Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Последња недеља пре десанта

0
(0)

Чекање на „Оверлорд“

cekanje-na-overlord-1
Америчке јединице у Британији на путу према луци где треба да се укрцају у десантне бродове за Нормандију. Амерички војници су се у Британији налазили привремено, али се понекад, међу становништвом, јављала бојазан да ће се њиховим доласком Британија за свагда да промени.

У недељу изјутра, 4. јуна 1944, учитељ Лионард Сидни Дејв из Летерхеда грофовије Сари добио је посету.

Његова два посетиоца су се представили као службеници Скотланд јарда придодати одељењу МI 5. Дејв је знао да се ово одељење бави контрашпијунажом и био је зачуђен и радознао, мада нимало забринут. Још више се зачудио кад је чуо за шта се посетиоци интересују. Упитали су да ли је тачно да су господин Дејв и његов пријатељ и колега Мелвил Џонс састављачи криптограма у “Дејли Телеграфу”? Не, посетиоци нису погрешили: два учитеља су се тиме бавила већ двадесет година. Дејв је схватио да је Скотланд јард дошао до његове адресе путем новина. Али, тек у разговору постаде му јасно да је одељење МI 5 постављање криптограма, а нарочито њихова решења, која су се појављивала неколико дана касније у новинама, читало са све већим неповерењем и из њих извукло одређени закључак. Прво питање је гласило: “Како је могуће, господине Дејв, да се у вашем криптограму од почетка маја наовамо појављују изричито тајне шифроване речи које се односе на одређену операцију Савезника?” Посетиоци су га упозорили на речи као што су „Омаха”, „Малбери“ и „Нептун“. Дејв се врло добро сећао тих речи, и било му је чудно да оне имају неке везе са војним акцијама. Зато је упитао како би он уопште могао да зна да такве свакодневне речи имају везе са шифрованим именима. Људи из Скотланд јарда који, на жалост, на ово питање нису умели да одговоре, имали су још убојних стрела. Да ли Дејв остаје при томе да реч „Оверлорд“ која је још пре два дана стајала у новинама као решење једног од његових криптограма, такође нема везе са неком шифром као ни његова остала решења? Дејвов одговор био је јасан: његове загонетке и њихова решења немају никакве везе са шпијунажом. Како је до њих дошао могао је исто тако мало да објасни као ни његови посетиоци. Ова прича – а има их више таквих – у сваком случају показује да је савезничка контрашпијунажа у предвечерје инвазије радила пуном паром, али да њена активност није била без извесне нервозе. Није ни чудо, британски народ живео је готово пет година под тешким психичким притиском и под тешким материјалним условима, а крај рата још се није видео. Черчил ће касније у својим мемоарима да стави мото: „У ратна времена одлучан, у победи великодушан, у време мира добронамеран“. Леп мото, али онај ко би помислио да се током ових година Британци нису никада осећали безнадежно, много греши. И Черчил, неуморан и издржљив, познавао је времена тешких падова. Неколико недеља пре инвазије чинило се да је његова невероватна енергија истрошена. У монологу коме је присуствовао Елен Брук, тужно је констатовао да више није „онај стари“. Увече је седео поред камина у Чекерсу, месту у коме се одмарају британски први министри, и изгледао стар и уморан. Тачно је да је још увек добро спавао, добро јео, а посебно добро пио, али му је било већ много теже да устане. Најрадије би читав дан остао у кревету да се одмара. Брук још никада није видео свог страшног премијера са његовом легендарном неисцрпном енергијом, тако обесхрабреног и никада раније није чуо да за себе каже како „почиње да губи своју енергију“. Изгледа да је то било пролазно расположење. Недељу дана после његовог тмурног монолога, 15. маја, Черчил је присуствовао са Ратним кабинетом и свим командантима последњем разговору о инвазији. Било је ту на окупу високо друштво међу којима и краљ Џорџ VI и маршал Сматс. Ајзенхауер, који је водио састанак, записао је у својим мемоарима да никада после тога није видео на једној седници толико војних и политичких главешина. Ништа ново није речено. Радило се, углавном, о томе да сваки командант јасно и прецизно зна шта је у овом гигантском подухвату дужност његове јединице. Елен Брук и Черчил су у својим прибелешкама записали темељни говор Монтгомерија, команданта сувоземних снага, који је оставио снажан утисак. Ајзенхауер, који је боље од било кога знао колико је велики Монтгомеријев допринос у припремама операције „Оверлорд“, о овом говору није написао ни речи. Једино је рекао да је Черчил одржао један од његових типичних ратоборних говора и да је и краљ нешто рекао. Елен Брук је у свом дневнику дао неколико критичких примедби о врховном команданту: Ајзенхауер није прави врховни командант, он не влада целином. он је само координатор који покушава да постигне највећи степен сарадње међу Савезницима. Као координатору, Ајзенхауеру нико није био раван – то Брук у целини признаје. Међутим, питао се да ли је то довољно; „или је можда прошло време да у једном једином човеку буду сједињени сви квалитети потребни за врховног команданта над свим борбеним снагама копнене војске, морнарице и ваздухопловства?“ Убрзо после тога, Брук је морао да призна да је Ајзенхауер растао у својој огромној одговорности, сваког часа све више, како се ближио почетак великог напада.

cekanje-na-overlord-2
Бриксем је био једна од британских лука одакле је кренула инвазиона флота. У неке од десантних бродова већ су укрцани људство и материјал за прелаз на француску обалу. Између десантних бродова постављени су импровизовани пролази.

Првих пет месеци 1944. године у Британији се радило невероватно много. Дословно свуда у земљи радило се на бродовима, бродићима и десантним средствима, на доковима, на обали, на плажама, на полуострвима, свуда где год може да се брод или возило за искрцавање спусти у воду. И у унутрашњости земље, у уским улицама и сокацима, правили су се делови за „ствари које могу да пливају по води“. Бродоградња је постала кућна радиност. Сеоска деца долазећи из школе, опчињено су посматрала како у њиховој улици апарати за заваривање и вариоци ударају и спајају најчудније бродске трупове. Истовремено су се обучавале хиљаде војника и морнара, брижљиво изабраних, да управљају свакојаким типовима десантних средстава. Посебно су се обучавали они који у малим подморницама, у плиткој води, треба да дођу готово до саме обале ради извиђања. Већ у марту су правила за безбедност била тако строга да је цивилно становништво у јужној Британији једва могло да иде из једног места у друго. Предео поред обале, од залива Ваш на југу Британије, до Лендс Енда, као и предео југозападно од Данбара и до Арбота у Шкотској, био је потпуно затворена област. Они који су тамо живели, нису могли да је напусте, а они који су живели изван ње, нису смели да уђу у њу. Од 10. марта контролисан је сав поштански саобраћај и друга средства за комуникацију. Војни саобраћај на друмовима и железници онемогућавао је, у ствари, сав остали саобраћај. Путеви по којима су се даноноћно кретали бескрајни потоци аутомобилских транспорта, били су опасни по живот за сваког пешака или бициклисту. Шестог априла била су обустављена сва војна одсуства. На Ајзенхауерову молбу, укинута је и сва дипломатска пошта, а испред амбасада постављена стална стража. Британци су били срећни да је америчка милионска армија присутна и да се непрекидно довозе ратне и друге залихе – видни докази помоћи која им је била толико потребна. С друге стране су се, међутим, плашили последица ове моћне најезде Американаца која ће, можда, променити карактер њиховог острва. Област од Дорсета до Корнвола, где се налазило милион и по Американаца, Британци су у оно време иронично називали „окупираном територијом“.

У предвечерје десанта су мање и веће луке од Милфорда до Харвича биле крцате инвазионих бродова. И на аеродромима се очекивао знак за полазак. До последњег тренутка је предузимано све да се непријатељ обмане како не би дознао на којем делу обале би инвазија требало да буде изведена. У недељу увече, 4. јуна 1944. године, око пола десет, у библиотеци Саутвик Хауса у Портсмауту, окупили су се команданти копнених снага, флоте и ваздухопловства, заједно са својим начелницима штабова. Тачно у пола десет ушао је Ајзенхауер. Прогноза времена коју је главни метеоролог, пуковник Стег, могао да да била је испод минималних захтева. Само ноћу, 5. јуна и изјутра 6. јуна време ће дозволити да и бомбардери могу активно да суделују у инвазији. У ствари, постоје две могућности: или сада, или одлагање од најмање четрнаест дана. Један по један, сви команданти, дали су своје мишљење. Ајзенхауер је најзад морао да одлучи. После неколико минута дубоке тишине рекао је: „Сада сам сигуран да морамо да издамо наређење (…) То не чиним радо, али се мора. Не бих знао шта бисмо друго могли да урадимо“.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *