Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Атлантски бедем

4.3
(3)

Немачка противинвазиона стратегија

Приликом припрема немачке одбране за очекивану савезничку акцију у западној Европи, врло важну улогу одиграле су процене о месту где ће се евентуално извршити искрцавање.

Немачка Врховна команда оружаних снага, која се бавила вођењем операција у Западној Европи и командант команде „Запада“ фелдмаршал фон Рундштет сматрали су да ће главно искрцавање Савезника бити на најкраћој страни теснаца Калеа, између Калеа и ушћа реке Сене. Они су базирали ову своју претпоставку на чисто оперативним размишљањима, јер, растојање преко Ламанша је овде најкраће и противник је, дакле, могао оптимално да искористи своје бродске просторе пружајући истовремено јединицама најефикаснију заштиту и подршку из ваздуха. Осим тога, од Па де Калеа за Рурску област воде најкраћи правци, а Рурска област је најважнији стратешки циљ. Затим, брзи бродови из Па де Калеа могли би да пресеку пут свим немачким јединицама које су се налазиле у Француској.

Ромел у обиласку Атлантског зида
Ромел у обиласку Атлантског зида

Хитлер је делио ово мишљење, мада је у марту 1944. ипак „интуитивно“ рачунао на полуострва Котантен и Бретању као могућа места за искрцавање, јер су се тамо налазила слаба утврђења које је нападач могао лако да савлада. Фелдмаршал Ромел, који је од почетка децембра 1943. био постављен за команданта Групе армија Б (она је била под командом „Запада“ и морала је да брани обалу северне Холандије од ушћа Лоаре) од априла 1944. је сматрао да је део обале између ушћа Соме и Залива Сен Мало врло опасан. Како још ништа није знао о изградњи вештачких лука, мислио је да ће непријатељ овде да се искрца, на места одакле ће брзо да освоји неопходне, одлично употребљиве луке Абевил, Авр и Шербур. Ромел је сматрао да се Савезници, вероватно, неће искрцати у Бретањи, мада су се и тамо налазиле изврсне луке, јер је ова област пружала нападачу врло малу могућност за операције. Ромел, који је већ пре него што је добио Групу армија Б морао да прегледа одбрамбене радове од Данске до Пиринеја, залагао се свом својом енергијом за изградњу утврђења поред до тада небрањених делова обале. Пошто је за време рата у Северној Африци приметио како Савезници из ваздуха ометају покрете његових јединица, сматрао је да би резерве које би се поставиле далеко иза фронта биле спречене да успешно интервенишу због савезничких напада из ваздуха. Зато је захтевао да се све расположиве јединице, посебно оклопне дивизије, држе спремне ближе обали, тако да би што пре могле да се ангажују директно на обали. Због тога је Ромел дошао у конфликт са фелдмаршалом фон Рундштетом, који сам није имао оперативног искуства са противником који је у ваздуху био надмоћнији. Фон Рундштет је сматрао да стационирање оклопних дивизија на начин како је то Ромел предложио у суштини значи распарчавање резерви које више не би могле да се скупе ако би стварно дошло до опасности. С обзиром на то да Атлантски бедем није био довољно утврђен, сматрао је да је немогуће да се непријатељ спречи да формира мостобран. Зато се, како је он мислио, отпор могао пружити држањем снажних покретних јединица у позадини, и то постављених у централном положају. Како се није извесно знало где ће се Савезници искрцати, он није хтео да пре времена веже за одређену област на обали своје ограничене резерве моторизованих и оклопних дивизија. Мишљењу фон Рундштета се прикључио генерал Гајр фон Швепенбург, командант оклопних јединица „Запада“.

Хитлер и Врховна команда оружаних снага су најзад нашли компромис: од оклопних дивизија које су стајале у резерви на Западу, Ромел ће да добије три. Он их је поставио код Амјена, Руана и Каана – дакле на обали која је, по њему, била најугроженија. Четири оклопне дивизије међу којима једна оклопно-гренадирска дивизија, задржане су у резерви Врховне команде. Две од њих стајале су у централној области, око Париза, једна се налазила у Белгији, а четврта је била јужно од Лоаре код Сомира. Остале три оклопне дивизије додељене су Групи армија Г, која је бранила јужни део Француске. Овај компромис је значио да је стратегијска резерва била ослабљена, а да одбрана обале није била максимално ојачана. То је опет значило да се на дан дејства није могао доследно да примени ниједан од два постојећа противречна плана одбране.

У својој Директиви бр. 51 од 3. новембра 1943. године Хитлер је наредио да Атлантски бедем никако не сме да се ослаби због јачања других фронтова. Међутим, због совјетске јесење и летње офанзиве, 1943. и 1944. године, било је неизбежно да се изнурене дивизије са Истока замене дивизијама Команде „Запада“. Исто тако је било и са наоружањем. Но, и касније су неке дивизије морале да се пребаце на совјетско-немачки фронт. Због довођења нових јединица које су обучаване у Француској, а не у Немачкој, број фон Рундштетових дивизија се пре јуна 1944. године попео на 58. Њихова борбена вредност била је различита: тридесет и три дивизије биле су резервне, погодне искључиво за одбрану а само двадесет и пет могло је да се употреби у офанзиви. Распоред снага на дан десанта показао је да је обала канала Ламанша, због које су највише бринули, била најбоље брањена. Ромелова група армија Б имала је у целој Холандији свега један армијски корпус са три ослабљене дивизије, а у појасу између Сене и ушћа Лоаре једну оклопну и четрнаест пешадијских дивизија 7. армије под командом генерала Долмана. Обалу код ушћа Шелде и Сене браниле су две оклопне и осамнаест пешадијских дивизија и 15. армија под генералом фон Салмутом. Далеко иза њих налазиле су се оклопне дивизије оперативне резерве. Група армија Г под командом генерала Бласковица, држала је пред пространом обалом Бискаје 1. армију генерала фон дер Шевалерија, и имала је само једну оклопну и четири пешадијске дивизије. Испред француске средоземне обале била је 19. армија под генералом фон Зоденштерном, а располагала је једном оклопном дивизијом и са седам пешадијских. Једна оклопна, две пешадијске као и остале оклопно-гренадирске дивизије из оперативне резерве стајале су у унутрашњости јужне Француске.

nemacki-vojnici-postavljanju-prepreke-atlantski-zid
Немачки војници постављају противдесантне препреке.

Команда „Запада“ није имала никакву власт над војним снагама морнарице. Руковођење ватром тешких обалских батерија предато је армији тек после успешног искрцавања Савезника. Јединице Морнаричке групе, под командом адмирала Кранкеа, биле су исувише слабе да би дале одлучујући допринос у одбијању инвазије. Оне су се састојале од пет разарача, пет флотила торпедних чамаца, три флотиле патролних чамаца и отприлике, пет стотина мањих чамаца за заштиту. Осим тога, надмоћ Савезника у ваздуху добрим делом је умањила ове флоте, тако да Немци нису могли да обнове минска поља у Ламаншу. У приобалне воде су, додуше, положене мине, али то је било сувише мало. Немци су укупно имали 5 разарача, 6 торпиљарки, 34 торпедна чамца, 309 миноловаца, 116 патролних чамаца и 49 подморница. Подморнице које су стајале на располагању биле су испод воде исувише споре да би могле да пробију заштиту конвоја. Трећа ваздушна флота која је била стационирана на југу под командом фелдмаршала Шперлеа, такође није директно била под Командом „Запада“. Са око четири стотине авиона (од којих је један део употребљен за одбрану Немачке од савезничких бомбардовања) није могла много да учини против савезничке надмоћности у ваздуху. Истина, трећој ваздушној флоти је у случају инвазије обећано појачање из Немачке, али оно би стигло само поступно, део по део. Међутим, без помоћи довољно снажног ваздухопловства могло је већ од почетка да се сумња у резултат свих предвиђених одбрамбених мера.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *