је творевина вулканских процеса. Шпанци су 1521. године први открили овај ланац острва, негде на пола пута између Нове Гвинеје и јапанског архипелага. Магеланови морнари су их назвали „Острва лопова“, јер су домороци приликом посете бродовима, узимали без питања предмете који су им се допали. Од 1668. године острва носе име Маријанска. Шпанци су Маријанска острва пуна три века сматрали својом законитом својином и продали су их 1899. немачком цару за четири милиона долара. Једно острво, Гуам, узеле су после шпанско-америчког рата, 1898. године Сједињене Америчке Државе. После првог светског рата је Друштво народа ставило острва (осим Гуама, наравно) под јапански мандат, а 1941. су Јапанци освојили и Гуам.

dsr-osvajanje-marijanskih-ostrva
Американци су морали да домарширају Филипинским морем уколико су желели да освоје Маријанска острва. У томе су успели онеспособивши Озавину јапанску флоту захваљујући и надмоћнијим ловцима. Американци су укупно уништили 476 јапанских авиона

Када је 1944. године америчка Пацифичка флота знатно ојачала, а у Тихом океану биле на располагању три дивизије маринаца и две дивизије копнене војске, америчко војно руководство се 12. марта одлучило на до тад највећу амфибијску операцију: освајање Маријанских острва. План операције се звао „Фореџер“. У суштини се радило о освајању само три од укупно петнаест острва – Сајпана, Тинијана и Гуама. Остала острва била су ненастањена или до те мере теренски неподесна да нису била од неког стратегијског значаја. Американци су имали неколико веома јаких разлога да покушају да заузму Маријанска острва. Морнарица је хтела да употреби Гуам и Сајпан као своје базе, а авијација је желела да употреби острва као „укотвљене носаче авиона“, са којих би стратегијска авијација могла редовно да врши нападе на Јапан. Осим тога, са Маријанских острва би Американци могли да изводе акције у разним правцима, западно према Лејту и Лузону, југозападно према Палауу, северозападно ка Формози. И најзад, на америчку одлуку утицала је и чињеница да је Гуам четрдесет и три године био у америчком поседу и на острву је живело проамеричко становништво. Нарочито је у кругу морнарице и морнаричке пешадије, које су раније имале базе на острву, постојала жеља да се поново заузме Гуам.

dsr-osvajanje-marijanskih-ostrva-2
Америчка поморска пешадија и јединице копнене војске на путу за десант на Гуам. Борбе на овом острву трајале су од 21. јула до 10. августа 1944

Јапанци су почетком фебруара 1944. почели да јачају своје гарнизоне на Маријанским острвима. Осим тога су хтели пуно да ураде на утврђењима дуж обале и на проширивању аеродромске мреже, али до почетка савезничког напада нису успели много тога да остваре. То се види и из извештаја начелника штаба јапанске 31. армије од 31. маја 1944. где стоји: „Не можемо знатно да појачамо утврђења уколико не добијемо довољно материјала, нарочито цемента, гвожђа за бетон, бодљикаве жице, дрвета итд. Све то се не може наћи на овим острвима. Ма колико војника сада било овде, они не могу ништа друго да раде него да скрштених руку седе на сунцу, а таква ситуација је неиздржива“. Жалба овог високог официра мора да је алармирала његове претпостављене, јер јапанска одбрамбена тактика је до тад увек била усмерена на то да се непријатељ нападне приликом искрцавања и онда баци у море. За то су били потребни јаки одбрамбени положаји, са којих би се, првенствено ноћу, могли вршити жестоки противнапади. Са одбраном по дубини, дакле положајима и линијама у унутрашњости острва, јапански руководиоци једва да су рачунали у првој половини 1944. У случају да не потуку непријатеља на обали, није им остајало ништа друго него да се повуку у прашуму и да тамо по малим групама наставе вођење герилског рата. То је за Американце било незгодно, али Јапанцима није давало никакве могућности да поново освоје цело острво. Први часови искрцавања били су у највећем броју случајева одлучујући за исход битке. На Маријанским острвима су Американци били утолико у предности што су јапанска обалска утврђења због недостатка грађевинског материјала била доста слаба. По другим критеријима, међутим, је одбрана Маријанских острва била добра. Само на Сајпану је јапански гарнизон бројао тридесет хиљада војника, који су располагали са четрдесет осам тенкова и пуно тешке артиљерије. Почетком јуна 1944. године се Оперативни одред 58, под командом адмирала Марка Мичера, упутио ка Маријанским острвима. Била је то јака флота која се састојала од 15 носача авиона, од којих осам лаких, затим седам бојних бродова, три тешке крстарице, десет лаких крстарица и педесет и два разарача. Мичеров задатак био је да штити трупе које ђе се искрцати на Сајпану, Тинијану и Гуаму од напада јапанске морнарице, да онеспособи непријатељску авијацију у овом подручју и да непријатељске положаје бомбардује из ваздуха и са мора.

dsr-osvajanje-marijanskih-ostrva-3
На Тинијану је овај војник склопио пријатељство са малим домороцем

Прво острво које су напали био је Сајпан. У рано јутро, 15. јуна, искрцали су се читави таласи морнаричке пешадије на фронту широком готово шест километара. Отпор је, као што се и очекивало, био жесток. Обала је била под јаком и добро усмереном ватром артиљерије и минобацача, а за авионе Мичерове флоте било је готово немогуће да пронађу јапанске артиљеријске положаје, јер је читав сектор десанта био обавијен густим облаком прашине и дима. Американци су имали велике губитке: у осам часова увече више од две хиљаде војника морнаричке пешадије било је погинуло или рањено. Ипак су негде до тог времена успели да искрцају око двадесет хиљада војника на копно. Они су, међутим, ишли у сусрет стравичној ноћи. Јапанци су се постарали да Американци не добију више од неколико минута одмора. Током целе ноћи нападали су у малим групама, а у 3 часа ујутро започели су масовни противнапад пропраћен стравичним урлицима, трештањем труба и замахивањем самурајским сабљама. Тек кад је негде око 6 часова свануло, повукли су се, остављајући за собом седам стотина мртвих. Да на Сајпан нису дошли на излет, то је сад свако схватио. Иако су Американци, ујутро 16. јуна, добро обезбедили свој мостобран, било је више него јасно да ће им бити потребно још много дана и тешких борби да би освојили цело острво.

dsr-osvajanje-marijanskih-ostrva-4
На пола пута између Филипина и Маријанских острва, 20. јуна 1944, одиграла се поморска битка између америчких и јапанских јединица флоте. Схема даје преглед кретања обе флоте у току битке, која се на крају завршила повлачењем Јапанаца под командом адмирала Озаве.

У међувремену ни јапанска морнарица није мировала. Већ 15. јуна су америчке подморнице, које су крстариле у водама источно од Филипина, јавиле да Јапанци сакупљају огромну флоту како би притекли у помоћ својим опкољеним трупама на Сајпану. Јапанци су још увек веровали у принцип да се у поморском рату победа састоји само од уништења непријатељске флоте. Они нису заборавили како је 1905. њихов адмирал Того у бици код Цушиме онеспособио готово целу руску царску флоту и тиме осигурао победу у руско-јапанском рату. Слично решење су и сада хтели да исфорсирају и зато су, под командом адмирала Озаве, сакупили флоту од пет носача авиона, четири лака носача, пет бојних бродова, једанаест тешких крстарица, две лаке крстарице и двадесет и осам разарача. Изузев по броју тешких крстарица, ова флота била је далеко слабија од Мичеровог Оперативног одреда 58. И број авиона који су могли да узлете са јапанских бродова био је много мањи: 430 према 890 америчких авиона.

dsr-osvajanje-marijanskih-ostrva-5
Приликом искрцавања на острво Сајпан Американци су наишли на напуштени јапански чамац за искрцавање

Ујутро, 18. јуна, америчка флота је кренула на југозапад, у сусрет непријатељу који се приближавао. Увече је курс промењен на исток јер се адмирал Спруенс, Мичеров командант, односно командант 5. флоте, плашио да се Озава не убаци између Оперативног одреда 58 и Сајпана, чиме би се америчке јединице на овом острву нашле у веома неповољном положају. Због тога је сукоб одложен за следеће јутро. Тада су Озавини авиони први напали. Јапанци су за око пет часова извршили четири ваздушна напада на моћну америчку флоту. Само је „Јужна Дакота“ лако оштећена. Сваки пут је Јапанце заустављала жестока противавионска ватра са бродова и пре свега амерички ловци који су се по тактици и наоружању показали много супериорнијим. Приличан број јапанских авиона морао је да се принудно спусти на аеродроме на Гуаму и Роти, где су их касније поподне уништиле америчке бомбе. Тако је Озави на крају тог дана остало само сто од његових четири стотине тридесет авиона. Американци су изгубили само тридесет. Осим тога су истог дана америчке подморнице потопиле јапанске носаче авиона „Шокаку“ и „Таихо“ (Озавин адмиралски брод).

dsr-osvajanje-marijanskih-ostrva-6
Десант на острво Сајпан извршен је и у луци Гарапана. На слици се виде запаљени јапански бродови

Те ноћи је Озава кренуо на северозапад. Мичер је наставио да иде на запад, у нади да ће на тај начин пресећи непријатељу курс. Тек касно поподне следећег дана су амерички авиони поново опазили јапанску флоту која је сада пловила у правцу Окинаве. Иако је до заласка сунца остало још мало времена, Мичер је ипак највећи део својих авиона послао на непријатеља. У нападу који је одмах затим уследио, Американци су успели да униште још шездесет и пет јапанских авиона, потопили су носач авиона „Хијо“ и танкере „Гењо“ и „Сејо Мару“. Амерички губици су били већи него претходног дана: сто авиона. После напада су, наиме, морали да по мраку слећу на носаче, а то им често није успевало, па су се апарати разбијали. Тако је ова борба у Филипинском мору постала грандиозна америчка победа. Мичер је највише желео да и даље гони непријатеља са својим бојним бродовима, крстарицама и разарачима како би потпуно уништио Озавину флоту, али Спруенс није хтео да се много удаљује од Сајпана. Ова је битка ипак била одлучујућа победа за Американце. Уништено је укупно 476 јапанских авиона (неки у базама на Гуаму и Роти), а Озавина флота без авијације ништа више није вредела. Преосталих шест носача авиона више нису имали никаквог војног значаја.

dsr-osvajanje-marijanskih-ostrva-7
Поступно се „царство излазећег сунца“ смањивало. На врхунцу своје експанзије (јануар 1944) Јапан је поседовао део Нове Гвинеје и Маршалска острва. Половином јуна исте године почео је амерички напад на Маријанска острва, а Маршалска острва су већ била ослобођена

Сада су са успехом могле да се наставе и операције на Маријанским острвима, без бојазни да буду нападнути са мора или из ваздуха. Борбе на Сајпану трајале су још до почетка августа и коштале су Американце 14 000 мртвих и рањених, петину укупних војних снага које су се искрцале на ово острво. Готово цео јапански гарнизон од 30 000 војника борио се до погибије или самоубиства.

На Тинијану се америчка поморска пешадија искрцала 24. јула, а 1. августа је генерал Хари Шмит јавио да је острво заузето. Ипак су тек у јануару ликвидирани и последњи јапански војници који су се скривали по прашуми и пећинама. Освајање Тинијана било је по много чему лакше од освајања Сајпана, па ипак су Американци на овом острву изгубили 2200 војника, што погинулих, што рањених. Јапанаца је погинуло више од 5000, а нестало 4000. Борбе на Гуаму трајале су од 21. јула до 10. августа и коштале су Американце 7800 мртвих и рањених. Погинуло је свих 18 500 војника јапанског гарнизона осим неколико стотина ратних заробљеника.

Крваво америчко освајање Маријанских острва оставило је дубок утисак на Јапан. Многи Јапанци почели су тада да схватају да су изгубили рат. Председник владе Тојо поднео је оставку са целом својом владом. Ускоро су са Гуама могли да се појаве бомбардери Б-29 изнад јапанских острва и нико није могао ништа против тога да уради.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *