Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Припреме за искрцавање код Анција

0
(0)

Аматер држи дизгине

Крајем 1943. године напредовање Савезника кроз Италију зауставило се пред Густав линијом, у области око врхова Касина, где су се налазиле најјаче снаге, а путеве јужно од Рима и оне који су водили у саму престоницу, Немци су држали под контролом.

Амерички и британски команданти у Средоземљу сложили су се да иза немачких линија, јужно од реке Тибра треба да се предузме амфибијска операција, тако да би се поправила лоша ситуација на фронту и обезбедило заузимање Рима, што је било од велике политичке важности. Био би то симбол импозантног напредовања британских и америчких снага на европском тлу, а уједно тежак ударац моралу немачких армија. Такав успех би стимулисао и јачање отпора у окупираним и сателитским државама. Стратешки гледано, Рим је био главни чвор италијанске мреже путева, од којег је зависио немачки одбрамбени систем у планинском земљишту јужно од града. У том моменту ово је још представљало препреку за напредовање Савезника. Северно од Рима је терен имао мање природних препрека и био отворенији. Одбрамбена линија могла је тек да се успостави између Пизе и Риминија, где има опет пуно природних препрека. Имати у рукама ову област значило би добро обезбеђење савезничких копнених и ваздухопловних база у јужној Италији. Освајање Рима био је сан савезничке Врховне команде у области Средоземља, а и највећа Черчилова жеља. У октобру 1943, одмах после искрцавања Савезника у Салерну, генерал Марк Кларк. командант 5. америчке армије, почео је да се бави планирањем још једног десанта. Оформио је специјални штаб за амфибијске операције. У току следећих недеља је врховни командант у Средоземљу генерал Двајт Ајзенхауер одржао неколико штапских конференција са својим командантима. Договарали су се о операцијама на италијанској западној обали, којима би се прекинула тешка ситуација на фронту јужно од Рима. Изводљивост таквог плана је зависила од броја десантних средстава која су стајала на располагању у области Средоземног мора. Од деведесет употребљивих десантних бродова више од шездесет морало би да се половином децембра пребаци у Велику Британију ради операције „Оверлорд“ (искрцавања у Нормандији). Удружени шефови штабова у Вашингтону, амерички председник и британски премијер постигли су потпуну сагласност о савезничким стратегијским плановима за 1944. годину. Они су решили да се отвори други фронт у западној Европи (операција „Оверлорд“) са што је могуће већим потенцијалом људи и наоружања, комбиновано са операцијом искрцавања у јужној Француској (операција „Анвил“), маневром који је требало да одврати пажњу непријатеља. Ова концентрација људства и материјала требало је да спречи довођење појачања на италијански фронт, као и да ограничи све друге операције.

Савезничке команде у области Средоземног мора су још од првог десанта на Сицилији, у лето 1943, одмеравале могућности за амфибијске операције бочно од фронта у Италији. У октобру 1943. англо-америчке армије јужно од Рима зауставиле су се пред немачким утврђеним линијама баш на месту где је полуострво најуже. Сада би „покрет преко мора“, како га је генерал Ајзенхауер назвао, имао не само предност муњевитог напада на сам Рим, већ би натерао и немачке јединице на југу да помогну онима северније код Рима у решавању тешке војне ситуације.

Британски генерал Александер, командант 15. Групе армија, је наваљивао на конференцијама у Картагини, 25. октобра и 3. новембра, да се размисли о таквој стратегији. У принципу је договорено да се изведе искрцавање јужно од Тибра, чим би 5. Кларкова армија стигла довољно далеко да би могла да потпомаже акцију. Чворно питање била су средства за десант.

Генерал Ајзенхауер је био спреман да о томе поразговара на „Секстант“ конференцији, која је требало да 22. новембра почне у Каиру. У међувремену је генерал Ајзенхауер, 8. новембра, издао наређења за операцију искрцавања са мора јужно од Рима. Требало је да циљ буду Монти Албани – Албански висови, који су доминирали јужним прилазима главном граду. Искрцавање је требало да се изведе код Анција, мале заклоњене луке, педесет километара јужно од Рима, која се налазила у заливу, а иза ње је била равница. Тако би се омогућило брзо напредовање према Монта Албани, који су се налазили на око тридесетак километара дубље у унутрашњости.

Пета армија генерала Кларка морала је да се пробије у средини Густав линије долином реке Лири, да настави наступање ка Фрозинонеу и да се тамо састане са јединицама које ће се искрцати код Анција. Припреме за ову операцију почеле су 12. новембра, а 5. армија је формирала штаб који је имао за задатак да разради детаљно план. Хтели су да се операција изведе 20. децембра, а учествовало би око 2300 људи. Први план је одобрен 25. новембра. Десант би се извео заједно са померањем главних снага 5. армије на северозападној страни Густав-линије. За недељу дана после искрцавања требало би да се сусретну десантне снаге и 5. армија. Но, убрзо се испоставило да замишљени план операције не може да се оствари и да 5. армија никако не може да тако брзо стигне у близину десанта.

dsr-priprema-ancio-1
У луци острва Искија код Напуља стоје један до другог десантни бродови одређени за искрцавање код Анција и Нетуна. У првом плану: један савезнички десантни брод спреман за укрцавање.

Јаки отпор Немаца на планинским висовима код Густав-линије успорио је напредовање Савезника, а генерал Кларк је због несигурности да ли ће возила за искрцавање моћи да се употребе или не, био приморан да, 18. децембра, откаже операцију. Изгледало је да је изненадни напад на Рим, политички и стратешки тако важно упориште, био само сан. Међутим, нарочито су британски војни команданта и владини кругови остали веома заинтересовани за ову операцију.

За 26. децембар 1943. године Черчил је заказао конференцију у Тунису, којој су присуствовали британски и амерички команданти у Средоземљу. Поново се посветила пуна пажња десанту код Анција. Иако је Ајзенхауер тада био постављен за врховног команданта војних савезничких снага у Британији, ипак су га питали за савет јер је цело извођење Анцио-плана зависило од тога хоће ли током одређеног периода моћи да се задрже десантна средства, која је, у ствари, већ требало да се пребаце из Средоземља у Британију. Касније је Ајзенхауер написао да је Анцио-операција „без сумње убедила Хитлера да смо борбама у Италији помишљали на велику операцију, и то је био разлог што је своје тамошње армије појачао са осам дивизија. Из тога су Савезници на другом месту извукли велику корист“.

При новим припремама за десант код Анција два догађаја била су одлучујућа. На првом месту, после конференција у Каиру и Техерану дошло је, због припрема десанта у Нормандији у пролеће 1944, до извесних промена у командном саставу у области Средоземног мора. Друго, због тешког запаљења плућа, Черчил дуго није долазио у северну Африку. Тих дана Черчил је концентрисао сву пажњу на италијанско ратиште у нади да ће операција под британском командом, чији је циљ био да се освоји Рим, бити успешна. Касније је написао: „Морамо да изведемо велику амфибијску операцију чији је циљ Рим. Ни у ком случају не смемо да жртвујемо Рим због Нормандије“. Због тога је хтео да има сагласност председника Сједињених Држава да би могао за десант да употреби десантна средства, стационирана у области Средоземног мора, пре него што би 15. јануара 1944. године била пребачена у Велику Британију. Британским шефовима штабова је телеграфисао: „Од овога зависи успех нашег рата у Италији“. Ајзенхауер би као тек постављени врховни командант савезничких снага за операције „Оверлорд“ пренео 8. јануара 1944. одговорност врховног команданта Средоземља на британског генерала Хенрија Мејтленда Вилсона. Амерички генерал Џекоб Деверс, привремени командант америчких војних јединица у Европи, требало је да дође из Британије да преузме функцију Вилсоновог заменика, односно да преузме команду над америчким трупама у северној Африци и у области Средоземног мора. Генерал Монтгомери би добио команду над 21. групом армија која се налазила у Британији, а команду над 8. армијом би предао генералу серу Оливеру Лису. Адмирал сер Џон Канингем предводио би све британске морнаричке снаге у Средоземном мору. Ни генерал Александер, ни генерал Кларк, нису били премештени. Кларку је још наређено да преузме команду над америчком 7. армијом, која се налазила на Сицилији, тако да би генерал Патон могао да суделује у операцији „Оверлорд“. Кларк би као командант 7. армије такође био одговоран за припреме операције „Анвил“, тј. искрцавање у јужној Француској, које би требало да се изведе око 1. фебруара. Савезници су се надали да ће до тада да имају Рим у својим рукама као резултат десанта код Анција и истовремено изведеног савезничког напада на Густав-линију.

Генерал Ајзенхауер је тада наступио са предлогом да се организује обиман подухват, независно од тога шта ће да се догоди са 5. армијом код Густав-линије. Требало је да се припреми амфибијски десант при коме би суделовало више од две дивизије. Александер је сматрао да Албански висови још увек треба да буду први циљ. У свом последњем рапорту је написао: „То би – признајем – још много личило на препад, јер би немачки командант са заиста добрим нервима могао да држи положаје (…) и скупи јединице однекуд да би поправио своје везе. Такав поступак би несумњиво значио да би придошло појачање ван Италије, што би било врло повољно за остале фронтове. Лично сматрам, да – када бисмо успели да створимо чврсту групу на Албанским висовима и када бисмо прешли преко пута број 6 (то је главни пут који из Рима води на југ) – Кеселринг се не би усудио да ризикује и одржи положаје код Касина“. И Черчил и Александер су били убеђени да је таква акција „битнија за решење ситуације у Италији“.

Двадесет и петог децембра је Черчил послао Рузвелту телеграм да би одобрио план да десантна средства намењена Британији остану до 15. фебруара 1944. у области Средоземног мора, иначе би „борба у Италији стагнирала још три месеца… Ако се ова могућност не искористи, можемо да рачунамо на неуспех ратовања у 1944. години у области Средоземног мора“.

И не сачекавши одговор, Черчил је дао Александеру упутство да нареди генералу Кларку да поново отпочне припреме за десант код Анција. Операција је требало да се изведе последње седмице јануара. Седмог јануара је Черчил, који се опорављао од своје болести, сазвао седницу у Маракешу, на којој су се још једном разматрали планови за Анцио. Дан касније је добио Рузвелтову поруку којом се сагласио с идејом да потребна десантна средства остану у области Средоземног мора. Овим је омогућено повећање војних снага за инвазију. Председник је у телеграму послатом генералу Кларку додао: „Можда је чак могуће да се доведу појачања, која би могла да буду одлучујућа за исход ситуације. Потпуно сам свестан важности ове операције, без које би рат у Италији ушао потпуно неславно у историју“.

Првобитно замишљено ангажовање 24 000 људи попело се сада на више од 110 000. Карактер саме операције помало је одступао од првог концепта. Сада се искрцавање дубоко иза леђа немачког 14. оклопног корпуса на Густав-линији сматрало великим искрцавањем. Моменат десанта зависио је од напада 5. армије на линији поред река Гариљано и Рапидо, а требало је да отпочне 12. јануара и достигне кулминацију недељу дана касније, покушајем да јединице пређу преко Рапида у области Монте Касина.

Сада је још требало да се оформе десантне јединице и окупе пловна средства и бродови заштите. Одређено је да 6. америчка армија изведе десант. Она се првобитно састојала од две дивизије, три батаљона ренџера, два батаљона командоса, једног пука и једног батаљона падобранаца. Овом бро ном снагом је командовао генерал Лукас. храбри и искусни војник, али без много самоиницијативе.

У Александеровој дефинитивној инструкцији, Анцио је одређен за главни циљ искрцавања. На почетку, операцију је требало да изведу две дивизије које би, у другој етапи, биле појачане покретним оклопним и пешадијским јединицама. Главни циљ је био да се пресеку немачке комуникације и ступи у контакт са другим јединицама 5. армије које би истовремено покушале да се пробију кроз Густав-линију у северном правцу.

Деветог јануара је Александер последњи пут позвао америчко командно особље, међу којима и генерала Лукаса. Овај се није јасно изразио о плану операције и од почетка је већ изгледао забринут због недовољног броја бродова и возила за десант који су му стајали на располагању за извршење његовог задатка. Чинило се да никако нема поверења у главни циљ операције: брзо напредовање ка Риму и освајање Вечног града. После састанка код Александера, Лукас је у свој дневник, сетивши се трагичних догађаја из 1916. године код Босфора, записао свој коментар о Черчиловим оптимистичким изјавама које је Александер цитирао: „Цела ствар је подсећала на Галипоље, а вероватно је исти аматер држао дизгине“.

Било је пожељно да се одржи генерална проба искрцавања код Анција. То се догодило 18. јануара код Салерна. Готово да се то претворило у катастрофу. Ратна морнарица је у последњем моменту изабрала непогодно место за десант, а затим се испоставило да јој недостаје најважнија група десантних средстава. Све је кренуло наопако и изгубљено је доста материјала. Одређено је да се напад изведе 22. јануара. Александерова обавештајна служба јавила је да се у околини Рима налазе само две немачке резервне дивизије, па је планирано да се те дивизије тамо задрже снажним бомбардовањем из ваздуха, пре него што отпочне искрцавање на обалу код Анција. Обавештајна служба америчке 5. армије била је далеко мање оптимистичка. Није могла да се отме утиску да су немачке дивизије лако могле да стигну у северну Италију и на Густав-линију, пре него што 5. армији успе да се кроз ту линију пробије. Лукас се жалио да су му сви ови подаци били непознати: „Свима су биле познате немачке тајне намере, изузев мени“. Кларкова дефинитивна наређења Лукасу гласила су: „Освоји мостобран, утврди се у близини Анција и отпочни са напредовањем према Албанским висовима“. Двадесет и првог јануара ујутро је армада испловила из Напуља. На палубама се налазило 40 000 људи и 5200 возила. Одмах после поноћи је бачено сидро испред Анција. Тишина и тмина обавијале су обалу, тако да три таласа искрцавања нису наишла ни на какав отпор. Лукас је написао у свом дневнику: „Нисам могао да верујем сопственим очима и ушима, док сам стајао на командном мосту командног брода „Бискејн“, нисам ни видео ни чуо митраљеску ни другу ватру са обале“.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *