Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Техеранска конференција

5
(1)

Састанак „Велике тројице“

Због неслагања око отварања другог фронта у западној Европи, Совјетски Савез је постајао све сумњичавији, и то није крио својим западним савезницима. Лондон, и даље, на то није реаговао, и вешто, дипломатски избегавао је заоштравање односа. Вашингтон је био осетљивији на совјетски притисак, па је председник Рузвелт у мају 1943. послао у Москву бившег амбасадора Дејвиса, за кога се сматрало да је наклоњен Совјетима, да му уговори састанак са Стаљином. Рузвелт се, наиме, надао да ће у непосредном разговору моћи да отклони бар најтеже сметње за бољу сарадњу. Стаљин је у почетку повољно реаговао на могућност састанка са Рузвелтом, али је убрзо променио држање и састанак је одложен на неодређено време. Черчил, који од директних америчко-совјетских преговора није очекивао повољне резултате, успео је да наговори америчког председника на састанак све тројице лидера, коме ће наравно претходити конференција министара за иностране послове све три велесиле. Тако се и догодило. Под условом да се преговори одрже у Москви, Стаљин се сложио са конференцијом министара иностраних послова. Од 15. до 31. октобра заседали су Молотов, Идн и Кордел Хад да би побољшали међусавезничке односе. Атмосфера је била повољна захваљујући и успесима које су некако у то време постизале савезничке војске. О многим питањима, као на пример, о послератној организацији Немачке и о пројекту за стварање Организације уједињених нација, постигнут је видан напредак, а у разним тачкама у којима су постојале разлике у мишљењу дошло је ипак до зближавања гледишта. Под утиском ових повољних резултата, Стаљин се показао спреман за скори састанак са западним вођама – Рузвелтом и Черчилом. Много теже је било постићи сагласност о месту одржавања конференције на врху. Стаљин никако није хтео да пристане да напусти своју земљу, али је на крају пристао на Техеран – главни град Ирана, који су били запосели Совјети и Британци.

konferencija-teheran
Ова фотографија „велике тројице“ снимљена је у Техерану. У позадини неколико високих официра.

На путу за Техеран, Черчил и Рузвелт срели су се у Каиру, где су са Чанг Кај Шеком разговарали о Далеком истоку. Рузвелт, који баш није био одушевљен Черчиловим настојањем да буде неопходни посредник између САД и Совјетског Савеза, хтео је такође да избегне евентуални утисак да је у Каиру са Черчилом водио прелиминарне договоре. Зато је хотимице пропустио да претходно координирају своја гледишта и тактику на предстојећој конференцији на врху.

Рузвелт и Черчил долетели су у Техеран 27. новембра 1943. у пратњи најближих политичких, дипломатских и војних сарадника. Допутовали су и чланови њихових породица: Черчилова деца Сара и Рендолф, Рузвелтов син Елиот и зет Ј. Ботинџер. У међувремену је у Техеран стигао и Стаљин са својом пратњом. Како је тамо било много стационираних совјетских војника, могао је да се осећа као у својој земљи. Због безбедности су амерички гости били смештени у совјетској амбасади, која је била недалеко од британске у којој су одсели Черчил и његова пратња. Стаљин се задовољио мањом зградом у непосредној близини обеју амбасада, па су учесници конференције на врху могли лако да међусобно контактирају. Тиме су њихови сусрети добијали неформалнији карактер, што се опет добро одразило на личне односе међу учесницима.

Током конференције, која је трајала од 28. новембра до 1. децембра 1943, одржане су четири пленарне седнице. Поред тога су тројица државника одржали и поверљиве преговоре без присуства чланова својих делегација, а било је и заједничких ручкова и вечера, као и конференција сарадника, тако да је расположиво време заиста интензивно коришћено за размену мишљења.

Пред сам почетак прве пленарне седнице 28. новембра, по први пут су се срели Рузвелт и Стаљин. Амерички председник, који се надао да ће нешто повученог и намргођеног Стаљина орасположити својим шармом и непосредношћу, одмах је сусрету хтео да да ноту поверљивог разговора па је искористио прилику да помене своје несугласице са Черчилом. Показало се да није изабрао добру тактику. Стаљин се није дао намамити и цела председникова форсирана срдачност је пре имала супротан ефекат. Стаљин је током целог тог сусрета остао учтив, али уздржан.

Прве три пленарне седнице и пратећи радни састанци односили су се на војну проблематику. Западни савезници су детаљно информисали своје совјетске партнере о припремама за операцију „Оверлорд“, тј. десант у Нормандији, којим би се у мају, најкасније у јуну наредне године отворио дуго обећавани други фронт у западној Европи. Черчилови покушаји да придобије присутне за компликовану акцију, тј. да се поред искрцавања у северној Француској изврши и нека мања инвазија на тиренској и јадранској обали, углавном су пропали због Стаљина. Он је подржао велику инвазију у Француској, која би могла да олакша напредовање Црвене армије. Нагласио је да тај план треба да буде у центру њихових разговора. Черчил је, наравно, био незадовољан таквим током разговора, па је за време читаве Техеранске конференције оставио нељубазан и прилично иритирани утисак.

У размени мишљења о инвазионим плановима пуно пажње посвећено је позицији земаља као што су Шведска и Турска. Тројица државника су се сагласила да Турска још пре нове године мора да се укључи у борбу против Немачке, што би олакшало поморске контакте међу Савезницима. Стаљина је, међутим, више од учешћа Турске интересовало утврђивање одређеног датума за инвазију. Тражио је такође да се одреди командант, односно човек који ће сносити највећу одговорност за реализацију операције „Оверлорд“. За ту функцију предложио је америчког генерала Ајзенхауера.

Стаљин је уједно обећао велику совјетску офанзиву пре почетка инвазије, да би тако јаче везао Немце на Истоку. Пошто су га разговори о војној ситуацији орасположили, Стаљин је постао приступачнији, па је на крају својим савезницима чак делио савете о неким техникама маскирања, које је Црвена армија већ успешно применила у борби против Немаца током ратовања.

О политици се у Техерану говорило систематски и углавном на информативним састанцима. Председник Рузвелт је покушао да придобије Стаљина за своје планове о међународном поретку после рата. Организација уједињених народа, која је требала да замени дискредитовану Лигу народа и која би за разлику од њеног претходника располагала већим надлежностима, изгледала је прихватљива совјетским руководиоцима, иако су према неким тачкама исказали нескривени скептицизам. У сваком случају, дали су на знање, будуће Уједињене нације не би смеле да светској сили. као што је Совјетски Савез, кроје законе. Пољско питање је у Техерану више пута помињано. Био је то тврд орах за западне државнике. Британска влада је имала моралну и политичку обавезу према пољској влади у Лондону, чији су се војници храбро борили у Африци и Италији. Амерички председник је, пак, морао да поведе рачуна о предстојећим изборима и гласовима шест милиона бирача пољског порекла. С обзиром да је пољска страна давала жесток отпор отцепљењу источних пољских територија, односно њиховом припајању СССР-у, разговори са Стаљином о тој теми неизбежно су морали да добију карактер пограничне свађе. Черчил и Рузвелт, који су замислили да се пољска држава помери ка Западу и да тзв. Керзонова линија буде источна граница, узалуд су се препирали са Совјетима, који нису одступали од својих ставова и територијалних захтева. И док су се препирали о источној граници будуће пољске државе, западни лидери су пропустили да обезбеде њено будуће демократско уређење, иако се могло очекивати да ће Стаљин, који није ни помишљао на неки компромис са пољском владом у Лондону, припремити једну пољску владу и армију по свом укусу, чим његове трупе ослободе пољску територију.

mac-staljingrad
У Техерану је Черчил предао Стаљину мач Стаљинграда

И у другим питањима земаља источне Европе, Велика Британија и САД морале су да се повинују Стаљиновим претензијама о доминантној улози Совјетског Савеза у тим земљама после протеривања Немаца. Рузвелт, који се само још из пристојности заузимао за балтичке народе, и Черчил, који је показао бригу за Финце, задовољили су се на крајње нејасним обећањима њихових совјетских савезника. Ни краљевска југословенска влада није готово ништа успела да постигне у Техерану. Рузвелт, Черчил и Стаљин су се, наиме, у Техерану сложили „да југословенским партизанима треба пружити што је могуће већу помоћ у ратном материјалу и операцијама савезничких командоса“. У том смислу издато је одмах и наређење Врховној команди савезничких снага за Средоземље. Одлучено је, такође, да Врховна команда Црвене армије упути војну мисију у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, где су се већ налазиле војне мисије САД и Велике Британије. Договорено је да ће се „Југославија као држава обновити у потпуном територијалном интегритету и независности, с тим што ће се питање њених западних граница и захтева према Италији решити после рата, имајући у виду предлог председника САД Вилсона из 1919. године.“

И поред свог порицања о неким „деобама“, ипак је почела да се назире подела Европе на сфере утицаја Запада и Истока. То непрестано произлази и из чињенице шго се Совјети нису супротстављали једностраном начину на који су западне силе у ослобођеном делу Италије почеле да регулишу државно-политичке односе. Размена мишљења о немачком питању представљала је најинтересантнији део саветовања у Техерану, ако ни због чега другог, онда због тога што становишта, пре свега западних сила, тада још уопште нису имала чврсту основу.

Неколико тачака је, међутим, већ било одређено. Што се Немачке источне границе тиче, сви су се слагали да Пољска добије територију до Одре, а удовољило се и Стаљиновом захтеву да СССР добије северни део Источне Пруске са Кенингсбергом. Чак је у принципу прихваћена и идеја да се Немци из источноевропских подручја масовно протерају. Жива дискусија водила се око будућности Немачке и њених становника. Председник Рузвелт изнео је предлоге да се будућа Немачка децентрализује, мислећи при том на формирање пет аутономних држава, док би два стратешки важна региона била стављена под међународну контролу. Черчил је опет био за одвајање Пруске од осталог дела Немачке, док би јужна Немачка с Аустријом представљала срж неке дунавске државе.

Не може се порећи да је Стаљин много правилније схватао немачку проблематику од својих саговорника. Вештачку поделу сматрао је бескорисном јер се то противило немачкој националној свести, али се слагао да треба обновити Аустрију. Упозоравао је своје саговорнике на невероватне способности Немаца да се после пораза регенеришу, што је показало искуство после првог светског рата. Зато је и сматрао да гаранције западних сила против оживљавања немачког империјализма и милитаризма уошпте нису довољне. Његов не баш много тактички предлог да се ликвидира 50 000 до 100 000 носилаца немачког експанзионизма, Черчил је одбио на веома емотиван начин, док су остали то пре схватили као шалу.

Техеранска конференција завршена је 1. децембра 1943. потписивањем лепо срочене, али прилично несадржајне заједничке изјаве, и специјалном изјавом „велике тројице“ о Ирану, у којој је овој земљи обећана економска помоћ и обнављање суверенитета после рата.

Учесници конференције били су задовољни постигнутим резултатима. Посебно су Американци то јасно дали до знања у својим изјавама. Односи између савезничких сила осетно су побољшани после овог првог сусрета тројице државника. На војном и политичком плану дошло је до неких значајних договора, а у међусобним разговорима напредовало се у решавању горућих проблема.

Објективно гледано, Совјетски Савез је у Техерану постигао највећи успех, између осталог захваљујући реалистичном и добро срачунатом иступању Стаљина. То, међутим, не значи да западне силе нису забележиле успех са неким својим предлозима, као што је оснивање Уједињених нација, будућност Италије, совјетско учешће у рату против Јапана. Вероватно су Черчил и Рузвелт могли да за своје земље извуку више из конференције да су, имајући у виду послератне односе сила, дошли са конкретним предлозима и да су приликом одређивања приоритета извршили јаснији и бољи избор. Но и у том случају је морало да се води рачуна о јако повећаном значају Совјетског Савеза у међународној политици. За њега је Техеран био место где се по први пут недвосмислено и веома енергично представио као светска сила.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *