Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Припреме за „Оверлорд“

0
(0)

Улоге и реквизити

КОССАК (COSSAC, шифровани назив за заједнички англо-амерички штаб у Лондону, чији је основ- ни задатак био да разради план за искрцавање Савезника у западној Европи) је током 1943. године и првих месеци 1944. године припремио инвазију великих размера. Иако се први мај приближавао, дакле датум када је требало да се пређе Ламанш, још увек није било решено питање командовања. Черчил је једно време озбиљно разматрао могућност за ранију инвазију, у случају да Совјетски Савез буде у тешкој ситуацији. У том случају би Велика Британија морала да да највише трупа, а за команданта Черчил је одредио начелника британског Империјалног генералштаба, фелдмаршала сера Елена Брука. Но, када је постало јасно да инвазије неће да буде пре 1944. године, испоставило се да је ово британско обећање било кратког века. Врховни командант КОССАКА, генерал Морган, био је лично убеђен да ће, без обзира на то која земља мора да да највише јединица, ратни напори, напослетку, да падну готово потпуно на леђа Сједињених Држава и да због тога и врховни командант треба да буде из те земље.

Амерички команданти и други блиски Рузвелтови сарадници такође су имали такво мишљење, мада из других разлога. Као што су били убеђени да неће моћи да приволе Британце за напад преко Ламанша пре него што би Немци били толико изнурени да би успех унапред био осигуран, исто тако су сматрали да је амерички врховни командант једина гаранција да ће се у прихватљивом термину прећи у напад. Са ове тачке гледишта као први долазио је у обзир начелник штаба америчке армије генерал Џорџ Маршал, чијом се заслугом америчка армија од немоћне гомиле у доба мира преобразила у офанзивну снагу првог реда.

pripreme-overlord-1
Врховна команда савезничких експедиционих снага. Седе слева надесно: ваздухопловни маршал сер Артур Тедер, генерал Двајт Ајзенхауер, генерал сер Бернард Монтгомери; стоје: генерал-лајтнант Омар Бредли, адмирал сер Бертран Ремзеј, ваздухопловни маршал сер Трафорд Ј1и Мелори и генерал-лајтнант Валтер Бедел Смит.

Рузвелт је такође одобравао избор генерала Маршала у чију упућеност и расуђивање је имао потпуно поверење, мада му је истовремено било жао да остане без њега као члана Заједничког одбора начелника генералштаба. Генерал Маршал је имао највише утицаја на америчко схватање стратегије. Аргументи за Маршалову кандидатуру били су тако јаки да је изгледало као да је његово постављење већ свршена ствар у време када су савезнички лидери, новембра 1943, отпочели нови низ конференција у Каиру и Техерану. Амерички генерал који је командовао савезничким јединицама у северној Африци, на Сицилији и на италијанском копну био је генерал Двајт Ајзенхауер. Он би преузео – бар се тако сматрало – Маршалову функцију начелника штаба у Вашингтону. Али до решења није дошло ни у Техерану. Када је Стаљин хтео да чује од Рузвелта ко, на крају, треба да буде наименован за врховног команданта, председник је дошапнуо једном од својих сарадника: „Тај стари бољшевик покушава да ме натера да му кажем име нашег главнокомандујућег. Али, чак када бих и хтео, не бих још могао да му кажем – и сам се још нисам одлучио!“ Могуће је да је Стаљиново питање убрзало председникову одлуку. Пошто је до датума који је планиран за почетак инвазије недостајало само непуних пола године, морала је да се најзад донесе одлука. Рузвелт је сматрао да је Маршал, више него Ајзенхауер, био погодан човек да одржава контакте са пацифичким фронтом и Конгресом. Ајзенхауер је, међутим, по његовом мишљењу, могао успешно да преузме команду у Европи. Када сам Маршал није хтео да каже шта му је драже, председник је рекао: „Ако си ти у иностранству ја нећу моћи ноћу ни ока да склопим“. Неколико дана касније саопштио је Ајзенхауеру да ће он да постане врховни командант савезничких снага у западној Европи. Када је Ајзенхауер, почетком 1944. године, дошао у Лондон, одмах је променио назив КОССАК у Врховну команду савезничких експедиционих снага. Предузео је и друте промене. Мада је поштовао све шта је генерал Морган био учинио, одлучно је захтевао да доведе свог начелника штаба, генерал-лајтнанта Валтера Смита. Морган је спремно прихватио функцију заменика начелника штаба. Ајзенхауер се углавном слагао са планом за инвазију који су наследили од КОССАКА, такозвани план „Оверлорд“. Из резултата борби код Дијепа, 1942. године, при коме су нападачи имали тешке губитке, Морган и његови сарадници су увидели да против јаких немачких одбрамбених утврђења врло мало може да се учини са неколико појединачних напада, које би изводиле релативно слабе снаге. Био је потребан снажан, концентрисани напад, изведен помоћу великог десанта. Десантни простор морао је да буде у близини бар једне велике луке, тако да би инвазионе снаге могле да располажу добрим путевима за унутрашњост.

Поврх тога, то подручје је морало да се налази на домету ловачке авијације стациониране у Британији. Управо то је добрим делом ограничило избор десантног простора на подручје од белгијско-француске границе до Шербура. Приликом разматрања узета је у обзир обала код Па де Калеа, затим већ испитани терен код Дијепа и област полуострва Котантен између Каана и Шербура. У прва два случаја радило би се о потпуно отвореним, несигурним обалама које су, због релативне близине Британије, вероватно, биле добро утврђене. Преостале су, дакле обале Котантена. Иако је, у принципу, могао да се сложи са планом КОССАКА, генерал Ајзенхауер је сматрао да план још није био употребљив. Уместо фронта од четрдесет километара он је захтевао фронт од готово шездесет и пет километара. Уместо три дивизије, он је захтевао пет. Ово је значило, заједно са помоћним јединицама, армију од скоро 175 000 људи и 20 000 моторних возила, само за први дан десанта. Ове цифре су створиле велики проблем са којим су већ многи савезнички команданти морали да се ухвате укоштац. Није се знало одакле да се набави довољно десантних средстава која би пребацила толику војску из Британије на европску обалу? Скоро нико није хтео да се са инвазијом причека све док бродоградилишта не би могла да испоруче довољно нових бродова. Сваки месец више значио би већи губитак у времену погодном за ратовање. Значио би такође да тиме Немци добијају више времена да појачају одбрану обале и да им се пружа могућност да убаце у борбу ново оружје за чије је постојање у међувремену сазнала британска обавештајна служба. То оружје је била летећа бомба без посаде која ће постати позната као Фау-1. Осим тога, у року од месец дана не би могао да се произведе неки значајнији број десантних бродова, а даље одлагање би било критично, јер би можда цела инвазија морала да се помери за годину дана. Одлагање за месец дана имало је, међутим, предност због бољих временских услова за летење савезничког ваздухопловства. Месец дана одлагања приближило би такође тренутак инвазије топљењу леда у Пољској, а тиме и обнављању совјетске офанзиве.

pripreme-overlord-2
Летеће тврђаве Боинг (Б-17) праћене ловцем Мастанг (П-51).

Иако одлагање од месец дана не би решило недостатак десантних средстава, ипак је Ајзенхауер гласао за одлагање. Тражећи довољно десантних бродова, размотрио је другу инвазију коју је препоручио КОССАК, а коју су удружени шефови штабова одобрили: искрцавање у јужној Француској. Та инвазија, како каже Ајзенхауер, није требало да се изведе истовремено са „Оверлордом“, већ касније. Тако би се дошло до десантних средстава из области Средоземног мора за главну акцију.

При Ајзенхауеровој одлуци да се „Оверлорд“ одложи, један фактор је одиграо нарочито важну улогу, а то је да би добијених месец дана посебно користило савезничким припремним нападима из ваздуха. Крајем јануара, кад је изнео свој став, требало је да се реше два ванредно значајна задатка. На првом месту су савезничке ваздушне снаге морале да нанесу немачкој авијацији такав ударац да би савезничка надмоћност у ваздуху била обезбеђена. На другом месту, требало је у Француској онеспособити све комуникације, што би паралисало немачке резерве у покрету према месту десанта. Први део овог плана отпочео је половином 1943. године, као део програма који је одређен у Казабланци о савезничкој ваздушној офанзиви. По том програму су тешки и полутешки бомбардери британских и америчких ваздушних снага нападали више него раније и концентрисали нападе на индустријске центре који су били од битног значаја за немачко ваздухопловство. Већ од самог почетка, припрема десантних операција наилазила је на једну тешкоћу за другом. Тек при крају године било је довољно авиона који су поседовали радар, тако да бомбардери више нису били препуштени метеоролошким условима. Због њихових ратних потреба на другим фронтовима у свету, Американцима и Британцима стајало је тако мало авиона на располагању, да до почетка 1944. године никако не би могли ни приближно да постигну обим предвиђених масовних британских ваздушних напада. Американци су имали и премало ловачких авиона са довољно великим радијусом дејства, да би могли да прате своје бомбардере дубоко у Немачку. Мада су се већ увелико производили многи ловци, и мада су имали потребан радијус дејства, ипак ће тек током 1944 године ових машина бити у довољном броју да би надокнадили велике губитке које су Американци још увек имали при нападима на циљеве на великим удаљеностима.

Почетком 1944. године руководиоци савезничких ваздушних снага били су суочени са забрињавајућом чињеницом да су Немци током савезничке ваздушне офанзиве постали само јачи у ваздуху. Испоставило се да су Савезници потценили способност немачке индустрије авиона да се опорави и да су придавали сувише значаја сопственим успесима у рату у ваздуху. Поред тога, Немци су повукли готово све своје ловце са италијанског и совјетско-немачког фронта да би штитили Рајх.

Надмоћ Савезника у ваздуху била је од битног значаја за успех операције „Оверлорд.“ Команданти савезничких ваздухопловних снага, који су и те како били тога свесни, направили су почетком 1944. године план за концентрисане нападе на десетак најважнијих центара немачке индустрије авиона. Сви су се надали да ће, ако неколико дана време буде било погодно за лет, све те фабрике сравнити са земљом, што би за немачку авијацију био велики ударац. Деветнаестог фебруара се најзад разведрило небо над Немачком и током следећих пет дана и ноћи британско ваздухопловство је извело 2300 летова, а Американци пуних 3800. Савезнички авијатичари су говорили о „Великој недељи“, али упркос томе Немци су се опет брзо опоравили. Вероватно да „Велика недеља“ уопште не би постигла свој циљ, да није постигнут један нови успех, за који су Савезници приликом прављења планова, опет, сматрали да је само од споредне важности. Немци су, наиме, изгубили толико ловаца и авијатичара да недељама уопште нису могли да нападну Савезнике.

Савезници су сада прешли на бомбардовање најважнијих градова и комуникацијских објеката са намером да изазову немачке авионе на борбу. Један од тих нових циљева био је Берлин. Када је 6. марта 600 летећих тврђава типа Б-17 напало немачки главни град, немачки ловци нису могли да мимоиђу борбено одмеравање снага. Немачко ваздухопловство изгубило је тада скоро две стотине апарата. После претходно претрпљених губитака, било је то за њих катастрофално. Иако су Немци после тога наставили са производњом великог броја ловаца, они више нису располагали довољним бројем обучених пилота који би њима могли да пилотирају. Опасност од немачке авијације за операцију „Оверлорд“ је тиме престала да постоји. Само захваљујући овој стратегијској победи савезничких ваздухопловних снага могли су сада да отпочну борбу за изолацију бојишта тј. изолацију будуће десантне просторије. Овај задатак је извршаван нападима на мрежу француских путева и железница. Успех је био осигуран јер је немачка авијација претрпела тешке губитке изнад Немачке. Немци су били присиљени да готово све своје преостале ловце позову натраг да би бранили земљу, тако да савезнички бомбардери изнад Француске нису имали ни од кога да стрепе осим од противавионске артиљерије. У међувремену је на седници Ајзенхауеровог штаба готово до краја извршена подела дужности командовања у операцији „Оверлорд“. Командант 21. групе армија британски генерал сер Бернард Монтгомери добио је команду над свим сувоземним снагама. Британска 2. армија под генерал-лајтнантом сером Мајлсом Демпсијем требало је да се искрца на источном боку, и то на три одсека (шифрована имена: „Сворд“, „Џуно“ и „Голд“), западно од ушћа Орне. Америчка 1. армија под генерал-лајтнантом Омаром Бредлијем требало је да се искрца даље на западу, на одсеку „Омаха“ и „Утах“, источно и западно од реке Вире. Једна британска ваздушно-десантна дивизија (6) требало је да потпомаже британско искрцавање тиме што би заузела области и ућуткала немачке батерије источно од Орне. Две америчке ваздушно-десантне дивизије (82. и 101) требало је да се спусте иза одсека „Утаха“ како би обезбедиле десант 7. америчког корпуса и будуће наступање према Шербуру и Лоари.

Други ешелон напада састојао би се од 1. канадске армије под генерал-лајтнантом Крераром и нешто касније од америчке 3. армије генерал-лајтнанта Џорџа Патона. Чим би Патонова армија ступила на мостобран, Американци под Бредлијем формирали би 12. групу армија, али би Монтгомери задржао команду над сувоземним снагама све док Ајзенхауер не пребаци свој штаб на копно. Тек када се јаке савезничке снаге концентришу на мостобрану, могло је да отпочне напредовање у правцу Немачке. Ајзенхауеров заменик, ваздухопловни маршал сер Артур Тедер наступио је као координатор ваздухопловних снага које су се састојале од тактичких ваздухопловних снага под командом британског ваздухопловног маршала сера Трафорда Ли Мелорија и стратегијских бомбардерских снага које су биле састављене од британске Бомбардерске команде под ваздухопловним маршалом сером Артуром Херисом и америчке 8. бомбардерске ваздухопловне армије под генерал-лајтнантом Карлом Спацом. Командант савезничких поморских експедиционих снага био је адмирал сер Бертрам Ремзи.

Американци би, одмах после успостављања мостобрана морали да скрену према полуострву Котантену да би заузели луку у Шербуру, а затим би морали да наставе да се пробијају ка Бретањи, како би заузели још више лука. Предвиђено је било да се савезничке јединице у почетку снабдевају путем десантних бродова и амфибијских возила. Али решење за снабдевање је нађено у изградњи вештачких сидришта „Гузбери“ и двају већих пристаништа „Малбери, А и Б“. „Малбери“ пристаништа нису биле једина новина. Савезници су такође располагали десетинама хиљада метара гумених цеви, тако да су уље и бензин могли да спроведу на копно. Овај систем цеви добио је име „Плуто“, тј. нафтовод испод океана. Даље су имали пуно разноврсних, специјализованих десантних средстава и амфибијских возила са којима су у међувремену стекли искуства на Сицилији и италијанској обали.

Необично велика количина оружја, возила и другог материјала требало је да се пребаци преко Ламанша: артиљерија, противавионски топови, амбуланте, камиони, тенкови, булдожери, извиђачки авиони, локомотиве, пољске болнице, пољске кухиње, пекаре, перионице итд. За десант и за пружање потребне артиљеријске помоћи, Савезници су скупили флоту од готово седам хиљада бродова. То је била највећа армада коју је свет икада видео: 4126 десантних бродова и чамаца, 864 трговачка брода, 736 помоћних бродова и 1213 ратних бродова разних врста и класа. Сама америчка ваздушна флота бројала је готово 13 000 апарата, од којих више од 4500 тешких бродова и чамаца, 864 трговачка брода, и авиони пре искрцавања бомбардују утврђења на обали, немачке концентрације трупа и саобраћајне чворове дубље у унутрашњости Француске.

Да би обманули Немце да ће искрцавање да буде код Па де Калеа уместо код Котантена, Ајзенхауеров штаб израдио је план маскирања у који је спадала и фиктивна Патонова „армијска група“, која је, тобоже, стајала спремна код Довера за прелаз преко канала за Кале. Имитиране инсталације, радио-информације упућене ради заваравања непријатеља, десантни бродови-кулисе усидрени на ушћу Темзе, нетачна обавештења дата познатим агентима противника, огромни кампови са шаторима и фиктивни али брижљиво израђен план бомбардовања, по коме је најтеже морало да се нападне област Па де Калеа – све је то придонело мистификацији која се одржала све до неколико дана после десанта, како би Немци поверовали да треба да се изведе касније и друго још веће искрцавање.

Инвазији је требало да помогну и јединице Француског покрета отпора. Више месеци пре десанта, француски ослободилачки покрет је био један од најзначајнијих обавештајних извора и што се дан десанта више ближио, то је штаб тзв. Француских унутрашњих снага у Лондону помогао при изради детаљних планова за саботажне акције које је требало извести у целој Француској. Њихов циљ је био да се успори довођење немачких трупа у зону десанта. У предвечерје инвазије дат је преко британске радио-дифузије шифровани знак за почетак тих акција.

Почетком маја, када су се припреме најзад ближиле крају, Ајзенхауер је одредио датум инвазије за 5. јуни. Дуж британске јужне обале биле су смештене јединице за покрет; луке готово нису могле да приме све бродове; на аеродромима су се налазили збијени падобранци и авијација, а још увек су, свакодневно, ваздушне снаге нападале континент. Најзад је све било спремно за један од великих догађаја светске историје. Преостало је само питање: какво ће да буде време?

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *