Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Гужва у Ламаншу

5
(2)

Приближавање са мора

Ајзенхауер је 6. децембра 1943. постављен за Врховног команданта савезничких инвазионих снага. Тек 25. октобра 1943, дакле врло касно, одређено је такође ко ће да буде командант Заједничких поморских експедиционих снага у операцији „Нептун“, која је обухватала превожење и искрцавање 21. групе армија. Закашњење у именовању команданата може да се припише томе што се првобитно сматрало да, док инвазија не отпочне, командант морнарице Плимат, уз своју, може да прихвати и функцију команданта Заједничких поморских експедиционих снага. Тек касније се мишљење променило, те је изабран адмирал сер Бертрам Ремзи. Од огромног значаја било је што је Ремзи имао велико искуство, посебно у комбинованим операцијама и то поготово са масовним транспортом и десантом. Као један од пет чланова Комитета комбиноване команде, који је специјално оформљен у те сврхе, већ се у пролеће1942. године бавио проблематиком искрцавања на западну обалу Француске. Много важније било је што је он, од свих врховних старешина у британској морнарици, имао највише искуства како у теоретским тако и практичним припремама за извођење транспортних и десантних операција у најразличитијим ситуацијама. Као командант морнарице у Доверу, одиграо је једну од главних улога при евакуацији британске армије из Денкерка, а касније је био једна од најважнијих личности при припремама инвазије у северној Африци. При искрцавању на Сицилију, наступио је као заменик команданта поморских снага које су учествовале у десанту и уједно као командант Источне десантне ескадре. Било је сигурно да ће као руководилац оног дела ове велике инвазије који је припадао морнарици морати да да све од себе. Ово се посебно односило на његов таленат за организацију и импровизацију.

guzva-u-lamansu-1
При слабој светлости зоре, инвазиона флота кренула је у правцу француске обале. Операција Оверлорд је почела

Врло важна одлука о обиму операција „Оверлорд“, а тиме и операције „Нептун“, донета је почетком 1944. године. До тада се стално полазило од тога да ће десантни ешелон чинити три дивизије, које би се искрцале на погодна места на фронту широком око педесет и пет километара. Сада је, међутим, на предлог Ајзенхауера и Монтгомерија, одлучено да се фронт прошири до на отприлике деведесет километара, а уместо три да буде пет дивизија у првом десантном ешелону. Пре него што је одлука донесена, Адмиралитет је израчунао да је морнарици за извођење операције „Нептун“ потребно 35 000 људи и 10 000 жена као допунско особље. Потреби за оволиким бројем људи могло је да се удовољи само предузимањем неколико неопходних мера. На пример, из употребе је искључен известан број старијих бродова (најмање четири ратна брода, пет крстарица, четрдесетак разарача) и привремено је замењен персонал копнене војске и ратног ваздухопловства. Сада, одједном, морало је да се нађе још више људи. И не само то: потреба за бродовима је такође била порасла, и то у толикој мери да су они који су радили на плановима, посебно у почетку, сматрали да је тренутак за узбуну. Тада је Адмиралитет био приморан да америчку морнарицу, која је по првобитним плановима пре „Нептуна“ требало да стави на располагање само одређени број бродова, замоли за више бродова и то посебно оних који су погодни за бомбардовање обале. Проширење зоне искрцавања значило је такође повећање броја циљева који су морали да се неутралишу пре самог десанта.

Америчка помоћ је заиста дошла, мада после малог колебања. Амерички адмирал Кинг, члан Заједничког одбора начелника генералштабова, у почетку је сматрао да ће Краљевска морнарица моћи да попуни мањкове сопственим снагама. Најзад је ипак попустио. Сматрао је такође да је, између осталог, због присуства немачког бојног брода „Тирпица“ у северним водама, било неопходно да се у Скапа Флоу задржи јака флота у резерви. Осим тога је увидео да баш не би било паметно да се најновији британски ратни бродови изложе опасним минама у Ламаншу. Карактеристично за Кинга је што је у априлу, најзад, допустио да се пошаљу три стара ратна брода, две крстарице и двадесет и два разарача. Како је написао британски историчар морнарице Роскил, било је то „више него што смо ми заиста тражили“. Десетог маја је свим штабовима који су суделовали у операцији „Нептун“ упућена књига од око 700 страница: дефинитивни план операције. Неоспорно је многима пао камен са срца када је неколико дана касније стигла вест из Адмиралитета да, у принципу, свако мора да простудира само онај део плана који се директно односи на његову јединицу или организацију! Коначно „пребацивање“ инвазионе армије сачињавало је, наравно, само део плана. Поред тога, морао је да се постигне договор о пружању ватрене подршке пре и за време искрцавања као и о заштити инвазионе флоте (или боље: инвазионих флота) од немачких напада. При томе се већ од почетка сматрало, а тек касније се показало као сасвим тачно, да од немачког ваздухопловства и површинских ратних бродова не прети велика опасност. На дан десанта могло је да се рачуна на потпуну надмоћносг у ваздуху, а оно мало немачких бродова који су се налазили у близини зоне искрцавања никако нису могли да их озбиљно угрозе. Зато је највећа пажња и посвећена елиминисању што више подморница и чишћењу мина.

Акција немачких подморница против инвазионе флоте могла је нарочито да се очекује из Бискајског залива, који је већ дуго био најважнија „излазна капија подморничких напада“. Не мање него двадесет и једна ескадрила Обалне команде одређена је да брани јужни бок инвазионих снага од ове опасности. Наређено им је да, када дође време, двадесет и четири часа на дан патролирају зоном између јужне тачке Ирске, Лендс Енда и Бреста, и то таквим интензитетом да сваки квадратни метар мора у тој областа да бар једном за пола сата буде контролисан. На овај начин, како се сматрало, неће се само уништити велики број подморница, већ ће се остале, које би покушале да прокрстаре овом зоном, задржати толико дуго под водом да им се истроше батерије док стигну до простора одређеног за инвазију. На североисточном боку очекивали су се, на првом месту, напади на бродове. За одбрану је оформљено девет специјалних одреда бродова заштите. Овима би, по потреби, авиони одбране са јужног бока могли да пруже помоћ, ако би подморнице преко Ламанша угрожавале инвазиону флоту.

Најопаснији противници немачких подморница већ дуже време су биле такозване ескортне групе које су непрекидно оперисале у истом саставу и које су посебно оформљене да би могле да брзо и ефикасно притекну у помоћ пратњи угрожених конвоја. Десет таквих група и три лака носача авиона одређени су за одбрану јужног бока.

Приближно хиљаду и две стотине ратних бродова, великих и малих, више од четари хиљаде транспортних бродова и десантних чамаца учествовало је у првом ешелону десанта и операцијама које су са њиме биле повезане, као што су заштита, ватрена подршка и чишћење мина. Наравно, било је немогуће да они сви крену из исте луке, те су бродови натоварени на разним местима поред британске јужне обале, између Плимута и Њухевена. При томе су се употребљавала средства која су нормално била у луци, али и сто тридесет специјалних носача направљених за ову прилику, а помоћу којих су могли да се утоваре тен

кови и друга возила са обале. Најважније луке где су се сакупљали разарачи, фрегате и остали лаки ратни бродови биле су Портсмут, Плимут, Дартмут и Довер. Бојни бродови, крстарице и други бродови за артиљеријску подршку припремали су се далеко на северу и имали су задатак да бродском артиљеријском ватром обезбеде десант. Нарочито их је било у Белфасту и у лукама у Области Клајд. Међу овим бродовима налазило се пуно ветерана из поморских битака. Између осталих били су ту холандски мали ратни бродови „Флорес“ и „Сумба“, мали ратни брод за одбрану обале „Робертс“ (чија се главна батерија састојала од топова скинутих са олупине „Ројал Оука“ који је 1939. године торпедован код Скапа Флоуа), затим већ тада легендарни ратни брод „Ворспајт“, који је 1916. године прошао кроз ватрено крштење у бици код Јитланда, онда доживео предају немачке флоте 1918, а 1943. године и предају италијанске флоте, и који ће последњу гранату из свог топа од 380 мм да испали када буде пружао заштиту при искрцавању на Волчерен, почетком новембра 1944. године. Ратни бродови који су пошли из области Клајд, највише су били погођени одлуком која је донета рано изјутра 4. јуна да инвазија треба да се одложи за двадесет и четири часа. Бродови су, наиме, већ 2. јуна кренули према југу. Када су чули за одлагање налазили су се у Северном мору. Тада су морали током дванаест сати да крену у противном правцу, да би ипак у правом тренутку стигли у област где је требало да се окупе. Док су на тај начин маскирали покрет, пала је магла а неки конвој им је пресекао пут. На срећу, овај сусрет је прошао без даљих инцидената. Формација од 138 десантних бродова је увече 4. јуна још увек била на путу ка француској обали, неупозната са одлагањем инвазије. Разарачи и један авион послани су за њима. Стигли су тачно на време да спрече несрећу.

guzva-u-lamansu-2
Савезнички авиони типа Мародер изнад инвазионе флоте.

Зона окупљања налазила се источно од Вајта. Њен пречник је био отприлике десет морских миља. Готово цела инвазиона флота се по прецизно одређеној шеми кретала кроз ову зону. После тога су поједине формације прошле јужним правцем преко осам прилазних рута. Три ове руте биле су резервисане за шлепове који су преносили кесоне и друге делове за вештачка пристаништа – Малбери А и Б. Бродови који су били одређени за потапања да би се добили вештачки лукобрани против таласа пловили су сопственим снагама ка својим последњим циљевима. Једини изузетак био је француски бојни брод „Курбе“ који није више поседовао погонске уређаје и који је највећим делом био натоварен бетоном. Поменутих осам рута завршавало се код немачког минског поља. Одред од укупно 287 чистача мина, који су придодати операцији „Нептун“, пловили су пуном паром нешто испред инвазионе флоте, прочистивши десет пролаза који су обележени светлећим плутачама. Чистачи мина су затим очистили пут до обале за искрцавање за поједине секторе десанта.

Целокупни покрет, који је до сада описан, прошао је готово без несрећа. Само један разарач и један танкер нису стигли на другу обалу, наишли су на мине. Десетак мањих десантних бродова, углавном бродића који се нису самостално кретали, већ које су други вукли, нису могли да истрају због временских неприлика јер је ветар дувао јачином од пет бофора и подизао је велике таласе.

Док је инвазиона флота за собом остављала последње миље приближавајући се циљу, над бродовима се чуло брујање мотора, и то не само стотина ловаца који су вршили заштиту, него и тешких бомбардера који су летели према немачким батеријама и бункерима на француској обали. За њима су ишли лаки бомбардери, одређени да нападну ватрене циљеве и живу силу непријатеља на обали у зони десанта. Нешто после пола шест, отпочела је и тешка бродска артиљерија са бомбардовањем. Ово је проузроковало најјачу кишу шрапнела која је икада пала на циљеве на копну са мора. Касније су у Пацифику изведена још тежа бомбардовања овог типа. Било је то једно од најуспешнијих бродских бомбардовања обале у историји.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *