Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Искрцавање Американаца

5
(1)

Утах и Омаха

Бродови су по сивој јутарњој светлости, по узбурканом мору, журили ка обали остављајући за собом дуге, беле пруге које је усекао прамац. Брујање мотора је било заглушно. Дизел мотори су урлали. На бродовљу је одзвањала непрекидна грмљавина бродске артиљерије коју су, што је обала била ближа, наглашавале експлозије граната. Измучени од морске болести и потпуно мокри, војници су се збијали на бродовима који су се љуљали и ваљали. Неки су својим кацигама избацивали воду са палубе у море, други су опет, апатично гледали испред себе погнуте главе, и сувише болесни да би се још и бојали. Они којима је било нешто боље и који су узбуђено посматрали линију обале, чудили су се да се не чује ватра са Атлантског бедема. Официри су опоменули људе: „Први десантни талас мора да рачуна на врло високе губитке.“ Можда су ипак претерали? Можда ће после ипак да испадне боље него што су мислили?

iskrcavanje-amerikanaca-1
Амерички десантни чамац типа „дак“ („патка“) и десантна возила на путу ка обали. Американци су били више од три часа у овим малим чамцима.

За многе се ова нада заиста обистинила, за хиљаде других била је узалудна у моменту када су на десантним бродовима отклопљене плоче за излаз и спуштене у море. Опасност је, као увек у рату, била неједнако расподељена. Они који су, на пример, морали да се искрцају у одсеку „Омаха“ стигли су у пакао ватре и гвожђа, док је одсек „Утах“ за многе, после напорних вишемесечних вежби представљао прави „мали летњи излет“. Американци су одлучили да своје јединице искрцају на оба сектора обале у пола седам изјутра. То је било сат раније него што је требало да се Британци искрцају на одсецима „Џуно“, „Голд“ и „Сворд“. Бомбардовање америчке морнарице отпочело је у 5,50 часова и трајало је свега четрдесет и пет минута. Британски ратни бродови, напротив, отпочели су већ у пола шест да отварају ватру на обалу, а јединице су се искрцале на обалу која је пуна два часа била под тешком ватром граната са ратног бродовља. Десантни бродови морали су да пређу размак од једанаест миља, што је значило да су се јединице првог таласа најмање три часа налазиле у врло бедном положају, пре него што су стигле на обалу. Бродови који су кренули у одсек „Утах“ налазили су се у заветрини полуострва Котангена, док су флоти која се ближила одсеку „Омаха“ много више сметали ветар и узбуркано море. Обала и земљиште иза ње у унутрашњости на одсеку „Утах“ састојали су се од прилично ниских дина иза којих се простирала равница коју су Немци потопили. Кроз равницу су водила три пута ка вишим, сувим деловима у унутрашњости. Ваздушно-десантне дивизије почеле су већ да се боре да би ослободиле ове путеве за пешадију која је искрцана, заједно са тенковима, топовима и возилима. Међутим, на одсеку „Омаха“ високе стене су доминирале обалом. Обала је доста висока, а на њој су се налазила немачка утврђења. Кратко бомбардовање са мора није много оштетило ова утврђења; бомбе савезничких авиона су обично падале доста далеко од циља. Бомбардовања ваздухопловства и морнарице на немачке положаје из одсека „Утах“, напротив, имала су и те како жељени ефекат. Једино велико зло које је погодило јединице на одсеку „Утах“ у првим часовима десанта било је што је неколико бродова налетело на минско поље. Због тога је изгубљен чеони брод који је означавао правац кретања ка обали, један десантни брод са четири амфибијска тенка и касније разарач „Кори“. Испоставило се да је хаотична ситуација која је затим настала, била велика срећа. Већи део првог таласа је, наиме, искрцан 1500 метара јужније него што је првобитно било одлучено. Захваљујући овој грешци стигао је у област где су одбрана обале и препреке у мору биле далеко слабије него даље, на северу. Јединицама које су тачно у пола седам ујутру јурнуле на обалу, није било тешко да освоје слабо брањене немачке бункере. Неколико минута касније, 28 амфибијских тенкова стигло је неоштећено до обале. Море је било довољно плитко да су инжењерци за неколико часова могли да уклоне препреке из мора, тако да се саобраћај даље могао да обавља без застоја. Генерал Теодор Рузвелт, командант америчке 4. дивизије, који је са првом групом за напад ступио на обалу, налазио се пред тешком дилемом. Да ли би требало да исправи начињену грешку, па да јединице ступе на копно на планираном делу одсека „Утаха“, где су могла да се употребе два уздигнута пута кроз потопљену област или да све јединице пошаље на „погрешан“ одсек „Утаха“ где је немачки отпор већ био сломљен, али одакле је имао само једну везу са унутрашњошћу? Ако се овај пут не би довољно брзо освојио, или ако би пао у руке Немаца, 30 000 људи и три и по хиљаде возила остали би беспомоћни на прилично уској обали. Са друге стране, не би било могуће да се на „правом“ одсеку „Утаха“ на време уклоне препреке, јер тамо је морало да се рачуна на велики отпор непријатеља, поготово с обзиром на то што је поседовао неколико тешких обалских батерија. После договора са официрима, Рузвелт је одлучио да остане тамо где је, и ускоро је његова 4. дивизија кренула ка унутрашњости. Тамо ће их следећих дана чекати тешке борбе, али први дан десанта за ову дивизију, углавном је био прави „пикник“.

iskrcavanje-amerikanaca-2
Преглед искрцавања првог дана десанта. Мала мапа: луке из којих је кренула савезничка десантна флота. Велики ратни бродови кренули су из северних лука.

Ситуација на обалама на одсеку „Омаха“, који се налазио 25 километара источније, била је сасвим друкчија. Немци нису ни пушку опалили пре него што су се на првим десантним бродовима отклопили и у море спустили мостови за излаз. Онда је настао прави пакао. Топови, минобацачи, митраљези су скоро истовремено отворили ватру са свих страна на обали. Американци су били потпуно немоћни, јер су тенкови, који су морали да стигну на обалу пре пешадије, били заостали. Касније је само половина од 64 амфибијска тенка стигла на обалу, остали су потонули, још пре него што су и једном опалили. Двадесет и осам од тридесет хаубица које су носили десантни чамци типа „патка“, погодила је иста судбина. То је значило да су се Американци на одсеку „Омаха“ морали да снађу без артиљерије. У паници и хаосу који су настали после жестоке немачке ватре, стотине војника је искрцано на погрешном сектору, далеко од својих јединица. Извештај америчког војног дописника о кланици на одсеку „Омаха“ је штур и тмуран, али баш зато и погађа када каже:

„… Поједине јединице су се раштркале када су се приближиле обали. Како су људи били извежбани само за своје сопствене секторе, потпуно су се изгубили пред новом сликом коју је пружала обала. Док им је вода понекад допирала до грла, трупе су кроз воду ишле ка обали где им је киша метака приредила добродошлицу. Неки су покушали да се склоне под таласе који су ударали о обалу (…) Натоварене тешким оружјем и другом опремом трупе су полако пролазиле кроз таласе који су ударали о обалу, кроз завесу метака која је била све гушћа како су се више приближавали обали. Многи су стали да се одморе или склоне иза препрека које су Немци поставили. Неки су лежали на стомаку на рубу мора и пузали полако напред заједно са плимом. Са првим таласом десанта је девет чета, поступно подељених по обали, требало да отпочне јуриш, али због жестоке непријатељске ватре и пометње, од тога ништа није било. Ускоро се десно крило готово потпуно распало.“

Одмах после јуриша пешадијских јединица инжењерци су морали да дођу да очисте препреке. Половина тима за рашчишћавање је закаснила, а само једна трећина је стигла на њима додељени сектор. Важан део опреме је изгубљен. Немци су их одмах ставили под врло жестоку ватру, губици су били ужасни. Плима је за пола часа тако надошла, да је даље рашчишћавање препрека било немогуће.

d-day
У броду за десант чврсто збијени један уз другог, амерички пешадинци.

Када су следећи десантни таласи придошли, хаос се још само повећао. Многи бродови су наишли на препреке које је сада прекривала вода. Одмах су потонули у дубине или су их експлодирајуће мине раскидале на комаде, заједно са свим члановима посаде. Придошлице су виделе преживеле првог таласа како се склањају у воду од ватре или иза шљунка на другом крају обале. Други су се збили уз зид дужином стрме обале. Десант на одсеку „Омаха“ изгледао је потпуно неуспео. Препреке нису уклоњене, путеви који воде у унутрашњост нису заузети, артиљеријска ватра непријатеља није била ућуткана, а митраљези су са виших тачака сејали смрт по обали. Немачки командант је сматрао да може да јави да је десант на делу његове обале заустављен. „Американци леже, уколико нису покошени, у заклону на обали иза препрека. Десет тенкова и многа друга возила горе. Свуда леже мртви и рањени…“

Али Немац се преварио. Десило се немогуће. Око пола осам изјутра, мале групе Американаца почеле су да се покрећу. Напустили су склоништа, отпузали до бодљикаве жице која је затварала обалу, пробили се кроз њу и пузали даље, центиметар по центиметар, кроз минско поље. Били су то официри и подофицири, много ветерана са Сицилије и из Салерна, који су својим држањем пробудили војнике из њихове укочености. Генерал Кота из групе ренџера усправио се између експлодирајућих граната и викнуо: „Напред, хајде да погледамо како да се одавде склонимо!“ Тада је кренуо а да се није ни осврнуо. Његови војници пошли су за њим. Пуковник Џорџ Тејлор се продрао надјачавши немачке митраљезе: „Две врсте људи остаће овде да леже, они који су погинули и они који ће да погину. А сада, бежимо одавде!“ Кренуо је на челу, а када су други видели да није одмах погођен, такође су пошли. Дуж целог одсека „Омаха“ отпочео је напад. Војници су то приметили, чим су отпочели са нападом и када је страх уступио место заслепљујућем бесу. Један разарач дошао је у помоћ и успешно тукао немачке положаје код Колевила. У пола два је америчком команданту генералу Бредлију стигла вест да су се његове јединице почеле да приближавају висовима стрме обале. Али, и тамо је непријатељ огорчено пружао отпор. У Виервилу и другим селима, морала је да се води борба за сваку кућу. Али првог дана десанта на одсеку „Омаха“ Американци нису могли да се пробију више од једног до два километра у дубину. Мали мостобран је успостављен и више од 34 000 војника могло је у току дана да на овом сектору ступи на обалу. Губици: отприлике две и по хиљаде мртвих, рањених или несталих.

dday
Један од познатих снимака који је на одсеку „Омаха“ направио амерички ратни фоторепортер Роберт Капа.

Између одсека „Утах“ и „Омаха“ борила се релативно мала група ренџера у храброј али бесмисленој борби. Са лествицама и конопцима пели су се на, праву као стрела, стену Поант ди Ок, високу тридесет метара, док су их два разарача штитила артиљеријском ватром. Американци су сматрали да се горе на стени налази тешка немачка обална батерија, која је могла да брани одсек „Омаха“. Немци су одозго нападали ренџере ручним гранатама и митраљезима. Конопце су пресекли, али Американце нису могли да задрже. Они су се као муве успињали навише уз зидове стене. Врх стене, се, захваљујући бомбама из авиона и гранатама, претворио у месечево тло пуно кратера у којима су ренџери захвално потражили склониште. Немци су се повукли. Али губици ренџера су били тешки. Од 225 људи на крају дана, још су само деведесеторица били у стању да наставе борбу. А све је било ни због чега. Јер на Поант ди Оку није било топова. Они још нису били стигли.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *